Radmila – Sanda Ivanović

Foto: weedactivist.com

Udadoše Radmilu te jeseni. Odvedoše je kao uplašenu srnu, razrogačenih crnih očiju koje od iznenađenja i straha izgledaše kao dva bezdana. Još ni dunje nisu dozrele, da makar ponese miris rodne kuće u nepoznat joj svet. Ne dadoše ni ono malo prnja što je imala da upakuje, kao da će zakasniti u taj novi život, požuriše da je otpreme. Ispratiše je u tišini kao da je, Bože oprosti sahranjuju. Strina joj šapatom reče: 
– Ne okreći se sa puta, ne pogledaj na rodni prag, ne valja se, može biti da te vrati, a gde će onda sa tobom, kukavna ti majka.

Kada su stigli na krivinu posle koje će selo ostati skroz postrance, Radmila se prenu i osvrnu i samo na jedan tren vide nakrivjen, skoro urušen odžak rodne kuće. Niz lice joj potekoše suze, a ona ih poče skupljati u kecelju kojom je bila opasana. Mislila je o majci, brinula da li plače i kao da je već odavno otišla od kuće, oseti kako joj nedostaje, a to osećanje je bilo toliko snažno da joj se zavrti u glavi. Putovali su sami u tišini, ona i njen muž, „cela“ dva svata. Radmila se nije usuđivala pogledati ga. Osećala je jak miris duvana. Procenila je da je čovek za kojeg je udadoše stariji od nje nekih tridesetak godina… Stariji je i od njenog oca. Ona oseti stid i gađenje.
Stojan je bio udovac. Žena mu je umrla od neke nerazjašnjene bolesti, pre nekih osam meseci. Dece nisu imali. Bio je vlasnik bakalnice u gradu. Ćutljiv i čudljiv. Kuća u kojoj je živeo sa pokojnom ženom bila je vrlo pristojna, a žena kako nije imala drugih obaveza svo vreme je provodila čisteći i uređujući. Bila je tiha i neupadljiva. Posle njene smrti Stojan se slabo sam snazalizio u kući, pa je većinu vremena provodio u bakalnici. Neki poznanik mu reče, da će kuća u kojoj niko ne živi početi da propada i da bi bilo dobro i za njega i za kuću da se oženi, tako i bi. Uze Radmilu.

Kada su stigli u grad bilo je kasno popodne. Teško, mučno i u tišini provedeno putovanje je završeno. Radmila svojim seoskim opancima zakorači na kaldrmu. Noge joj zadrhtaše. Ispod marame koja se razvezala razleteše se dve crne pletenice. Putnica bez prtljaga, ali sa velikim bremenom u grudima, spuštene glave sačeka svog saputnika. Kada je podigla pogled susrete se sa njegovim sitnim očima, koje su izranjale iz bora kao dve nacrtane tačke. Ispod krivog crvenog nosa, tanka pruga usana se razvuče u jednu jedinu reč:
– Ovamo.

Radmila krenu za mršavom pogurenom figurom. Hiljade slutnji i unutarnjih glasova zagrmeše u njenom srcu i ono zalupa poskakujući po stepenicama kojima su išli, on ispred a ona iza njega, kao što će nadalje u njenom životu i biti. Uz zveket ključeva i škripu šarki, otvoriše se kućna vrata. Radmila se sage i izu opanke, koje ponese u ruci. On je uvede u kuhinju. Kuhinja bijaše malo zapuštena ali sa lepim nameštajem kakav Radmila do sada u selu nije videla. Stojan otvori jedna vratanca i izvadi hleb, komad slanine i luk. Donese ih do stola pored kojeg je stojala Radmila. Rukom joj pokaza da sedne. Doneo je nož i dva tanjira, kao i dasku za sečenje. Pokaza joj opet rukom da sve to naseče, što ona i učini. Jeli su u tišini, ako bi se tih par s mukom progutanih zalogaja moglo nazvati obrokom. Nakon toga je odvede do sobe, otvori orman i pokaza na haljine njegove pokojne žene i uredno složenu obuću. Radmila se postidi, pocrvene. Bilo joj to nekako podmuklo, izdajnički odvratno, ali ćutke izdrža. On izvuče iz ormana spavaćicu i odvede Radmilu do prostorije u kojoj se mogla okupati. Prvi put u životu ona uđe u keramičku kadu i okupa se mirišljavim sapunom. Na sebe obuče datu joj spavaćicu sa belom čipkom i motivima bledih ružica na platnu. Obula je i papuče koje joj je doneo. Stojanova pokojna žena je bila slične telesne građe, a i isti broj obuće je nosila. Spavaćica koju je obukla se na njenim grudima zategla i samo što nisu popustila dugmad pod jedrinom. Ona instinktivno rukama pokri grudi prolazeći pored Stojana, a on pogledom isprati kako joj se tkanina uvija oko mladog tela. Legla je u već namešten krevet. Žmurila je, a u glavi su joj sevale iskre. Znala je da će se desiti „nešto“, taj strah i gađenje prema Stojanu paralisaše joj telo. Onda se na vratima pojavi Stojan. Priđe krevetu i leže preko nje. Njeno telo usprotivljeno se zgrči. On se izvesno vreme uspinjao i pomerao, pokušavajući je uzeti, a onda naglo ustade i izađe iz sobe. Odahnula je. Telo joj se polako opuštalo, ali je srce ludački udaralo još dugo. Napokon je zaspala. Nakon nekoliko sati probudi je neka lomljava, kao da je pala stolica. Ponovo se ukoči od straha u mraku sobe koja je mirisala na lavandu. Vrata na sobi se naglo otvoriše i ona u polutami opazi Stojanovu mračnu figuru. Učini joj se nekako veći i snažniji iz ove perspektive i ona zadrhta. On uđe u sobu i zalupi vrata za sobom. Vazduhom se razli miris rakije, pomešan sa duvanskim dimom. Stojan leže preko nje i ona oseti bol koji joj raspara utrobu. Bol koji se prenese u srce, grlo i oko i poče da curi niz lice kao da će je celu istočiti. Stojan ustade trapavo i nesigurnim korakom ode iz sobe. Gledajući u mrak na plafonu Radmila se nije pomerala do jutra, a onda je usnila čudan san: dunje iz njenog voćnjaka su sve do jedne, nedozrele popadale po zemlji i ona ih pokušava skupiti ali su joj noge toliko teške da ih ne može podići sa tla.

Prolazili su dani i godine Radmilinog života, ustajanja, rada i leganja. Navikla se na rad koji se od nje očekuje, kuvanje ručka, pomoć u bakalnici i sve što jedna žena njenog položaja treba činiti. Navikla se i na ćutanje, navikla se na samoću, ali nikako nije mogla da se navikne na Stojanove pijane noći kada je dolazio u njenu sobu.
Često je sanjala selo, majku i malu trošnu kuću. Godine su prolazile, smenjivale se jeseni i proleća, a Radmila nikada više nije zakoračila preko praga roditeljske kuće. Ispočetka je bilo stid, mislila je šta će reći seljani kada saznaju kako i za koga se udala, a posle tuga i nedostajanje učiniše da ponovo poželi otići u selo. I jednom, samo jednom je upitala Stojana poniznim glasom, da je odveze da vidi roditelje.

On je najpre ćutao, a onda svojim grubim podsmešljivim tonom rekao kako se dogovorio sa njenim ocem da je više nikada ne dovodi u selo. Nije ništa rekla, samo je oborila glavu, a krv joj je urlala venama, od laži i zla iz Stojanovih usta.

Sada su njegove noćne posete postale još nepodnošljivije, a kako je opadala njegova snaga, on se sve duže zadržavao u njenom krevetu mučeći je svojom nemoći. Ponekad se molila da bude manje pijan i da se kraće zadrži, naprosto nije znala koje je zlo manje. Počela se baviti mišlju da pobegne, jednostavno da ode. Ipak strahovala je da li će zateći roditelje još žive i ono malo kuće na svom mestu.

Jedne noći je Stojan došao u njenu sobu pijaniji kao ni jednom do sada. Pokušavao je da ostvari svoj životinjski naum, ali mu nije polazilo za rukom. Onda je iz besa, između želje i nemoći počeo da udara po njenom licu. Radmilin vrisak ga je trgnuo i iz očaja, pijanim ustima je zapretio da će ubiti i nju i roditelje počini li kakvu glupost.
Prolazili su dani, Radmila je kopnila. Jedne noći u agoniji usnila je čudan san: dunje u njenom voćnjaku su sasvim zrele, vise zlatne i mirisne sa grana, u njima okupano sunce, a ona i majka ih beru u pletenu korpu. Radmila se probudila u goloj vodi. Bilo je pred zoru. Vreme kada se na istoku u izmaglici rađa crveno-žuta mrlja, vreme kada se ustaje da se pomuze krava. Radmila je znala da je ovo pravi čas da napusti život koji nije bio njen, koji nije želela da živi. Obukla se u tišini, mirno, uzela je svoje stare opanke u ruku nameravajući da ih obuje pred pragom, kao što ih je nekada izula. Krenula je prema vratima, ali ona su bila zaključana, a ključ izvučen iz brave. Morala je u Stojanovu sobu. Polako je otvorila vrata njegove sobe. On je ležao na levom boku. Prišla je do stolice na kojoj su pored kreveta, stojale Stojanove pantalone, zavukla je ruku u džep i izvadila svežanj ključeva. Zakoračila je prema vratima, a onda se uz strašnu buku stolica stropoštala na drveni pod. Zanemela je od straha i isčekivanja. Zaustavljenog daha, ukočenih očiju, osluškivala je. Njeni prsti se stegnuše u pesnicu, čvrsto grleći hladan metal ključeva. Gledala je u sklupčano telo u krevetu, koje je isparavalo nekim teškim mirisom, nekom čamotinjom. Izgledao je sasvim mali iz ove perspektive. Sva ova zapažanja Radmila dožive u jednom malom trenu, njena percepcija je strahom bila sasvim izoštrena. Stojan se nije ni pomerio. Nakon što je soba prestala da vibrira od zvuka pada stolice, Radmila krenu prema vratima. Onda se iznenađena nekom čudnom sumnjom okrenu prema postelji u kojoj je Stojan ležao. Na jastuku vide mokar trag i širom otvorena usta. Radmila je stojala u neverici, gledajući u mrtvo Stojanovo telo.

Оставите одговор