Plavi fićo – Ranko Lončar

Foto: bluepen.blog.com

Sretoh ga, neočekivano. Iz ruku mu ispade posuda – Mleko u prahu. Dali mi u opštini. Volim kad nabubri, ukusno je – reče mi sagovornik.

Koliko dugo se nismo vidjeli. Možda deset – petnaest godina. Od mature. Moj profesor geografije. Došao je odnekud iz Srbije, radio u Grahovu dvadesetak godina, a onda se vratio u Srbiju. Ponovo je došao kad je zapucalo.

– Mnogo nam se mjenja geografija, profesore – rekoh mu.

Bio je poseban čovjek, apotekarskih manira. Kupovao je ulje na šolju, šećer na grame, mlijeko rjetko. Nije se ženio. Imao je plavog fiću. Ljeti je odlazio u polje, izuvao se i baškario na zadnjem sjedištu, negdje na Bašincu, pored Zvijezde, iznad Vidovića.

Tih dana Grahovo je bilo garež. Pepeo u oku. Srušena stabla, dimnjaci od zgrada, poneki čovjek. Tuklo je sa svih strana, iz svih oruđa, pola dana, cijeli dan.

– Ako je i za Berlin, mnogo je – reče profesor u podrumu jedne kuće.

– A zašto ste dozvoljavali onakvu buku na časovima? – upitah ga.

Ostadoh bez odgovora. Sada mi je sve jasno. Profesor je imao nerve.

– Dobro ste igrali fudbal, profesore. Kao Šekularac nekada.

Izmamih mu stidljiv osmjeh.

Sutradan, zemlja je gorila. Vidjeh profesora na plavom biciklu. Vozio je oholo, kao da je cijeli svijet njegov.

– Je li to onaj fićo ? – upitah ga.

Samo odmahnu rukom, prope se i nestade. Viđao sam ga tih dana na izrovanom asfaltu. Plesao je kao Andrićeva Aska. – Profesor je poseban tip – dobaci mi trgovac Pero Trkulja, pa se zakašlja, onako primorski.

Sledećeg dana, Pero me uhvati pod ruku – Ajde sa mnom, da vidiš nešto!

– Šta?

– Ajde …

Na klupi, iza pekare, sjedio je profesor, sav krvav.

– Šta bi ?!

– Cecno sam na kamenčić, na biciklu … I pao. I ništa od mog bicikla.

Odmahnuh rukom. Prođe me strepnja.

– Nešto mi nije jasno – rekoh Peri. Otkud profesor ponovo u Grahovu ?

– Tja, vratio se on kući, a tamo, sve rasprodali, njega kao da nema. I, šta će mučenik … Eto ga k nama.

Noću je profesor “cepao“ dežurstvo u zgradi Opštine. A onda su mu bivši đaci pomogli da sredi penziju.

– Dobri su ovi moji đaci prema meni – reče mi u prolazu.

Još jednom sretoh profesora, na Petrovačkoj cesti, Brankovoj i Mrvičinoj. Profesor, stušten, kao da gubi sve.

– Profesore, ne sekirajte se, idete kući, u Srbiju.

Gleda me, suznih očiju – Tamo je moja kuća, u Grahovu.

Vojska u rasulu, metež na cesti, začu se zvuk aviona. Bombarduju nas. Tražim profesora. Nema ga. – Eh, ta srpska geografija, jebena, da gora ne može biti – ote mi se.

Ranko Lončar

Оставите одговор