Đavolji mozaik – Boris Mišić

Foto: freewallpaper4.me

Predstavnik Đavola uručio je ugovor mom izaslaniku sa ironičnim smeškom na licu. Odredbe ugovora bile su ponižavajuće — uključivale su i predavanje moje besmrtne duše i znanja uma. Takođe i prepuštanje mesta u Vrhovnom savetu Svetlosti predstavniku Đavola, u zamenu za očuvanje mog omiljenog mozaika.

Moja vrsta ne poseduje fizički oblik, i valjda zato toliko žudimo za fizičkim. Moja strast su mozaici. Bogatstvo boja i oblika, uklapanje najsitnih delića u savršenu celinu.

Znam, pitaćete se zašto sam se uopšte petljao sa Đavolima, kada su širom Univerzuma poznati po svojoj lukavosti. Ali nema boljih graditelja od njih. Napravili su mnogo toga izuzetnog, ali Mozaik je sve nadmašio. Poklonili su mi ga pre nekoliko milijardi godina.

Koliko je samo truda trebalo uložiti za njegovo stvaranje, koliko beskrajnog strpljenja, materijala sa svih strana svemira! Gvožđe, silicijum, sumpor! Trebalo je dopremiti titansko kamenje sa Ruba Univerzuma na Gradilište, milionima godina raditi dok se svi delići nisu uklopili u celinu koju su činile veličanstvene tektonske ploče. Sa Harmoničnih Planeta doneli su sastojke koji su surim kontinentalnim pločama darovali boje, zvukove i mirise. Iz dubina Vodene Planete uzeli su Klice Života, koje su sa ljubavlju i požrtvovanjem odgajili u okeanskim dubinama Mozaika.

Posebno me je oduševilo to što su Đavoli načinili Mozaik tako da se neprestano menjao. Sve je bilo podložno kretanju i promeni — ploče, vrste, boje, oblici. Mozaik ni u jednoj sekundi nije mirovao. Niži oblici postojanja nisu primećivali promene, ali unutrašnjem oku Svetlosti one nisu mogle promaći.

Plovio sam dubokim svemirom, hvatajući umom slike Mozaika, i uživajući u njegovoj savršenosti. Svet mozaika je povremeno osećao moje prisustvo, hvatao odsjaj više duhovne sile, ali njihovi umovi bili su previše ograničeni da me pojme. Ostajala bi im samo čežnja, koja bi ubrzo bledela i nestajala. Ipak su bili tvorevina Đavola, suštinski vezani za fizičko, a ne za duhovno.

Kasno sam shvatio šta su Đavoli uradili. Promenama nisam odmah dao na značaju. Mislio sam da je reč o uobičajenim menama u tkanju Mozaika, kakvih sam se nagledao tokom milijardi godina. Ni silni zemljotresi, vulkanske erupcije, suše i poplave, otapanje ledenih bregova, rupe u tkanju Mozaika kroz koje su pržili kosmički zraci, nisu mi na vreme probudili sumnju. Kada sam konačno shvatio, bilo je prekasno.

Morao sam znati da uživanje u Đavoljim delima ima svoju cenu. Dopustio sam da mi bezbrojni vekovi otupe um, oprez i budnost. Više nisam mogao ni sekunde bez Mozaika. Zanemario sam sve drugo, čak i obaveze u Vrhovnom savetu Svetlosti.

Đavolja dela nažalost, kao i sve ostalo što je fizičko, imaju svoj rok trajanja. Zaslepljen lepotom Mozaika, prekasno sam otkrio tektonsku bombu postavljenu u samom jezgru. Povezana sa Galaktičkim satom, vodila je neumitnom razaranju Mozaika. Čak ni neko od Svetlosti više nije mogao da zaustavi mehanizam. Možete zamisliti moj bes! Uhvaćen na tako prizemnu, čak i ne previše maštovitu zamku… Nije ni čudo što se njihov predstavnik tako pogano smijuljio.

Samo jedna moja misao, samo jedno DA oblikovano u mom umu, i izaslanik će utisnuti moj pečat na ugovor. Mozaik ću sačuvati, ali moj um i duša više mi neće pripadati. Neko drugi će uživati u lepotama Đavoljeg Mozaika.

Proćerdao sam milijarde godina. Više nemam vremena – odluku moram doneti.

Sve je nestalo u trenu. Eksploziju jedva da je iko u svemiru primetio, osim mene. Bolno sam osetio nestanak svega što se stvaralo milionima godina. Nije više bilo Himalaja, Nijagare, Stenovitih planina, kišnih šuma Amazonije, tigrova i kitova, niti dvonožnih stvorenja koja su me pogrešno nazivala Bogom ili Stvoriteljem.

Iznenađeni ste? Niste valjda stvarno očekivali da će jedna tako nesavršena rasa, poput Đavola, poraziti biće starije od prostora i vremena, uz pomoć jedne igračke, izuzetno lepe, ali ipak samo igračke.

Kao što je moj ne-oblik beskonačan, tako i sećanja beskonačno teku kroz moj um. Nakon toliko milijardi godina, svaki delić mozaika, svaki kamen, vrsta, boja i oblik, svaka kretnja i promena, ostali su trajno zapisani u mom biću.

Đavoli su najbolji Graditelji, ali nisu jedini u Univerzumu. Pronašao sam jednu lepu zvezdu, gotovo identičnu Suncu. Razgovarao sam i sa ostalima iz Saveta. Na početku su se bunili, jer će troškovi biti veliki, ali na kraju su ipak popustili.

Stvorićemo novi Mozaik. Biće istovetan sa starim.

Jedino ta ljudska bića… još uvek nisam načisto šta s njima.

Sećanje na Đavole kao da je trajno utisnuto u njih. Kao da su potpuno upili u sebe srž i suštinu svojih graditelja.

Nisam siguran zaslužuju li mesto u novom Mozaiku.

Razmisliću, neću žuriti sa odlukom. Uostalom, imam čitavu večnost na raspolaganju, zar ne?

Оставите одговор