Da li je vjerujući čovjek i religiozan čovjek

Foto: Petar Dimitrijević, zena.blic.rs

Polazimo od pretpostavke (za mene činjenice) da svaki čovek u nekoga ili u nešto veruje. Vera u nekoga je prvobitna, prirodna vera novorođenog deteta u svoje roditelje, najpre majku (Erih Erikson ovu prvu veru naziva „prapoverenje”).

Ukoliko majka svojom ljubavlju prema detetu ispoljenom dojenjem, brigom i, privrženošću (ne i preteranom brigom, jer je ta briga onda znak neurotičnog straha kod majke) – ovoj majčinoj ljubavi ubrzo se pridružuje i otac – ostanu dosledni u ispoljavanju istinskih osećanja prema detetu (ostajući stalno privrženi jedan drugom u ljubavi) – stvoreni su, povoljni uslovi da vera deteta u Život ostane u njemu trajna.

Tada može započeti i trajan proces preuobličavanja (transformacije) vere.

Pošto ništa u kosmosu – kažu astronomi i astrofizičari – ne može biti zauvek dato, ostati isto i nepromenjivo, a kaže se s pravom da „Kako je gore, tako je i dole, i obratno” (navodno, večno pravilo izgovoreno od legendarnog Hermesa Trismegista, „triput najveći Hermes”, mitski egipatski mudrac), tako treba da bude i sa čovekovom verom.

He može, dakle, biti istina da postoji neki čovek u svetu koji i kada je stekao povoljno veru u detinjstvu i zadržao je u adolescenciji i kasnije (što nije uvek slučaj), ostaje na toj istoj veri celog svog života, bez obzira koliko dugo živeo.

Zato često volim da navedem staru jevrejsku izreku koja glasi: ako ne postaneš bolji, postaćeš gori! Jednom reči, vera treba, pa i mora da doživljava preinačavanja, što znači da se ona prirodno koleba između jače i/ili slabije vere; u povoljnom slučaju ova se čovekova vera spiralnim putem ipak postepeno (nekad i brže) penje put nesagledanog kraja, jer kraja zapravo nema (prema Hristovim rečima: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski).

Upravo na putu preispitivanja vere, plodnog nezadovoljstva dostignutog stupnja svoje vere, počinje prelaz „iz razreda u razred”, uvek viši, do najvišeg, nikad dostupnog. Ovaj blagosloveni proces, Karl Gustav Jung nazvao je individuacija ili „individuacioni, proces”, a hrišćanstvo – oboženje.

Prepreke (iskušenja) na ovako dugom putu brojne su; Jung ih naziva: senka, persona, mana-ličnost, animus i anima; cilj je individuacije stići do Sopstva, psihičke stanice na putu individuacije koja je iznad principa Ja, a u čijem se središtu (za hrišćanske narode) nalazi Isus Hristos.

Od jačine naše vere (nikad dovoljno jake!) zavisi da li ćemo iskušenja prepoznati kao šansu i izazov, da bismo dalje napredovali u upoznavanju sebe, a samim tim prepoznavanju, otkrivanju Boga u sebi, ili će doći do privremenog ili trajnog zastoja; pošto trajnog zastoja nema, nastupiće regresivni psihički i fizički procesi u našem tročlanom biću.

Na početku članka naglasili smo da svaki čovek veruje u nekoga ili u nešto. Pogledajmo bliže šta bi to nešto moglo biti za čoveka. Mislim da se prethodno ipak postavlja pitanje da li čovek može da stvarno poveruje u nešto, a da prethodno nije poverovao u nekoga? Najpre L(l)ičnost, pa onda I(i)deja, najpre dakle neko, pa onda nešto. Za ljude religiozne vere, ova ličnost najpre je Bog koji se voli i poštuje.

Vraćamo se naslovu našeg eseja, ponavljajući pitanje: Da li je verujući čovek i religiozan čovek?

Na osnovu našeg uverenja da svi ljudi u nekoga ili u nešto veruju, nismo želeli da po svaku cenu prenesemo veru nekog čoveka (ili naroda) na oblast religije, iako smo lično, bliski smeloj pretpostavci da se svaka vera (u nekoga ili u nešto) može svesti na skrivenu (nesvesnu) veru u transcendenciju.

Ostanimo ovoga puta  na vernicima različitih religija, sa posebnim osvrtom na hrišćanske vernike. Da li su hrišćani stvarno hrišćani? He bi trebalo da ovakvo pitanje odzvoni u ljudima kao suvišno, čudno, neprimereno. He mora, naravno, biti do kraja u pravu veliki danski filosof Seren Kjerkegor kada je rekao da je „biti hrišćanin nešto ređe od genija”, pa i da je postojao uvek samo jedan hrišćanin – Isus Hristos.

Zašto započinjemo priču o hrišćaninu ovako (na prvi pogled) skeptički i pesimistički? Iz prostog razloga što je još iz prvih vekova zvanično priznatog hrišćanskog učenja, pravljena razlika i od hrišćanskih svetitelja i od velikih filosofa i književnih stvaraoca između idealnog i istorijskog hrišćanstva.

Zahtevi koje nam ostavlja Hristovo učenje i Njegove nevidljive, mističke Crkve, zaista su idealni, teško ostvarivi, ali ne –i neostvarljivi.

Čovek pohađa školu prelazeći iz razreda u razred. Neko završi samo osnovnu školu (razloga, nažalost, ima dosta zašto ne prelazi u više škole), drugi gimnaziju, treći fakultet, ali i u ovom poslednjem primeru, čovek ostaje nezadovoljan (plodno nezadovoljan!) pa nastavlja (sluteći) novo i drukčije školovanje, otkrivajući transcendenciju.

Kada ovakva moja razmišljanja prenesem na prosečnog hrišćanina u svetu i u Srbiji, počinjem da razlikujem:

1. samo hrišćanskog vernika koji dosledno (ali konvencionalno i rigidno, katkad i fanatično) obavlja svoje hrišćanske dužnosti, ritualno i obredno, 2. pobožnog hrišćanina koji želi, nekad  uspeva da poveća znanja iz osnovne hrišćanske škole, pa ih dopunjuje trudom i radom na sebi, upoznajući se bliže sa hrišćanskog učenja,

3. religioznog čoveka, koji ne samo da doživotno upoznaje nesagledive hrišćanske poruke, već i živi moralno i etički, shodno Hristovim rečima: He govori samo Gospode, Gospode, već i čini dela koja ti je Bog naložio.

Uz sve moje poštovanje za pobožne hrišćane (naravno i pobožne Srbe koji kroz mučnu srpsku, istoriju ostadoše postojani!) vreme u kome smo živeli i u kome sada živimo (to je bio 20. i početak 21. veka) zahteva od hrišćanina dalji neophodni preobražaj, od pobožnog hrišćanina u religioznog!

Iskušenja za hrišćanina uvek su bila velika; Jevanđelja, apostolske poslanice i Jovanovo Otkrovenje, upozoravaju nas na nova i teža iskušenja koja tek dolaze. Odoleće im samo oni hrišćani čija će vera morati vremenom stalno da jača, ali sa verom mora da raste i „energija uma” (ne više nedovoljnog razuma!) koja će nam putem saznanja i putem „skoka u egzistenciju” (Karl Jaspers) omogućiti da ostanemo ili tek da postanemo stvarno hrišćani.

Veliki ruski religiozni filosof Nikolaj Berđajev u knjižici vrednoj uvek novog čitanja: „O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana” („Parusija”, Beograd, 1985) upozorava da „adska sila” deluje u hrišćanstvu i kod hrišćana koji to odavno više nisu (jer nisu postali hrišćani!).

Kada postanemo religiozni, jednom reči, znaćemo zašto smo hrišćani. Još je novoplatoničar Porfirije iz 3. veka pisao: „Čovek je dužan da zna značenje znakova i znamenja”, a moldavski vladika Danilo ostavio nam je, krajem 20. veka, stalnu poruku: „Svako pravoslavan treba da je u mogućnosti da objasni svoju veru. He možemo zauvek verovati samo po tradiciji”.

Verujući hrišćanin treba da je na putu prema pobožnom hrišćaninu, a ovaj na stalnom putu prema religioznom hrišćaninu. Čovek je za sva vremena – putnik (homo viator).

Izvor: Vladeta Jerotić, politika.rs

 

 

Оставите одговор