More

Dobra i čestita je bila Đuka Ristić.

Čoek-žena.

Ostade uz Drugi rat udovica. Dvadesitri godine i troje đece.

A u Uskoke.

Okle nema dalje. Đe se svijet završava.

Prvi joj je komšiluk pećina od međeda. A muzika, svu dragu noć, kroz smetove i mećavu, zavijanje vukova.

Zla sudbina, a mora se dalje. Treba đecu odnjiviti. Izvesti na put. Napraviti od njih ljude.

Kad je ožalila muža Đuka se jedno jutro prekrstila i uzdahnula: „A, pomozi Bože.“

Imalo u nju metar i devedeset.

Rumenoga lica. Nebeskih očiju.

Muška snaga u ženskim mišicama.

I podiže Đuka đecu. Pristasala. Bog pomože te, u neki vakat, podiže kuću u Mojkovac. Da se školuju, da iziđu u svijet.

Osmijehnuo se život.

Đuka prebacila tridesetu, a ljepota i stas ko i kad se udavala.

Tada se trgovalo u prodavnicama mješovite robe. Sve je tu – gas za lampu, maja da se može siriti, brašno, kafa i šećer, so, lavori, kante i lonci, rezervni lanac od motorke, grabulje, lokum… Sve što čeljadetu treba.

Svraće Đuka u prodavnicu, dok kupuje, popriča sa prodavcima čiji su, okle su, je li im svojta ta i ta, a mene su to daljnji kumovi, pominjo pokojni otac te i te, a okle ste vi sišli… Sve onako kako je naredno tada bilo.

Imaše jedan, prebacio četres godina, taman staso za ženidbu. Kad vidi Đuku da ulazi u prodavnicu eto njega. Pa da nešto pripomogne, da i on progovori dvijetri, vazda je tu.

Dopala mu se Đuka. Vidi se s Mjedenoga guvna, a ne u prodavnicu.

I jednog dana skupi mušku hrabrost i progovori.

Kako li reče okrenu se Đuka pa nasloni ruke na kukove:

„Čuješ ti, ja sam moju pičku ostavila u Uskoke, među ljude. Nijesam je donijela vamo da je razvlače mojkovačka paščad. Te, odstupi!“

Tako se završi ova ljubavna avantura. Prije no što je i počela.

A vrijeme prolazi. Svima podjednako. Džaba onduliranje.

Đuka ušla u godine, kosa posijeđela. Splete je u pletenicu i ukrug oko tjemena. Ima je i dalje metar i devedeset. Rumena i dalje. Nebeskoga pogleda.

Đeca postali ljudi, a ona sama sa sobom sve razriješila. Definisala. Sad može, neka su samo oni zdravo – šta goj.

Zapričah se. Praštajte.

Odakle ja znam Đuku?

Ona je bila sestra od tetke moje strine Vukosave, koju niko ne zna po tom imenu nego ko Natu.

Napravili naši, tata i braća, kuću u Sutomore. Stric Kostadin sa familijom u prizemlju, tu su i živjeli, a ostala braća po sobu na sprat da se ima đe ljetovati.

Znalo nas je tada, sedamdeset i neke, po šesetoro da bude na sprat. Osim familije – ujčevine, kumovi, prijatelji, razni…

Pozva moja strina Đuku da dođe kod nje u sobu na more.

Đuka do tad, rvući se sa životom, jedino je otišla iz tačke A u tačku B. Uskoci – Mojkovac.

Opremala se Đuka, mjesec dana, ko da ide u Japan. Krpu rešnjaču, bijelu košulju što se kopča pod samo grlo, dugu suknju… Sve što treba kad se ide u bijeli svijet.

Sačekala jedno jutro „Tarin“ autobus i iz Mojkovca via Sutomore.

U autobusu, naravno, napravila domaćinsku atmosferu. Te okle je koji saputnik, iz kog bratstva i plemena, a znade li on toga i toga, jedna nam je odiva u njegovu kuću i tako redom. Imalo tad do Sutomora komad puta. Usput izvadi domaćega ljeba i sira i pršute da počasti autobus.

Gura „Tara“, u neko doba, uz Petrovačke strane, uz one krivinčine, a pedencija, bije i deset na sat. Puši iz auspuha ko da je ruski tenk iz Drugoga rata. Puši još više šleper ipred njega. A sunce ubilo u mozak.

U neko doba izbiše na Paštrovačku goru. Malo, malo – puče vidik. Niza stranu put u okukama, od žege izgorelo rastinje okolo, a dolje, pa dok oči vide – beskrajno plavetnilo.

More.

Đuka gleda, punih očiju, i uzdahnu: „Kolika li je ova lokva, majko mila.“

Dokotrlja se nekako autobus do Sutomora.

Strina Nata, ko što je i red, sa mužem, mojim stricem Milutinom, i moskvičem 412, dočekala Đuku.

Pa kući… Priče… Doček samo takav. Da se sve do deset koljena unazad i unaprijed, još jednom, ispita i prepriča.

Sjutradan, svi kolektivno na plažu. Cijela kuća. Domaćinski. Strine ponijele kuvano da ni muževi ni đeca ne gladuju. Pekle ljebove i krofne od kad je zora svanula.

Jedan suncobran i nas trides pod i oko njega.

Turizam iz onoga vakta.

Sve je pod kontrolom. Skoro sve.

Jedino neće Đuka da se skine u kupaći. Na plaži je sa sve krpom rešnjačom, ispod koje vire pletenice, dugom suknjom i ko snijeg bijelom košuljom što se kopča pod samo grlo.

Bruka, viče Đuka.

„Nej mi, Nato, nos kidat ođe pred tuđim ljudima!“

Tri, sledeća, dana su je svi premolili.

Dok popušti.

Imalo u Đuku metar i devedeset. Rumena. Nebeskoga pogleda.

A kupaći, ko da su ga tkali vilenjaci u Uskoke. Samo mu je falila krpa rešnjača da bude – taman.

Danas su nam more zabetonirali. I prodali.

Kupili ga neki što im svima na kraju stoji – LTD. limited… Valjda tako nešto. Ili slično.

Prošivaju se tuda, po vas dugi dan, ti… neki… LTD. limited … i, snjima, nekakve dronfulje… nakrečene, silikonirane, što se puće kad ih slikaju…

Napravili to ovi naši što im majke nisu ni primaći – Đuki Ristić.

Mirko Rakočević

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1 KOMENTAR

  1. Gospodine Rakočeviću, vi svojim tekstovima pokazujete da su ovdje isto nekad živjeli ljudi, koji su imali svoje mane i vrline. Hvala vam na ovim divnim pričama

Оставите одговор