Opcija

Taman Titovina zavladala.

Završio se rat, opravlja se što se može opraviti, a što ne može po – kratkom postupku.

I zavadi se Tito sa Staljinom. Te puče pogibija onima što su voljeli Ruse. Ko i danas.

Inforbiro.

Zloglasna riječ.

Strado taj i taj po Ibeu. Vode ih, vele, na neki Goli otok, a malo ih se otuda vraće.

A u manitom Bijelo Polju, u januaru četres i devete, zbrisa u šumu čitavi opštinski komitet. Jedini Ibe ustanak u cijeloj Jugoslaviji.

Vatali ih posle po šumama. Mučili i ubijali. Do poslednjeg.

A ostale – ni za šta – na Goli otok. Samo ako si iz bjelopoljske kasabe.

Nema Bjelopoljca kome neko nije bio na Golom otoku. Otac, stric, đed, ujak, kum, komšija, bratstvenik…

I tako nova vlas za tren nauči Bjelopoljce da država mora da se poštuje. I voli. Inače će opet biti – po kratkom postupku.

Te se primirismo.

A, državni praznik – mi prvi. I po transparentima, i po revolucionarnim pjesmama, i po beskrajnoj ljubavi prema socijalističkoj nam bratstvojedinstvenoj domovini.

I danas, na Ćukovačkom brdu, sija poslednja petokraka u Evropi.

Osvetljava grad.

Opominje.

Al, čudo je vrijeme.

Prošla Titovina.

Ete demokratije.

Kod nas je to bilo najjednostavnije – samo se promijeni ime. Pravo u opštinu i kaže čeljade od danas više nije Đuro, no oće da bude Pero. Organ preko naočara izvrši uvid i udari mur.

Tako je i Komunistička partija Crne Gore postala DPS. Šta god to značilo.

Al se narod preko noći naviknu.

„Pušti“, šapuću Bjelopoljci „da se ne golootoči ponovo.“

Na nekim od izbora, demokratskim, depeesovskim, slogan vlasti bijaše – „Sigurno.“

Gađali ko što treba. U tom tuvijanu samo nam je to trebalo. Da se familija i pamet sačuva.

Ide kampanja, a u kafani u Njegnjevu, koja se iz ko zna kakvog kimeta zvala „Smederevo“ svaki sto pun. Za jednim profesor iz gimnazije Mujo Bibuljica. Konačno uvatio lika koji ga radi za drva, za kućni šporet, mjesec dana.

„A, đe su mi drva?“

„Samo što ih utovario nisam.“

„A, vidiš li da će sjutra snijeg?“

„Dognaću ih, kam da pukne.“

„Ol mi ih dognat svega ti?“

„Oću, vijeka mi.“

„Oli stvarno?“

„Oću brate!“, podiže ovaj čašu i viknu iz grla da pritvrdi: „Sigurno!“

Tad se okrenu cijela kafana, šta oni znaju o čemu pričaju, ali podigoše čaše i u glas nazdraviše:

„Sigurno!“

To je bio lagani prelaz iz imena u ime, od komuniste koji se zvao Đuro u Đura komunistu koji je odlučio da se zove Pero.

Ali brzo poslije dođe nova muka. Puče tikva u Depeesu.

Vodili tu priču Milo i Momir.

A mladi, a lijepi, a počeli u januaru.

Sa štrikanim džemperima od vunice. Da su bili od rude vune od najboljeg ovna možda bi sve drugačije ispalo, ali vunica je zajeban materijal.

Te se demokratski posvađaše.

Svak na svoju stranu. Pa povukoše i narod.

Zavadiše se braća i kumovi, jetrve i zaove, odive u rod više ne dolaze.

Zbog Mila i Momira.

I jednog dana Rade Čabro ide kroz grad kad se tuči, čelom u čelo sa Miškom. Na po metra. Ne može ni jedan ni drugi preko ulice. Te, šta će, raširiše ruke, ljube se u oba obraza, za junačko pitaju se zdravlje.

„Brate moj“, veli Miško „viđe li šta nam učiniše? Cijeli život zajedno, te komšije, pa zajedno u osnovnu, u gimnaziju, cijeli život braća i sad problem što si ti za Mila, jebo te Milo, a ja za Momira…“

Ne izdrža Miško, kad mu već ime pomenu, da udari po drugoj političkoj opciji.

Prođe malo, a Vule Popović, ginekolog i lovac, i Novo Dacić, potomak Čegevare i avanturista, zovu Bata Maškovića da idu u lov. Bato je vajar i – ribolovac. Ne voli on da ubija zečeve, srne i divlju krmad. Ali ajde. Mora da će biti dobra žurka.

Te krenuše u Durmitor kod braće Kljajevića.

Stigli pod noć, a već studen počela da udara.

Kljajevići da ugoste prijatelje, ugledne ljude, raširiše ruke te se zdraviše pa na sto domaću šljivu, pečenicu, trista tirinti…

Al nikako priča da krene. Ne mogu da udare po onima drugima, po drugoj političkoj opciji. Znaju oni za koga su Vule i Novo, al ne znaju za Bata. A ne bi da uvrijede gosta.

Pije se, mezi, a sve neka nemušta priča. Tuga.

U neko doba da se ide da se spava.

Ujutru, zora još nije ciknula, kad skočiše Kljajevići.

„Dište se lovci!“

Prekuvaše rakiju, pa narezaše slanine, luka i pečenice. A skuvali i jaja.

Da se čeljad prvo okrijepe.

Kad se odvoji dan od noći izađoše u šumu.

Pa se rasporediše.

I pustiše hrtove.

Ne prođe malo pas zalaja. Diže zeca.

A onda se ču pucanj.

Novo puca i promaši i viče otuda:

„Ete ga preda vas!“

A zec ko da je znao – pravo pred Bata.

Te Bato, šta će, ne voli da ubija, ali opali i zec ciknu.

Kako čuše dotrčaše i Kljajevići i Novo i Vule.

Pa im drago. Prijatelj, pa prvi put u lovu, pa trofej. I odma lovačko pitanje:
„Kako ga ubi?“

„Kad ga viđoh da trči prema meni“, priča Bato „podigoh pušku i povikah – Stoj, drzniče!‚ nisam ti ja Novo Dacić. Kad me je čuo, zec se ukopa u mjestu i podiže šape uvis. Tad sam ga pitao za političku opciju. Kad mi je reko za koga je nisam izdržo da skota ne ubijem.“

Tad sva četvorica u glas uzviknuše:

„A, šta reče zec?“

Al taj odgovor Bato mudro odćuta.

Pade mi ovo na pamet skoro, kad su se opet, “Tito i Staljin” zavadili.

Pogibe, nesrećni, Batov zec. Da je, mrčko, živ pa da nam pripomogne oko ove, današnje, opcije.

No će, izgleda, biti po onoj narodnoj: “Povuci komarca za nožicu, ode i utrobica.”

Mirko Rakočević

Оставите одговор