U čekaonici doma zdravlja u Čajtini – Slobodan Ristović

Foto: medlines.org

U mladosti nije mogla da se nakupuje dugmića i drihera.

Grudi bi joj sve pokidale.

Da je samo te pare među ćilimove ostavljala, mogla je još jednu spremu kupiti.

Tkala je platno kao da pitu razviju, belju od kupovnog brašna.

Platno se na njoj rašivalo.

Kidao se konac ko kolan na omici.

Po jednom obrazu da je čovek ošine drugi bi joj pukao.

Da je kraj kakve kasarne naišla, ne bi je vojska ni do danas razminirala.

Manje je muškinje od nje straovalo, nego od promaje i vukova.

E, kad se setim, počne mi džigerica nagorevati…

A, onda sam je video u čekaonici doma zdravlju Čajtini.

Nije Ona, a u zdravstvenoj joj piše da jeste.

Prozva je neka devojka iza one rupe u šalteru.

Ustade.

Umalo mi srce ne ispade na beton mrđ neke ruke i flašu rakije što je neka ženica ponela, doktoru Mlađu, i u novino zavila.

Zatisla je kočanjkicom ko čauru na krndelju.

Gledam je, ide ka vratima.

Sva ko glog u šipražju , prekriven pustolinama.

Sparušila se više od duvana bajinovca.

Samo joj rekla od nekog finog platna kojeg ni u užičkom muzeju nema.

Miriše lepše od svih livada i jeremička pride.

Prekrstih se.

Hvala ti bože, što bar to nisi na njoj probao.

Prozvaše i mene.

Munuh nekoh nesretnika, da uđe umesto mene.

Ostadoh da je vidim kad se povrati.

Оставите одговор