Moja albanska golgota i druga proviđenja (1)

Prvo bi trebalo da uputim izvinjenje čitaocima „Slobodne riječi“ što već podugo čekaju moj tekst, a evo i zašto: avgusta meseca prokrstarila sam bajnu Makedoniju i zemlju Gega tj. severnu Albaniju, imajući okviran plan i ideju šta tražim, a u cilju terenskog uviđaja „krivih Drina“ našeg sveukupnog istorijskog shvatanja sebe i sveta oko nas. Nemali zadatak to beše, te stoga bremenit posledicom velikog stresa. Trebalo mi je bukvalno mesec dana da se povratim tj. oporavim od šoka neposrednog čulnog doživljaja onoga što mi je, kao i svima vama, odveć poznato: to je krađa istorijskog  identiteta, koja traje i trajaće i-ha-hoj, a sve zbog teritorijalne, takođe – krađe.

Dakle, išla sam da uhvatim lopova. No, međutim, kako vidimo, lopov je seo u krilo našem premijeru, ili bi se pre moglo reći, naš premijer podmetnuo je grkljan pod čizmu svog albanskog dželata. Tako obezglavljen, krajnje otužno, ovaj uleće Gegama u šesnaesterac u pokretnom manastiru, a u režiji sumanute geopolitičke situacije koja nadolazi, da ne kažem Putinovoj. Jer, sada je tako u mogućnosti, s vetrom u leđa u vidu Trampa. Ovakav raspored na globalnoj šahovskoj tabli trebalo bi prvi put, za tričavih 7525 godina, pametno iskoristiti.

Svako ko me zna, zna da sam poslednjih par godina prilično opterećena istorijom i arheologijom, što je sasvim prirodno da kao filozof tražim uzrok, prvo počelo, “arhe”, što bi rekli Jonci, odnosno sam početak naše, sad već izvesne, fizičke i duhovne propasti. Rečju – tragam za semenom zla balkanskog vilajeta. Doduše, nismo jedini brzo-propadajući, u pitanju je čitav svet, pa kao može da nam bude lakše, u propast ne idemo sami, ali zato uvek po starom lošem običaju, našoj jedinoj doslednoj tradiciji da ginemo za druge.

U ovom času, mogli bismo napraviti izuzetak, čisto da razbijemo mnogovekovnu jednoličnost i iluziju, kojih nismo svesni. A, kako da ih budemo svesni, kad se bukvalno ničeg ne sećamo?! Živimo jedan beskrajan „mrmotov dan“, patimo milenijumsku amneziju (umalo da kažem – Bibliju). Za nju postoji uzrok, koji je iz istog vrela kao i uzrok naše sumanute propasti. Nažalost, drugu posledicu našeg postojanja, sem nepostojanja, zaista ne vidim i pored najbolje volje. Nepostojanja u vidu ubrzanog nestajanja. Nestajemo pred sopstvenim očima i gotovo ništa ne preduzimamo. A, izbor je sužen samo na jednu stvar, to je: bar da se formalno zapamtimo, jer fizički nestajemo, i to ubrzano. Šta je nestajanje ako ne gubitak oblika, forme, “obraza”, kako se nekad govorilo. Forma je bila “obraz”, a materija “vešt”. Kakav divan zaboravljeni jezik! Pre, ili naporedo s govornim, postojao je i simbolički zabeležen u kamenu,  metalu, usmenom predanju, hrastu, brezi. Veličanstvena priroda, nebo koje pada na glavu, zemaljski šar, krvave bitke ljudi i bogova za prevlast, pretvaranje jednih naroda u druge, ženskih u muška božanstva. Naši preci ostavili su nam hermeneutički, a možda i hermetički, ključ za otvaranje luče mikro i makrokozme. Sve o nama već je u nama. Vasiona se ogleda u prašnjavim arhetipovima i mi u njoj. Kao Lajbnicove monade – svaka odražava SVEmir na samo sebi svojstven način. Zamrznuto tumačenje kosmološkog poretka, uputstvo, poruka za buduće generacije, putokaz za nadolazeći život u drugom vidu, dimeziji, modalitetu, nomos koji je istovremeno i fisis. Na osnovnom nivou interpretacije, radi se o stomaku, preživljavanju, poljoprivredi, kalendaru – kada se seje, a kad žanje, da bi najednom iz potrebe da se umilostive bogovi, da padne kiša, ili ogreje Sunce, izronile veličanstvene metafizika i ontologija. Simbol je istovremeno ovostran i onostran, imanentan i tanscendentan, skriva i razotkriva. Slika i pesma, značenje i apeiron. Muzika sfera što razbija monolitnu tišinu kamena.  Misterijska sinteza koja izmiče čeličnoj konstrukciji razumskih kategorija, jer samo poezija može uzneti ka onostranom, “s one strane duge”, ili kako Parmenid kaže:

“Kobile što me nose dokle god bi volja išla, vukoše me, kad me na glasovit dovezoše put boginje, što preko svih gradova prosvetljenog muža nosi ”. Metafiziku izlaže u heksametru, stih ostavlja često bez metafore zarad rađanja filozofije, ali zadržava stari način pripovedanja u zagonetkama. Jedan od otaca filozofije, gađa se poetskim elipsama, izostavljajući subjekat. “Elipse”, ta mala nesavrsenstva, taj eros nedorečenosti,  skriveni causa efficiens, tj. delatni uzrok, koji je trijumfalno zbacio s trona finalni. Proteran iz nauke u teologiju, svršni uzrok,  odnosi sa sobom estetiku vasione kroz simbol utkan u sam bezdan bića. U poesisu sva četiri uzroka ujedinjeni su anticipacijom beskonačnog značenja. U tome i jeste lepota, jer svako može tragom arhetipa, pohranjenog u sopstvenoj nutrini, dati svoje tumačenje, a opet kroz njega biti misterijski sjedinjen s Istinom i Bićem.

Uzmemo li u obzir čisto fizičku ravan, preko estetike direktno ulazimo u srž ontologije. Tako imamo geografiju kao nezaobilazan uzročni okvir. Kao neku eshatološku pozornicu, koja oblikuje budućnost, dajući obrise nadolazećih ishodišta. Geografija tvori antropologiju i u bitnome određuje istoriju. Zašto neki narod nosi određenu skupinu zajedničkih fizičkih, kognitivnih, bihevijoralnih i drugig osobina? Zašto jedni narodi neprekidno napadaju druge hiljadama godina i pod različitim imenima? A, istorija, ne samo što je “učiteljica života”, nego je i učiteljica mržnje. Mnogi ne žele da veruju u to, ali to uopšte ne dotiče istinu.

A, istina se u početku stidljivo-akademski, a potom fizički-silovito prikazala omeđena surovim krajolikom tokom naše albanske golgote. Najednom bljesnula je u vidu zaključka koga nisam mogla da se otresem, a to je da su Heleni zapravo Šiptari (Škipetari ) antike, ili što je još gore da je Vizantija rajh srednjovekovlja, takoreći produžetak iste krađe, koja se preotela u nametanje rimskog carstva, odnosno romejskog. Ono što Latini nisu uspeli – da smire i pokore Ilirikum, to će, gotovo sinhrono, uspeti Carigrad i Vatikan. Geografski kontrast sve je rekao, freske kao stripovi koje niko ne vidi, a na većini arheoloških artefakata neizostavna tri simbola, koja se neprekidno pojavljuju maltene od mezolita do danas: svastika (kolovrat), solarni godišnji, ili polugodišnji krug sa zracima, onaj kojeg neki zovu “Perunov cvet”, neki “cvet života”, što je varijacija prethodnog. Različit broj zraka, kraka i latica, zapravo određuje neki kalendarsko-kosmološki interval, a pošto je u toj drevnosti dejstvo Logosa bilo prijemčivije čovečanstvu, neposrednije, postojao je jedan integralniji, obuhvatniji, celovitiji pogled i doživljaj stvari spoljašnjih našem duhu, kao i nas samih. Njihovo objašnjenje ne može se izvesti iz puke fizičke ravni, jer zahvata i poetski nivo metafizike. No, geografija predstavlja scenografiju, koja iako najvidljivija, na skriven način određuje tok kako istorijskih, tako i kolektivno-psiholiških kretanja. Statična, određuje dinamiku zbivanja. Tad iskače estetski kontekst, čime smo neposredno zadrli ispod, iza, ili iznad fizike.

Postoji još par značajnih simbola na koje treba obratiti pažnju, te hrabro uroniti u arheološku semiotiku. Problem je što mi do danas nemamo slaganje u vezi njihovog tačnog značenja, a ni dovoljan broj hipoteza izvedenih naučnom metodom, da bismo mogli bilo šta zasigurno da tvrdimo. Kao utehu, bar znamo da je arhetip prvo zapamćeno značenje, te da će, kako god okrenemo, poslednju reč dati on. U toj tački krug će se zatvoriti finalnim uzrokom. Dakle, neki novi “šamanizam” sigurno sleduje.

Taj “cvetak” je svugde, kao i svastika (da se ne lažemo, obiđite stara groblja, naročito u Bosni), nema gde ga nema po čitavom Balkanu, tj. Helmu (kako je pravilnije): uklesan u pod Dečana, na ulasku u tvrđavu Skenderbega, na sarkofagu ispred Arheološkog muzeja u Draču tj. Duresu, tavanici Svete Sofije u Ohridu, na Svetom Naumu, Prohoru Pčinjskom, groblju u rajačkim pimnicama, na kolevkama, preslicama, kapijama, bosanskim stećcima, kolonadama i pilastrima od mramora i porfira, po svim manastirima, podovima, sarkofazima. Nema gde ga nema, ali zato izostaje na svim zastavama, sem eventualno makedonskoj, premda stilizovan još u klasičnom periodu. Anunaki ga nose u vidu kosmičkog sata i to na zglobovima obe ruke, a često ga možete pronaći tačno u centru krsta koje su nosile vaše prabake (imam jedan). Čisto dekorativni element jednostavno nije, već simbol s najdrevnijim značenjem utisnut u srce našeg zaboravljenog bića. Te u tom smislu, ovaj tekst predstavlja malečki pokušaj da ne završimo na deponiji istorije.

Treba napomenuti da u skupinu tih najdrevnijih kalendarskih simbola spada i današnji nesrećni srpski grb – takozvana ocila, za koja tvrdim da su četiri polumeseca, s uvezenom vizantijskom dvoglavom ptičurinom, a zna se da je tribalski grb bio vepar tj. njegova glava probodena strelom, kao i Karađorđevog ustanka, iako je naša totemska životinja zapravo vuk. Uz to treba istaći da nas većina romejskih careva naziva imenom  – Tribali.

Dakle, i na grbu imamo utisnut ropski mentalitet. Pitanje je, šta nam se to deslilo da postanemo takvi, jadni i bez trunke samopoštovanja i dostojanstva? Jer, ko je samog sebe nedostojan, taj je zapravo mrtav.

Zastava Karađorđevog ustanka
Praviteljstvujušči sovjet serbski
Serbian Emperor’s coat of arms, Chronicle of the Council of Constance

Grb Srbije (nemački grbovnik)
To je taj cvet
Dečani
Preslice
Staro groblje u Rajcu (Rajačke pimnice)
Perivlepka, Ohrid
Mora biti šlem tračkog aristokrate, jer štovala je isključivo Hermesa (krilca i kaducej)
Arhajska narukvica
Etrurski konjić, pretpostavlja se dečija igračka
X-XI vek, Srbija
I još jedan etrurski konjić s poznatim nam simbolom

Bitno je zapamtiti da su Grci, tj. Heleni u arhajskom periodu (650 – 480 pne), valjali svoje đinđuve i vaze po našim krajevima, a od nas uzimali rude, drvo, žito, te fino kolonizovali lepe teritorije od Ponta do Iberije. Te vaze i statue u odnosu na ilirsku plastiku, dođu kao neki rokoko i barok u odnosu na renesansu. Malo antičkog kiča nije na odmet, ali problem je u onome što se u pozadini krije. Helenski pristup beše kombinovana tehnika, kao kad bi se danas ujedinili kolonijalni modeli Kine i Judeo-Amerike. Kinesko „širenje uticaja u koncentričnim krugovima“ i američko “pravo jačeg”. Staro “doba tirana”, izronilo je iz takozvanog “grčkog mračnog doba” post-mikenskog perioda, razorenog erupcijom vulkana na Santoriniju i pratećim hipercunamijima u narednih sto godina. Ipak, na kraju, da li slučajno iz tiranide, stigoh pravo u Tiranu i to u Narodni muzej, gde sam saznala “pravu” verziju Kosovske bitke, kao i što šta, što kod nas stoji u depou Narodnog muzeja, koji ne radi već više od deset godina, a raznorazni šefovi koordinacionih centara za KiM, policije, državne bezbednosti, dileri i procenitelji umetina bliski režimu, valjaju artefakte k’o što Heleni i Feničani nisu zajedno za 3000 godina.

To slučajno nije i niko me neće ubediti u suprotno.

Niste znali da smo samo lacnuli Murata…

Elem, teza naših naučnika da je evropska kulturno-istorijska osnova grčka, a nikako ilirska, navela ih je da ispadaju smešni upravo u svetlu njihovog oboženog zdravog razuma, ali i da se taj vaakum popuni lažima spravljenim u političkoj kuhinji, s jasnim imperijalnim ciljem, rekli smo: zlato, žito, teritorija, lepa priroda…

Dokaz je ono što gledamo danas na malim ekranima i gde god se okrenemo. Mnogi, naravno, nisu svesni da su porobljeni, ali to je pitanje za drugi tekst. To, u stvari, nije pitanje za tekst, već golog opstanka. Ali, razumem ih, ne osuđujem, nemam prava na to. Psujem za sebe i po Fejsu, svađam se s Bogom i Velikim bratom, a jedan od viđenijih pravoslavnih teologa rekao mi je da sam se zamerila dirktno Sotoni.

Pa, baš lepo…

Kada je Zevs u vidu bika oteo Evropu iz feničanskog Tira i odveo je na Krit, nije li to možda bilo sećanje na propast velike Vinče, a sa njom i dve i po hiljade godina mira u poljoprivrednom matrijarhatu? Zevs, kao beli bik, šafranom i ružom namirisan, osvaja radoznalu lepojku, dok je brala cveće na obali mora; potom je oplođava i u ovoj tački, možemo reći da počinje izranjanje evropske istorije iz mitske svesti. Sin Agenora, Kadmo, pošao je s majkom Telefasom da spasi svoju sestru, iskrcavši se s rođacima na ostrva Teru i Rodos, potom otišavši u Trakiju gde se zadržava, dok iscrpljena majka ispušta dušu. Konačno, stigavši u delfijsko proročište po savet, Pitija mu saopštava da odustane od potrage za Evropom i osnuje grad Tebu na mestu gde će krava lipsati i žrtvuje je Ateni, u čiju slavu će podići kip. Ali, to baš I nije išlo tako lako.

Tera je razorena erupcijom vulkana na Santoriniju 1700., a kolaps bronzanog doba dogodio se oko 1200. stare ere najezdom misterioznih “morskih naroda, Shardana, See Peoples”, izgubljenog drevnog semitskog plemena Dan, koji su tobože maltretirali Egipćne, Hitite, Grke i Feničane (Kananite). Spominje se i glad koja je zahvatila Ur između 2300. i 2000. godine, te klimatske promene i učestali cunamiji. Posle tristagodišnje gladi u Mesopotamiji, Šardana prodiru u Anadoliju,  odatle u centralnu i severnu Evopu, ostavljajući mnogobrojne tragove u toponimiji: Dunav, Dnjepar, Don, potom će se obreti na Baltiku i konačno u Irskoj kao Tuath(a) Dé Danann tj. Narod boginje Danu, a mi možemo da kažemo Dane, Danice. Druga grupa završila je u Siriji, ili je tamo oduvek i bila, i na Crnom moru, da bi potom prodrli u Grčku, Korziku, Siciliju, Krit, Sardiniju, po kojima dobija ime, a istovremeno se dokopavaju, ni manje ni više, nego Toskane, Balearskih ostrva i Krita. Iako sve najgore o njima, ipak treba imati u vidu jednu zanimljivu činjenicu, koja može oboriti sve prethodno. Opisivani kao nasilni divljaci, ali kako to da su za sobom ostavili 7000 megalitnih struktura u vidu pčelinje košnice, pod nazivom nuragi, tj. oko 30.000, građenih za multufunkcionalnu namenu i uvek na istaknutom mesu, koje pruža dobar pregled okoline, a u njima nije bilo pronađeno nikakvo oružije?!

Izgleda da je u ovom misterioznom narodu, svaki čovek bio sopstvena tvrđava! Sviđa mi se to, a verujem i vama!

I da li je slučajno što Šardana ratnici baš ovako izgledaju: štitovi im liče na ženske grudi s nabreklim bradavicama, plus opaki rogovi na glavi, ili pre neke antene. Imaju četvoro očiju, ili četvore oči!!! Dakle, total alien look!

Četvorookost je navodno preuzeta od starijeg Iračkog božanstva Tell Brak, 3000 BCE.

To je vreme nastanka egejskih ostrva. Kadmovo putešestvije odigralo se oko 2000. p.n.e., kako navode dostupni izvori, a između imamo veliki Trojanski rat. Ne uspevši da pronađe sestru, Kadmo odlazi na Samotraku, jer tamo su “njegovi” Kadmilčići tj. Kabeiroi, čiji se kult slavio i u Tebi. Napomenimo u vezi najdrevnijeg i najmisterioznijeg kulta starog kontinenta nekolike stvari: KABIRI – najverovatnije htonska božanstva tračkog porekla;

potpuno u skladu s vedsko-šamanskom praksom – njihova imena se ne izgovaraju. Sinovi su Hefesta. Ima ih 6, 7, ili 4 (dva muška, dva ženska), ili samo dva – otac i sin. Retke slikane predstave opisuju kabire kao patuljke s čekićem i šiljastom kapom. Oni su rudari, oni znaju tajnu bronze, alhemiju spoja ženskog i muškog principa, kalaja i bakra, koji se tako jasno očituje u Zevsu, koji će iz najstarijeg predhelenskog perioda, maknuti ondašnju veliku boginju Dionu iz Dodone i pridodati sebi sufiks „prolećni, Naos, ili Naios, ispod hrasta“, a on je ništa drugo nego Zevs pelaški, koji će postati kasnije panhelenski. Kabiri sa Samotrake, dakle, znaju tajnu metalurgije, pravljenja legure. Oni su najava Novog, Bronzaniog doba i umiranja pacifističkog, poljoprivrednog neolita pod nežnim okriljem Velike majke. Šardana, misteriozni Narod s mora, donosi kult Astarte, Velike crne majke, koja šakama nudi svoje grudi (setimo se čuvene minojske figurine). Izgleda da je bela, pelaška, tj. belaška Velika majka, ona iz Vinče, susrela svoju crnu sestru, ali su obe nestale, pokorene muškim vrhovnim božanstvom. To nam samo govori da je došlo do mešanja naroda evropskog kontinenta i Afrike, te stvaranja onog soja koji se kasnije naziva Heleni. Kananiti tj. Feničani doneće Helenima pismenost, ali grafeme su gotovo potpune identične vinčanskim znakovima. Kako to? Naravno, na ovom mestu nemoguće je razotkriti jednu od najvećih misterija mediteranskih i kontinentalnih civilizacija, ali ono što se sa sigurnošću može tvrditi je to da su Iliri najstari od svih pomenutih sa ovih prostora, te nije uopšte čudno što su pronađeni upravo njihovi darovi božanstvu u Dodoni. No, Arbanasi žele da prisvoje kompletan ilirski identitet, a zapravo uopšte nisu sa ovih prostora. Jermeni nam mogu reći dosta o njihovom pravom poreklu i identitetu, pošto su nekoć bili bliske komšije. O tome nam danas jasno govori sam narod koji dole živi – nemaju ništa svoje, bukvalno NIŠTA, a žene ne umeju nijedno tradicionalno jelo da naprave. Smešno i otužno mi je bilo u Skadru kad su mi prepričavali njihovu iskrivljenu verziju zidanja Skadra i oni zaista čvrsto veruju da je to njihovo. Ovaj tekst upravo je nastao kao pokušaj odbrane našeg identiteta, koji nam se na naše oči krade, a mi ništa ne preduzimamo, nego kao papagaji sričemo Jiričekove i Porfirogenitove budalaštine.

Astarte, da li je ista kao Ašerat?! Afrička crna majka, koja je dospela na beli kontinent, ili je pak bela pelaška Diona izvršila uticaj na bliskoistočnu boginju?

Kadmo je ubio zmaja, ili zmijskog sina (sačuvanog u našem narodnom predanju kao zmijski car), sina Arejevog (boga rata, koji je prethodno ucmekao njegove drugove i rođake), a da bi došao do vode tj. Ismeinskog izvora potrebnog za žrtvovanje one krave s punim mesecom (kako piše u Rečniku grčke i rimske mitologije, ili polumesecom, kako piše na Vikipediji) na grudima, a koja ga je dovela na mesto gde će sagraditi Tebu i tu lipsala, kako mu je poručilo proročište. Za nas je zanimljivo to što se tako iniciran ženi Harmonijom, Elektrinom, ili Afroditinom i Aresovom ćerkom, da bi s ženom pod stare dane izbegao kod Enhelejaca (u slobodnom prevodu Jeguljičara, od Ohrida do Budve) da se bori protv Ilira, da bi kasnije njima zavladao. Da li su Enhelejci ilirizovani Heleni, ili obratno, a možda opet neki iz Fenikije, ili je Kadmo jednostavno autohton beotijski junak? Velika su to pitanja. Kraljevstvo Enhelejaca postojalo je još pre Troje. Kada su dobili mnogo dece (Autone, Ino, Semelu, Polidora, Niketeisa), Kadmo i Harmonija napuštaju Tebu i odlaze u Butoa tj. Budvu, koju navodno i osnivaju izabrani od strane lokalnog stanovništva za vođe u borbi protiv Ilira, tj. susednog plemena.

Ovaj mit nam, kao što vidimo, govori trista skrivenih čuda. Zašto se timovi naših naučnika ne bave njime u vezi postanka Ilira, pošto je navodno Kadmov najmlađi sin, Crnogorac, Ilirije, osnivač ilirske rase, koja je već živela na tim prostorima hiljadama godina? Kako to? Pitanja je na hiljade, ali  većina su bez odgovora. Pitanje prvo: ako je Helenima doneo pismenost, kako tvrdi zvanična istorija, da li su se Feničani i Vinčani razumeli, s obzirom na to da su im grafeme gotovo iste, uprkos vremenskoj razlici i drugoj teritoriji? Izvinjavam se profesoru Palavestri, ali ako je otac srpske arheologije Miloje Vasić iz maltene mezolita Vinču mogao da stavi u arhajski perod, tj. pogrešio za nekoliko hiljada godina (opušteno), valjda i ja mogu da dovedem u pitanje Palavestrinu velelepnu tezu da se uopšte ne može govoriti o vinčanskoj pismenosti, da su to neki pojedinačni rasuti simboli. Mogu da stavim Pešićevu sliku uporednih pisama, ali neću, odmah će neko da vadi mašinku u meni da ubije problematičnog Deretića, ali i to je za drugi tekst.

Ali, evo, “otac istorije” da potvrdi gore navedeno:

“Heleni su naučili mnogo korisnih stvari od Feničana koji su sa Kadmom bili došli i tu se naselili, a među kojima su se nalazili i Gefirani. Pre svega, naučili su od njih pismo, koje Heleni ranije, po mom mišljenju, nisu poznavali. Iz početka su pisali isto kao Feničani, a kasnije se, uporedo sa promenama u jeziku, menjao i oblik slova. Oko njih su u to vreme skoro u svim krajevima stanovali Jonci, koji su naučili od Feničana kako se pišu slova, pa su se, izmenivši ih malo, njima služili i nazivali su ih s pravom fenička slova, pošto su ih Feničani doneli u Heladu”.

 “Istorija” 5. Knjiga, 58

Govori se o prodoru arhajske grčke kulture ka centru Balkana, a ja prosto mislim da je pravac obrnut. Uopšte, cela istorija nam je naglavačke, poharana i izokrenuta, tako da me baš čudi što nam je i svest takva – kakva istorija, takva svest.

Evo, pogledajte ovaj zapis Evgarija Sholastika u Crkvenoj istoriji: “…a u Trakiji, upadom Huna, ranije poznatim kao Masageti, koji su prešli Ister (Dunav) bez otpora (sa druge strane)”. Situacija koja strašno liči na širenje nogu za ulazak u NATO. Zaista, neodoljivo podseća na stotine sličnih epizoda u prošlosti. Mi, Iliri, Tračani, Skiti, Sarmati, Tribali, Sirbi, Srbi, Serbi, Sklaveni, Raseni, Veneti, Alani… koji god, vekovima u čeljusti dijalektike uroborosa – večnog vraćanja istog. Zaboravili karmički krug, koji smo možda i doneli, dok smo skitali naduvani od Istera do Inda. Nije džaba Herodot najviše mesta u svojoj “Istoriji” posvetio tim skitarama za koje kaže da uopšte ništa nije morao da ih pita, već da sve sami izbrbljaju. “Ja sam govorio i tvome ocu, a mome bratu Dariju, da ne ratuje protiv Skita, jednog naroda, koji u svojoj zemlji nema uopšte nijednog grada. A on me nije poslušao, jer je mislio da će pokoriti skitske nomade, te se sa tog pohoda vratio izgubivši veliki deo svojih najboljih vojnika”. Problem s Herodotom je to što je sve prevodio na grčki, te je time sakrio masu originalnih geografskih, ličnih i drugih naziva. Na primer, kad pise o Masagetima, kome bi ikad palo na pamet da su to Huni, u originalnom nazivu Saka Haumvarga (oni koji piju somu razmućenu u mleku, stočari u svakom slučaju, nomadi). Dakle, Sake, da li su Huni? Svejedno, oni drogirani vršljaju preko cele Azije i Evrope tj. do nas, koji god da smo i seku nas na pola.

Tad kreće igranka do današnjeg neprestanka.

Grčki nalazi? Vaze?

Kad smo kod Herodota, pre no što zađem u putopis, valjalo bi zapamtiti i ovo:

„Tračani su posle Inda, najveći narod na svetu. Da su imali jednog poglavara i da su bili složni, oni bi, po mom mišljenju, bili nepobedivi i najjači narod na svetu. Ali oni su za to nesposobni, i to se kod njih ne može da dogodi, pa su zato slabi. Imaju mnoga imena prema različitim pokrajinama, a običaji su im skoro isti, sem Geta i Trauza i plemena koja stanuju iznad Krestonaca…. Ostali Tračani imaju običaj da prodaju svoju decu u inostranstvo. Devojke uopšte ne čuvaju, nego im dozvoljavaju da se podaju muškarcima koji im se dopadnu. A svoje žene jako strogo čuvaju i kupuju ih za jako velike pare od njihovih roditelja. Tetoviranjwe je kod njih znak plemstva, a onaj koji nije tetoviran potiče iz prostog staleža. Besposlica je kod njih nešto najlepše, a zemljoradnja nešto najgore. Živeti od rata i pljačke kod njih je najveća dika… Poštuju samo ove bogove: Aresa, Dionisa i Artemidu, dok im kraljevi za razliku od ostalih građana, najviše poštuju Hermesa i jedino se u njega zaklinju, te tvrde da su Hermesovi potomci. Sahranjivanje njihovih bogataša je ovako: izlože mrtvaca tri dana i prinesu različite životinje na žrtvu, pa onda, pošto su ga prethodno oplakali, drže daću; posle toga ga sahranjuju bilo tako što ga spaljuju, ili ga zatrpaju u zemlju, pa onda sagrade od zemlje humku i priređuju razne utakmice na kojima se određuju najveće nagrade, već prema vrsti borbe. Eto, tako izgleda sahranjivanje mrtvaca kod Tračana“.

HERODOT, V, Terpsihora

Zvuči poznato, a?

Krenule mi tako, kao dve gus(аr)ke u Japancu, automobilu sklopljenom u Japanu, japanskim vrednim ručicama, od delova proizvedenih, naravno, u Japanu. Pljušte pohvale po prijateljici za volanom na svim jezicima, od Avale do Elbasana, dok škipetarski drumski razbojnici neprekidno presecaju njenu samurajsku putanju. Dakle, put kao put, protekao je relativno bezbedno.

Popušismo, evo brojale smo, pet (5) cigareta i eto nas u Prohoru! Auuu, Srbija je toliko mala, u pet cigareta stala! I onda, pogledam onu Herodotovu mapu odozgo. Dobro, OK, ratovi, ovo-ono …plače mi se…

Herodotova mapa Trakije

A,duž ibarske zanimljivi natpisi na lokalima: “Bosfor rizort”, pumpa “Istambul”, restoran “Istambul” i slično.

Usled proviđenja iz nepoznatog pravca koje je strefio moju prijateljicu, ona opali U-zaokret i mi izbijemo na Vlasinsko jezero!

Paf – oduva nas lepota!

Napojismo oči i dušu izvornim čarolijama iskona i tuge. Trajalo je… Insekti, plavetnilo, šarenilo, mi i ljudska pustoš. Pođemo u potragu za kafanom, za ljudima, dalje od vrtoglavog plavetnila zasenjujuće Majke prirode i maltene na deponiji, pored ovog natpisa, naiđemo na kafanu – krajputašicu.

Iako odvratna na prvi i poslednji pogled, kao i konobar, izgladnele naručismo dva omleta. Dok beskonačno čekasmo porudžbinu, slušasmo bugarske kamiondžije kako pričaju o lovi i kurvama, tj. ljubavi. Podrazumeva se, sve razumemo. Za sto do nas uklizava bugarski biciklista u lateksu na 38 stepeni, klasičan entuzijasta. Rešio čovek da obiđe Zemlju (mada se danas sve više šuška da je ravna, kako su verovali svi stari). Pred nama se ukazaše dve splačine koje liče na jaje kako se davi u ulju i neki opiljci sezonske salate. Kafa i Koka-kola 900 i nešto dinra!!! Molim?!

Znači, toliko smo se zgranule + plavetnilo, da smo ostale imune na odgovor. Izručismo 900 i nešto dinara i paljba.

Želja za božanskom utehom u Prohoru, nadjačala je gađenje prema alavosti ugostitelja iz zabiti, koji je ostavio Novicu Tončeva da mu ukrašava dvorište kafane, a naplaćuje otrov bez pogleda na plavetnilo. Razočaranje, loše slutnje, a posle čujemo neki Arapin kupio raspali hotel “Jezero” na obali i oće da pravi fabriku vode. Neka, nema veze, hrlimo pune nade ka Prohoru. Kad tamo, surova komercijalizacija naših zaista iskrenih verskih osećanja. Prvo naiđemo na ekipu RTSa, koja se tek sad setila da napravi prilog, ili emisliju o stvarno starim freskama koje zaklanjaju dveri u oltarskoj apsidi, dok je narteks prepun novokomponovanih iz 18. veka. Gvirnem, na kvarno provučem ručicu s telefonom i škljocnem.

Kad utom, uleće mi u kadar neko biće koje sebe predstavlja kao čuvara crkve. “Ne možeš da slikaš”. “A kako oni mogu?”, brecnem se, pokazujući prohorskom kerberu TV opremu razbacanu pred oltarom. “A, nenene, oni imaju blagoslov”, kerber me oladi. “Od koga, jel od Pahomija?”, osorno uzvratim, ali kukavički furnem da ne sačekam odgovor. Platimo prenoćište, hranu u kafani u okviru manastira, nema agape, ništa. Neka memljiva sterilnost uselila se u duhovnost. Usput porazgovaram s paunom u kavezu.

Zatočeni Paja Paun

Potom, odemo do izvora da se napojimo direktno hemijskim elementima, kad već nismo uspele duhovnim. Na samom izlazu, pred manastirskim zidinama, maltene se sudaramo s usplahirenim hodočasnicima koji nose neku važnu ikonu Bogorodice s Hristom. Zastanu, kao nas dve da se prekrstimo pred svetinjom. Taman sam pomislila kako će sila blagodati prostrujati kroz mene, kad ošinu me komentar glavnog nosača svetinje: “Ne možeš u šorcu u manastir”. Roletna! “Nosite Bogorodicu, a meni sudite zbog šorca! Ovo su bermude majmune!”. Otkačila mi se gurtna.

Bežimo od sebe u kola. Prijateljica okreće ključ, pali auto, pređemo trideset santimetara i Japanac stane. Iste sekunde ispalim komentar: “Probušio nam Prohor gumu!”. Istina, osetila sam ga, glavom i bradom. To znaju vernici, zaista i bez ironije. Prijateljica odgovorno prihvati prisustvo više sile, koja nam odmah dodeli spasioce. Na jedvite jade odvrnuše točak i namontiraše nam neku mini pomoćnu kržljavu gumu.

Ne sećam se ko nam je ovo nacrtao, ali pomoglo je, više nego putokazi.

Taj Davidovac, isto, nema gde ga nema
Šta reći…

Cilj je bilo Kumanovo, ili vulkanizer bilo gde usput. Toga nije bilo, ali zbog izvanrednih vozačkih sposobnosti prijateljice, stigosmo na cilj. Međutim, vulkanizer. Sedam sati je uveče. Frka. Nemamo dovoljno love da noćimo još i u Kumanovu, kad su nas već odrali u Prohoru. Međutim, Prohor izbaci adut u vidu kumanovskog baje u kožnjaku na Harli Dejvidsonu, koji se ljubazno ponudi da nas vodi od vulkanizera do vulkanizera. Ne radi nijedan. Popnemo se malo više centra, kad tamo naiđosmo na „kraj“.

Zadnji vulkanizer je zatvorio. Međutim, odlučna prijateljica, ne da se tako lako pokolebati, uputi se ona u kuću kod čoveka. Utom izlazi mladi do pasa istetovirani mladić, ozbiljnog držanja. Dečko je nešto mazao, vrteo točkove, centrirao, premeštao gume. Trajalo je najmanje dva sata. Kada ga je naposletku upitala koliko treba da plati, očekujući račun od bar pedeset evra, kumanovski car odgovori: „Ne, ne treba ništa”. Odmah pomislim: „Evo ga Prohor, javio se u istetoviranom automehaničaru“. Zadovoljne raspletom eshatološke situacije, ohrabrene, uputimo se za Ohrid, u našu potragu za drevnim cvetićem.

(nastaviće se…)

Irina Marković

 

 

 

 

 

 

 

 

6 KOMENTARA

  1. БИВШИ СРБИ – ШИПТАРИ

    КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ

    ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА

    Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
    Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
    Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
    Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
    “Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
    Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
    Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
    Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
    После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
    Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
    Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

    ХХХ
    У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
    Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
    Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:

    1) према броју рођене деце у једној години,
    2) броју умрлих у једној години,
    3) количини потрошеног хлеба у једној години,
    4) количини потрошене соли у једној години и
    5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.

    ХХХ
    Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.

    ХХХ
    Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је насхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.

    Београд, 16. 4. 2002.
    Слободан Јарчевић

  2. ти си жена змај … Вучица … нас Србе а нарочито мушкарце треба да је стид… Сви смо се препустили струји и она нас тако баца о стене , а ми ни макац … помирени са судбином… Само ме копка и вероватно ће док сам жив мисао , зашто нам то раде … и ту разумног одговора још увек нема … осим да смо можда са неком наменом и створени а они опет постоје само да би нас уништили … Сви они … Сво то зло кроз векове и миленијуме , које се сад тренутно уобличава кроз шиптарију и остале … Не знам … то је неко исконско зло , коме ни то богатство ни земља ни моћ није првенствена већ је само последица нашег уништења , које је уствари само по себи једини циљ

Оставите одговор