Kamen drugi – Vladimir Bajić

Možeš li zamisliti rođeni, kako li je teško i turobno bilo onog dana, koji je za dan odlaska sa rođenog ognjišta bio poslednji.

Vidim jasno (k`o da gledam), svakog starca i staricu, koji suznim okom gledaju zalazak sunca iza planine, plašeći se da je to možda poslednji put da ga gledaju odavde, sa svoga numera… grunta… korena. Na izboranim licima, izlokanih mukama i znojem, ne bijaše vere u budućnost, već samo odlučnosti da se ide… u nepoznato… za decom. Strah je to od samoće i od starosti.

Beše toga dana svega. Pozdravljanja sa nekoliko svojih šljiva, drenjića, prskulja il` jabuka.
Prič`o mi o tome jedan đed:
„Tako ti se to dešavalo sve kako ti pričam. Pozdravljali smo se sa svim i svačim. Sa potocima, jarugama, sa bujadi i… vra` zna čime još, a ja… još dijete, njesam zna` baš što to radimo, al` viđeh da to svi rade…. pa i ja. Mati i ćaća su vezivali ono robe i prnja što smo imali, a baba je kuvala i spremala `ranu za put od ono malo poklane živine. Sjećam se toga sine, al` sve te slike su odavno izblijedile, sjećam se toga više iz mojije` priča, koje ispričah nebrojeno puta, pa to tako i zapamtih do današnji` dana.

Samo jedne stvari se sjećam, k`o da je sad ( k`o tebe) gledam.
Sjećam se svoga đeda Milutina, đe skida gusle sa zida, što stajaše kraj ikone… vrag zna kol`ko vremena, kako ih ljubi, kako se krsti i kako ih suzom škropi. Ponio ih je sa sobom, jer je sa njima ponio i svog ćaću, đeda, pranđeda… svu radost i tugu, sve uspomene, sve godine prošle, sve, sve… Cijela istorija stade u malo istesane javorovine i konjsku dlaku. Đed je samo gusle ponio i… ponio je jedan kamen, bo`me potežak, a kad ga je ćaća upit`o što vugli tol`ku kamenčinu, on samo odma`nu glavom i prozbori – šta ti znaš!
Evo i dan-danas, taj kamen pritišće ribanjac, mada ga đed sigurno nije zbog kupusa ponio.“

Možeš zamisliti kako je teško bilo zaspati te noći, znajući da je to poslednji put da noćiš u svojoj kući, kakvoj-takvoj, tebi uvek dobroj, a znaš da već sutra ideš negde (ne znaš baš gde), putuješ nečim (ne znaš baš kako), da bi dobio nešto (ne znaš baš šta) i da bi živeo u nečem (a ne znaš u čemu…i u čijem). Ne znaš u čijem, a znaš da ostavljaš svoje. Al` idu svi… pa ideš i ti. Što veli naš narod: “Voz vozi i tamo…i `amo! Ako ti se ne svidi tamo gde te vode, a ti rođo-put pod noge… pa se vrći odakle si i poš`o, pa opet od kamena zemlju otimaj…

Zaboravih reći…

Nastavlja đed priču:
„Već kad smo poodrasli, znali smo se šprdati pred ćaćom i materom, da smo naučili računjati, pa ako se naša najmlađa seja rodila u februaru četer`es`sedme, taman su je pravili neđe u maju četer`esšeste. Usred kolonizacije. Do čeg` je njima bilo.
Ćaća se k`o ljutio na nas i `sovo nas… (m`rš svinje `edne… kako vas nije sramota,… tako ćaći i materi), a mati se smijala i govorila da se ona ničeg ne sjeća iz tih dana. Ne sjeća… ne sjeća… al` eto Mire! Lična karta ne laže.“

Pa i sve da je tako bilo, da račun ne laže, da je Mira i začeta te noći, to je toliko ljudski i normalno… da bi bilo čudno da je drugačije. Jer…
Pozdravljati se s`drvećem, travom, potocima i kurjacima, s`kućnijem pragom i svakim drugim vragom, a da se ne „pozdrave `nako čo`ek i žena, po poslednji put u svom rođenom krevetu, pod onim biljcem što ih zagrija` sve ove godine, ne bi bilo normalno. A i valja se, vele. Zbog uroka.

Dalje priča đed:
„Nama djeci je nekako bilo najlakše te noći. Ma šta najlakše!? – bilo nam je najteže, al` da dočekamo da svane novo jutro. Svi smo se skupili na gomilu i pričali ko je šta čuo kakvi` je sve čuda ima u toj Vojvodini i šta ćemo svega tamo imati… Bilo je tu svakojaki` priča, od toga da će svako dijete imati svoj krevet, pa da su krave tamo veće i od konja, da tamo svaka kuća ima struju, pa da ćemo imati oblačila kol`ko ‘oće, a jesti imaš šta ti duša poželi… U toj našoj priči smo još i dodavali šta nismo čuli (a mi bi voljeli da je tako), samo da sve to izgleda još ljepše i bogatije. U toj priči i lagariji našoj, jednom po jednom od nas je san dolazio na oči i lagano smo tonuli u poslednji san odsanjan u zavičaju…“

Оставите одговор