Baba mi je rekla da se mama tog dana provodila sa svojim društvom, da je popila pet-šest White Russians, popušila dva džointa i ubila jednog mladića. Taj dan je bio petak, šesti decembar.
Mami je tada bilo dvadeset godina, a ubijenom mladiću osamnaest.
„Bobbie Sue je bila u kuhinji sa još nekoliko drugarica, muškarci su bili u dvorištu. Kroz prozor je vidjela da Kyle maltretira brata jedne od njenih drugarica, petnaestogodišnjeg Jacoba, malo mentalno zaostalog. Kyle je vikao na Jacoba, tražio da mu nešto donese, gurao ga, prijetio mu. Bobbie Sue je kucnula u staklo prozora i viknula: Kučkin sine, ostavi malog na miru!
Kyle je pokazao srednji prst, viknuo – Kučko!, a onda šutnuo dječaka.
Bobbie Sue je bijesnela: Ludi kučkin sine, ostavi malog na miru!
– Kučko, sad ćeš da vidiš – prodrao se bijesno Kyle i pošao ka kući.
U kuhinji je ubrzo nastala graja. Kyle je vikao na Bobbie Sue, a Bobbie Sue i ostale devojke, njih četri, na njega. Kada se Bobbie Suo okrenula, Kyle ju je udario šakom u potiljak. Jedna je devojka kriknula. Bobbie Sue se brzo okrenula prema njemu, htela je da ga ošamari, ali on joj je uhvatio ruku i zavrnuo je. Grubo ju je gurnuo prema stolu. Presavio je preko stola, a rukom joj pritisnuo glavu o ploču. Desno oko joj je bilo zatvoreno, boljela ju je jagodična kost, nos joj je bio iskrivljen. Kyle je psovao, drugom rukom je dodirivao devojčinu zadnjicu i govorio vulgarnosti. Bobbie Sue je lijevim okom, kroz prste što su joj grubo pritiskali glavu o dasku stola, vidjela nož, dugačak i tanak. Dohvatila ga je i dva puta snažno zabacila rukom unazad. Prvi put je pogodila Kyleovu mišicu a drugi put grudi. Pritisak je popustio. Kyle se objema rukama uhvatio za srce, prosiktao je:
– Jebena kučko, ti si luda. Šta si mi uradila?! – i krenuo ka izlazu. Izašao je iz kuće, pošao stazom ka putu, udarajući o parkirane automobile. Kad je pao, čuli su se muški glasovi: Neka neko pozove 911, brzo, Kyle, čovječe, šta ti je? A da ga mi odvezemo u bolnicu, iskrvariće dok ne dođu ambulantna kola?
Bobbie Sue je protrčala kraj mladića okupljenih oko Kylea, ne obraćajući pažnju na njih. Sjela je u svoj auto i odvezla se kući. U osam uveče po nju je došla policija.“
Baba je uvijek govorila Bobbie Sue. Nikada nije rekla: moja ćerka ili tvoja mama. Ja sam jednom, u razgovoru sa babom, mamu nazvao Bobbie Sue, a baba mi je brzo rekla: „Ne, ti ne smiješ tako da je zoveš, ona je tvoja mama“.
Suđenje je brzo završeno. Mama je osuđena na šest mjeseci zatvora i globu od hiljadu dolara. Bilo je to ubistvo iz nehata. Mama je otišla u zatvor a baba platila na sudskoj blagajni hiljadu dolara, nekoliko dana kasnije.
Baba je samo jednom bila na suđenju. Nije mogla da gleda svoju ćerku sa lisicama na rukama u narandžastoj robijaškoj odeći. Bilo joj jako žao roditelja ubijenog mladića. Govorila mi je: „Jadni ljudi, jadni ljudi. Eh, sina su izgubili. Sina. Jadni ljudi, jadni ljudi, ne daj Bože nikome“.
Lokalne novine, Gazeta, pisale su o ubistvu i pratile suđenje. Baba je izrezivala članke i spremala ih u jednu žutu fasciklu.
Iz zatvora, mama nije pisala babi. Niti jedanput. Posle izdržavanja kazne, otišla je da živi kod prijateljice. Dvije godine kasnije došla je kod babe sa bebom u naručju. Rekla je babi:
– Mama, ovo je moj sin. Zove se Jordan, mjesec dana mu je. Voljela bih da ti brineš o njemu. Ako ne možeš, daću ga na usvajanje.
Baba je upitala:
– Bobbie Sue, zašto ga daješ meni? Gdje ćeš ti?
– Idem u zatvor. Ovaj put duže… Dvije godine.
– Gdje mu je otac?
– U zatvoru.
Baba je mami nekoliko puta poslala moje fotografije u zatvor. Jednom se pismo vratilo. Mami je istekla kazna i ona je nekuda otišla.
Nekoliko godina kasnije, mama je umirala u bolnici. Baba je otišla da je vidi posljednji put. Nije je odmah prepoznala; bila je kost i koža, poružnjela, to više nije bila njena Bobbie Sue. Baba je pomislila: ‘Droga, ubila ju je droga. Heroin.’
– Bože, Bobbie Sue, šta si uradila sebi… od onakve devojke, šta si sebi uradila… Bože moj, Bože… Nisi ni sina videla.
Baba se nagnula ka mami:
– Ćerko, čuješ li me?
Izgleda da je mama čula ‘ćerko’, pokušala je da se nasmije. Baba je vidjela kako joj se usne sporo, jako sporo razmiču, kako se crvene desni bez i jednog zuba.
Bilo mi je trinaest godina kada je policajac P.J. Ziegler, inače naš komšija, uhvatio mog druga i mene kako pušimo travu u malom seoskom parku. Bilo je rano zimsko veče, Troy i ja smo sjedjeli na stepeništu gaziba i dijelili jedan džoint. Iznenada je iz mraka izronio policajac Ziegler. Uhvatio je Troya za uho i počeo da ga vuče uvis. Unio mu se u lice:
– Gubi se kući! Kada te sljedeći put uhvatim, vodim te pravo u zatvor. Tamo će kriminalci da se zabavljaju sa tobom cijelu noć.
Mene je odvezao kući. Babi je rekao:
– Ovaj balavac nije na tebe. Izgleda da je povukao na Bobbie Sue.
Baba ga je pozvala u kuhinju. Otvorila mu je bocu piva. Mene je posjela za sto preko puta komšije u crnoj uniformi, i otišla nekuda. Vratila se brzo sa žutom fasciklom koju je držala objema rukama. Fascikla se žutjela na babinim grudima, ispod njenog bijelog, tužnog lica. Sjela je za sto, iz fascikle izvadila novinske isječke i stavila ih ispred mene:
– Čitaj! Čitaj glasno!
Pročitao sam sve članke i ućutao. Mislio sam da će baba nešto da mi kaže, da viče na mene, ali nije. Samo je ćutala. Policajac je takodje ćutao. Dugo smo sve troje ćutali. Ne znam koliko dugo je ta ćutnja trajala. Ne znam koliko je vremena prošlo u toj tišini, koliko minuta, koliko sati, u našoj maloj kuhinju, pod belim neonskim svijetlom. Nismo se pomjerali.
Izvor i foto: dw.de
