Petar II Petrović Njegoš (16) – Zbog riječi je skidao glave

Po nekim podacima, Njegoš je za 21 godinu vladavine skinuo 83 nevine glave, a ljagu na njegovo ime posebno bacaju ubistva Nikole Miloševića i Petra Kršikape

12980573_10207936292744114_406765127_n
Njegoš – skulptura Ivana Meštrovića

Poznato je da većina Petrovića iz glasite crnogorske dinastije, koja je više od dva vijeka držala presto na Cetinju, nijesu bili nimalo milosrdni vladari, da je čak i Petar Prvi Petrović Njegoš, poznatiji kao sveti Petar Cetinjski, u ranoj mladosti više vladao mačem i silom, a tek u zrelim godinama se latio krsta i pribjegao rečima, kletvama i molitvama. Da se i ne govori o knjazu Danilu koji je počinio niz teških zločina, a u Kučima, Bjelopavlićima i Piperima i klasične genocide.

12992278_10207936293864142_539526951_n
Njegoš – skulptura Ivana Meštrovića

Manje je, međutim, poznato da ni vladika, genijalni pesnik Petar Drugi Petrović Njegoš nije takođe pokazivao nimalo velikodušnosti i milosrđa u obračunima sa protivnicima. Ni mudrac i pjesmotvor „Luče mikrokozma“ i „Gorskog vijenca“, tvorac stihova „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom“, u kojima je sažet cio kodeks viteštva i čojstva, autor tolikih drugih svevremnjih poruka i poduka „kojima se pjane pokoljenja“, nije se u svojoj vladavini pridržavao tih postulata – i on je za riječ skidao glave i bezdušno uklanjao sve one koji bi mogli da ugroze njegov presto ili se otmu njegovoj autoritarnoj vlasti (spominje se podatak da je za dvadeset i jednu godinu vladavine tako pogubio čak 83 čoveka).

Ako bi ovo moglo biti i pretjerivanje, ako su možda njegovi protivnici iz zlobe udesetostručili taj podatak o broju žrtava, dva slučaja, ubistvo Nikole Miloševića i Petra Kršikape, koji van svake sumnje idu na njegovu dušu, dovoljni su da bace sjenku na njegovo ime, odnosno na njega kao čovjeka i državnika, na njega kao vladiku i vlastodršca.

Ubistvo vasojevičkog kneza Nikole Miloševića posebno je karakteristično i predstavlja neporecivu ilustraciju te mračne strane u Njegoševoj biografiji, naličja njegove vladavine. Nikola Milošević je bio jedan od najznamenitijih Vasojevića iz prve polovine devetna¬e¬stog vije¬ka. Sin ljevorečkog kneza Staniše sa Lopata i Jovane, ćerke glasovitog trebješkog harambaše Lazara Nikšića, rođen je 1797. godine na zgarištu roditeljske kuće koju su Turci baš te godine spalili u velikom pohodu na Lijevu Rijeku.

12992862_10207936295424181_307726188_n
Nikola Milošević zvani Konsul

Pet go¬di¬na ka¬sni¬je, ostao je si¬ro¬če bez oca ka¬da su kola¬šin¬ski Tur¬ci po¬no¬vo na¬pa¬li na Li¬je¬vu Ri¬je¬ku, pa je dvije godine potom nje¬go¬va već pre¬u¬da¬ta maj¬ka od¬lu¬ču¬je da sa ocem i oko dvjesta tre¬bje¬ških po¬ro¬di¬ca kre¬ne na se¬o¬bu u Ru¬si¬ju. Sta-ni¬li su se u No¬vo¬ro¬sij¬skom sre¬zu, u Ode¬skoj gu¬ber¬ni¬ji. Sed¬mo-go¬di¬šnji Ni¬ko¬la, me¬đu¬tim, ni¬je za¬bo¬ra¬vio rod¬ni kraj i ni¬je mu se za¬meo trag u ru¬skim pro¬stran¬stvi¬ma.
Naj¬sa¬že¬ti¬ji a naj¬pot¬pu¬ni¬ji por¬tret ove iz¬u¬zet¬no za¬ni-mlji¬ve i po mno¬go če¬mu neo¬bič¬ne i kon¬tro¬verz¬ne lič¬no¬sti, jednog od najobrazovanijih ljudi toga vremena možda i u cijeloj Evropi, čovjeka ko¬ji je ostavio du¬bok trag ne sa¬mo u isto¬ri¬ji Vasojevića, dao je Rado¬mir P. Gu¬be¬ri¬nić u svo¬joj 1990. go¬di¬ne ob¬ja¬vlje¬noj knji¬zi o Ni¬ko¬li Mi¬lo¬še¬vi¬ću Va¬so¬je-vi¬ću:
„Cr¬no¬gor¬ski ise¬lje¬nik u Ru¬si¬ji, vi¬so¬ki ru¬ski ofi¬cir i voj¬ni ata¬še u Ca¬ri¬gra¬du, član me¬đu¬na¬rod¬ne ko¬mi¬si¬je za raz-gra¬ni¬če¬nje Knja¬že¬vi¬ne Sr¬bi¬je sa Tur¬skom, glav¬ni in¬ži¬njer Knja¬že¬vi¬ne Srbi¬je i pr¬vi pro¬jek¬tant ma¬gi¬stral¬nog pu¬ta Be¬o-grad — Bar, turski ge¬ne¬ral kvar¬ter¬maj¬ster, en¬gle¬ski kon¬zul, osni¬vač pr¬ve srp¬ske ško¬le u Tur¬skoj, ini¬ci¬ja¬tor va¬so¬je¬vič¬ko-polj¬ske taj¬ne vojne kon¬ven¬ci¬je, pu¬to¬pi¬sac i pje¬snik, ro¬do¬slo-vik i kar¬to¬graf, Evro¬plja¬nin sa če¬ti¬ri dr¬ža¬vljan¬stva, ko¬ji je go¬vo¬rio tri¬na¬est evrop¬skih je¬zi¬ka, osni¬vač re¬gu¬lar¬ne knja¬že-vi¬ne Hol¬mi¬je (Va¬so¬je¬vi¬ća), či¬ji je bio knez…“
Ovaj čo¬vjek, u Va¬so¬je¬vi¬ći¬ma po¬znat pod ime¬nom Ni¬ko¬la Konsula, za ko¬je¬g je zna¬la i ko¬je¬ga je uva¬ža¬va¬la Evro¬pa, ni¬je bio po vo¬lji ni po¬je¬di¬nih moć¬nih vasojevićkih prvaka, a ni sa-mom Nje¬go¬šu. Mla¬di cr¬no¬gor¬ski go¬spo¬dar se ni¬je mo¬gao po¬mi-ri¬ti sa djelova¬njem ovog svestrano obrazovanog i preduzimljivog čovjeka, kojeg je pratila evropska harizma i ugled, a naročito ne sa stva¬ra¬njem zasebne va¬so¬je¬vić¬ke knjaževi¬ne, od¬no¬sno potpunim odva¬ja¬njem i osa¬mo¬sta¬lji¬va¬njem ovog moć¬nog ple¬me¬na. Za¬to je, si¬gur¬no u do¬slu¬hu sa Miloševićevim pro¬tiv¬ni¬ci¬ma u Va¬so¬je¬vi¬ći¬ma, sko¬vao plan kako da mu do¬đe gla¬ve.
Nje¬goš ga je, navodno, po¬zvao da do¬đe na Ce¬ti¬nje. Ni-šta ne slute¬ći, on je, kao i u dva-tri navrata ranije, kre¬nuo kra¬jem ma¬ja 1844. godine, ali ga je u Zagaraču sa¬če¬ka¬la za¬sje¬da u ko¬joj su, ka¬ko tvr¬di dr Lju¬bo¬mir Durko¬vić Jakšić, bi¬li Nje¬go-še¬vi per¬ja¬ni¬ci, Vu¬ko, To¬dor i Mi¬ća Toroman, svi sa Nje¬gu¬ša, i likvidirala 30. maja 1844. godine.
Ra¬zu¬mlji¬vo je i vrlo jasno što je Njegoš na sva¬ki na-čin že¬lio oda¬gna¬ti bi¬lo ka¬kvu sum¬nju od se¬be, kad je u pitanju ubistvo Nikole Miloševića. Ispredane su svakojake priče, izmišljana imena ubica i razlozi ubistva, a on lično je naredio da se Milošević sahrani na Zagaračkom groblju i dopustio da mu porodica, supruga Anastasija, sinovi Altoman, Branislav i Svetislav i ćerka Jelisaveta podigne spomenik.
Radomira Guberinića (poziva se na Đ. Mušickog i Lj. Durkovića) kaže da su na spomeniku, pored ostalog, bili uklesani i ovi stihovi:
„Postoj Srbe, brate dragij, i počuj me mrtva,
Koi sam ti za slobodu i narodnost žrtva.
Knjaz Mihail Vasojević otac mi e bio,
Od Boga me u Lopate mestu isprosio:
No za malo milova me, er pade u boju,
Od Turaka, koji zgrabe kneževinu moju.
Ko siroče u Kučima, nađoh izbavlenja,
U Evropi kad odrastoh – duhu prosveštenja.
I rad svrhe oslobodit svoje otečestvo,
Služio sam, krijuć ime, i Osmansko carstvo.
Razgrnuvši tmu prepona, pošto k celi dođoh
Da mi trudi nose ploda… ja krvavo prođoh,
Er u Crnoj Gori, blizu Zagarača sela,
Pogodi me vlastoljubne politike strela!“
No, ako su za Njegoševa života i vladavine, može biti i postojale kakve sumnje i nedoumice oko likvidacije kneza Nikole Miloševića, sve sum¬nje je razvijao njegov nasljednik knjaz Da¬ni¬lo. On je 1857. go¬di¬ne na¬re¬dio da se po¬ru¬ši spo¬me-nik ko¬ji je Ni¬ko¬li po¬di¬gla su¬pru¬ga sa dje¬com i za¬tre sva¬ki trag i biljeg tog zločina.

Slučaj Petra Kršikape

Kad je u jesen 1840. godine, nakon ubistva Smail-aga Čengić, kolovođe te akcije, požurile na Cetinje da Njegošu odnesu na dar njegovu glavu i oružje, Petar Kršikapa,jedan od najpoznatijih uskočkih junaka, nije dao da mu odnesu i Smailaginu pušku:
– Šta će gospodaru breška sem da ubija vrane po onim brestovima ispred manastira – našalio se Kršikapa.

13022452_10207936299544284_430740232_n
Petar Kršikapa, crtež slikara Jovana Ivanova iz Beograda

Kad je to čuo, Njegoš je odmah poslao perjanike u uskoke s naredbom da mu donesu pušku i da ubiju Petra.

– Ne, gospodare, ako boga znaš, đe da ubiješ najboljega i najvećega uskočkog junaka! Ne bi vezir poželio da bolje osveti Smail-aginu glavu – zavapio je Novica Cerović.
Njegoš ga je, navodno, poslušao i poslao drugu patrolu perjanika da spriječe ubistvo Kršikape, ali su oni ili zadocnili ili namjerno otišli drugim putem, tek Kršikapa i jedan njegov sinovac su ipak glavom platili pušku i uvredljivu riječ na račun gospodara.

Konj Smail-age Čengića

I arhimandrit Dimitrije Radojević, čuveni iguman Moračkog manastira, onaj „mudri starac“ iz Mažuranićevog spjeva „Smrt Smail-age Čengića“, koji je „na Morači vodi hladnoj“ pričestio četu osvetnika sa Novicom Cerovićem na čelu, koji je i sam učestvovao u boju na Mljetičku, umalo je izbjegao sudbinu Petra Kršikape. Kad je doznao da je na diobi plijena Radojević uzeo i u Moraču odjahao na jednom od nekoliko konja koji su pripadali Smail-agi. Njegoš mu je odmah poručio da mu dovede putalja na Cetinje.

13015071_10207936300224301_1311396692_n
Manastir Morača

Pošto prkosni hajduk u monaškoj rizi nije hajao za Njegoševe poruke, on je jednog dana poslao patrolu perjanika da otmu konja i Radojevića ubiju ako se usprotivi, ali je njega neko na vreme upozorio na opasnost. On je istog trena konja, koji je bio svezan na livadi Pilopać pored manastira, gurnuo i satro niz liticu u korito Morače:
– Daj konja, ili ti ode glava! – breknuli perjanici.
– Bog s vama, đeco, i anđeli božji, eto vam konja tamo svezanog na livadi pa vodite i neka je srećan gospodaru…
Perjanici se ubrzo vratili i kazali igumani da se konj satro niz gredu.
– Biće da se prepao od vašega zuluma i breke pa sam skočio – posprdnuo se Radojević, a onda počastio i ispratio perjanike:
– I pozdravite mi svijetloga gospodara i kažite mu: nastavi li kako je naumio, što se tiče Rovaca i dvije Morače, granica će mu biti đe je i vazda bila – Ivačev do (planina između Rovaca i Pipera, prim. B.S)!

Budo Simonović

Sjutra: Njegoš nije bio gorostas

Оставите одговор