Nije lako biti lud -Lambert Joseph Pjer

Foto: webzabava.com

Jebi ga, nije lako biti lud niđe, ali u Gravu još ponajteže.
A Crajka je prema Gravskim mjerilima luda ko struja (tako joj prišivaju).
Neđe je odozgo iz Maleševaca.

I svuda je prati zao glas: Čuvajte se Crajke !!!
Pazite se Crajke….
I tako dalje i tako dalje…

Ja nijesam ni doktor a bome ni veterinar a sigurno ni psihijatar da o ljudima odlučujem kakvi su. Vala braćo i sestre ima ih dobrih ali i loših, a kako mi se čini više je loših, jer ovolke stranke se namnožiše ko škakavci u suvo ljeto, pa ih onda možete i viđeti onako na okupu.
Al da ne benavim, počo sam pričati o Crajki.

Jedno jutro oko 10 sati sjedim ja pred Petričević lokalom u bašti sjeban kao Rus nakon žestoke pijanke. Grad pun nekakvih ljudi što se okupljaju oko Ilindana, ima brate i žena, cura.
A one se sve onako naprilitale, osjećaju se ko carice.

A ja sam se sjećo tad ko beter, čak sam i pio Beter Lemon (ili kako se već zove, pa je moguće da sam se tako i osjećo)…

Kad eto ti moga kuma.Oho, ho. Više se nisam osjećo ko beter, nego malo manje beterski.
A ođe pod Dinarom, kad za nekog oćeš da kažeš da ne vrijedi ni koliko ex Yu moneta, onda mu rečeš: E beteru jedan. Eto iako je uvreda, ali zvuči uglađeno.

I sjedimo kum i ja, a preko puta sjedi elita. (U drugom kafiću, i svi se osjećaju onako aristokratski, za razliku od nas dvojice, polu betera, iako je kum pio pivo).

Kad eto ti Crajke. Grlja uz ulicu i vodi svoj uobičajeni preglasni dijalog (sama sa sobom).
A Crajka vam izgleda ko da se rodila u plemenu Apacha, i nekim čudnim putevima se udomila ođe među Gravljanima.

Vuče nekakve dvije torbe. Na njoj zimska skijaška jakna, a ono upeklo ko što zna upeći za Ilindan.
O kad je viđoh, zaigra mi srce.

„Ajde vamo…“, pozvah je iako je jadna nagluva, skonta me.
Ustremi se kroz onu Petričevićevu živicu do nas, a kum se zablenu u mene.
„Ma što je zoveš, oči ti ne ispale…“, okomi se na me, ispod glasa.

„Ma neka je jadan, pa šta će nam smetati. Uostalom to mi je jaranica, i jednom smo se trkali odavde pa dolje do skvera, i pravo da ti kažem jedva sam je pobjedio, brza je ko SAS-solđer…“
„Eta te đavole i tebe i nju…“, odbrusi mi, i okrenu se gledati u polupraznu unutrašnjost kafića. Petričevićevog.

„Pa đe si ti jaranice?“, pozdravih je smještenu između dvije mlade tuje.
„Ajde sjedi.“

Neće. I piči li ga, piči sa svojim dijalogom. 

„Ajde kvragu, ajde sjedi, šta mi tu držiš govor.“

Sumnjičavo odmjeri kuma, pa pogleda u mene…

„Sjedi ženska glavo,šta se tu femkaš?“, ponovih molbu.
I kako sjede za naš sto, ona konobarica petričevićeva, naguli u kafić.

„Ma đe ode ova konobarica?“, pitam ja kuma koji i dalje zainteresovano gleda u polupraznu unutrašnjost kafića.

„Prepala se nje, eto đe ode …“, prosikta kum.

„A jadna glavo, pa šta se ima nje bojati.“

A Crajka ko pokvarena ploča samo li čaketa i čaketa.
„Ma stander malo. Oćeš li nešto popiti jaranice.“ 
E, al šta će popiti kad konobarica neće ni da proviri.

„Jebiga evo ti onda pola ove moje beter sode“, nasuh joj u čašu (jer vala ja nikad ne pijem iz čaša)…
Uze ona. Nazdravi mi. I progovori.
Progovori, očinjeg mi vida ko svako normalno čeljade. 

„Ajde živio ti meni jarane moj.“

„Ajd živila.“
„I znaš jarane, ja sam ti gluva na ovo lijevo uvo, pa se moram okrenuti prema tebi da te bolje čujem. Ajde de.“

„Pa kako si,šta ima kod tebe?“, pitam je.
„Ajme tuko me onaj lugarina Mića, sve me boli preko leđa.“

„Uf jebem mu…“
I tu se nastavi naša priča, i najednom skontam da kum bulji u nas, otvorenih usta…
I nakon nekog vremena ode Crajka, jedva uze par markica da nešto sebi kupi, a kum i dalje bulji u mene.

A bome bulji i ona aristokratski raspoložena ekipa .
„Ma daj kume zatvori ta usta, šta si zableno u mene, pa nije valjda da si se toliko prepo ove sirotice?“

„Nisam kume nje, nego sam se prepo tebe…“, promuca kum .

„Pa što mene kume moj?“

„Pa, pa ti si pričo sa njom…“, nadoveza se zaplićući jezikom.
„Ma što ne bi pričo sa njom, svidio da zna lijepo pričati…“

„A Bože ti pomozi i prekrsti se. Pa od nje svako pametan bježi i sklanja se, a ti je častiš pićem i još pričaš sa njom.“

„Pa nego kako, kume moj?“, iznenadi me takvim pitanjem.

„Kume, elde da i ti nisi sav svoj…“
„E jebi ga…“

 

Оставите одговор