Foto: bluepen.blog.com
Sretoh ga, neočekivano. Iz ruku mu ispade posuda – Mleko u prahu. Dali mi u opštini. Volim kad nabubri, ukusno je – reče mi sagovornik.
Koliko dugo se nismo vidjeli. Možda deset – petnaest godina. Od mature. Moj profesor geografije. Došao je odnekud iz Srbije, radio u Grahovu dvadesetak godina, a onda se vratio u Srbiju. Ponovo je došao kad je zapucalo.
– Mnogo nam se mjenja geografija, profesore – rekoh mu.
Bio je poseban čovjek, apotekarskih manira. Kupovao je ulje na šolju, šećer na grame, mlijeko rjetko. Nije se ženio. Imao je plavog fiću. Ljeti je odlazio u polje, izuvao se i baškario na zadnjem sjedištu, negdje na Bašincu, pored Zvijezde, iznad Vidovića.
Tih dana Grahovo je bilo garež. Pepeo u oku. Srušena stabla, dimnjaci od zgrada, poneki čovjek. Tuklo je sa svih strana, iz svih oruđa, pola dana, cijeli dan.
– Ako je i za Berlin, mnogo je – reče profesor u podrumu jedne kuće.
– A zašto ste dozvoljavali onakvu buku na časovima? – upitah ga.
Ostadoh bez odgovora. Sada mi je sve jasno. Profesor je imao nerve.
– Dobro ste igrali fudbal, profesore. Kao Šekularac nekada.
Izmamih mu stidljiv osmjeh.
Sutradan, zemlja je gorila. Vidjeh profesora na plavom biciklu. Vozio je oholo, kao da je cijeli svijet njegov.
– Je li to onaj fićo ? – upitah ga.
Samo odmahnu rukom, prope se i nestade. Viđao sam ga tih dana na izrovanom asfaltu. Plesao je kao Andrićeva Aska. – Profesor je poseban tip – dobaci mi trgovac Pero Trkulja, pa se zakašlja, onako primorski.
Sledećeg dana, Pero me uhvati pod ruku – Ajde sa mnom, da vidiš nešto!
– Šta?
– Ajde …
Na klupi, iza pekare, sjedio je profesor, sav krvav.
– Šta bi ?!
– Cecno sam na kamenčić, na biciklu … I pao. I ništa od mog bicikla.
Odmahnuh rukom. Prođe me strepnja.
– Nešto mi nije jasno – rekoh Peri. Otkud profesor ponovo u Grahovu ?
– Tja, vratio se on kući, a tamo, sve rasprodali, njega kao da nema. I, šta će mučenik … Eto ga k nama.
Noću je profesor “cepao“ dežurstvo u zgradi Opštine. A onda su mu bivši đaci pomogli da sredi penziju.
– Dobri su ovi moji đaci prema meni – reče mi u prolazu.
Još jednom sretoh profesora, na Petrovačkoj cesti, Brankovoj i Mrvičinoj. Profesor, stušten, kao da gubi sve.
– Profesore, ne sekirajte se, idete kući, u Srbiju.
Gleda me, suznih očiju – Tamo je moja kuća, u Grahovu.
Vojska u rasulu, metež na cesti, začu se zvuk aviona. Bombarduju nas. Tražim profesora. Nema ga. – Eh, ta srpska geografija, jebena, da gora ne može biti – ote mi se.
Ranko Lončar
