Zemlja La La

Gledajući američki mjuzikl „La La Land“, na koji su mnogi ovih meseci i dana „bacili hejt“, shvatio sam da danas, kod nas, filmove kakve su nekada svi obožavali, vole samo zaljubljeni. (Eventualno, deca i stariji otvorenog srca, a bez mnogo saznanja o „savremenim filmskim tokovima“.)

Danas bi sasvim izvesno gotovo svi „ishejtovali“ i „Briljantin“, a sasvim je moguće „Groznicu subotnje večeri“ i „Prljavi ples“…

Takođe, posumnjao sam da su Srbi, u stvari, ikada i voleli „Singing in the Rain“, „An American in Paris“, „The Umbrellas of Cherbourg”… Izgleda da su se ti filmovi uselili u naše živote samo zato što su bili toliko puta emitovani na televiziji, maltene kao vid kulturne propagande. A televizija je tada bila okrenuta zapadu i američkom filmu…

“La La Land” se, međutim, pojavio u srpskoj post-američkoj fazi i Srbi su sada iznad tako nečega!

“La La Land” ima dve velike “mane” – nominovan je za Oskara u četrnaest kategorija i klanja se klasičnom Hollywoodu, tom omraženom mestu koje je decenijama stvaralo snove za nas, a onda su ga svi „koji nešto znaju“, prevazišli. (Jer, msm, Titanik, Kejt i Lio koji lete, msm koje sraaanje… ja to ne mogu… msm, ne mogu…)

A da apsurd ostavi začin u srpsko-hollywoodskoj priči pobrinuo se diktatorski par ove zemlje sa kraja dvadesetog veka. Priča se, naime, da su supružnici bili vrlo sentimentalni, da je on lepo pevao američke šlagere iz njihove mladosti, a naročito “Tenderly”, čuveni hit, koji su snimili valjda svi najslavniji pevači i pevačice, među kojima su: Nat King Cole, Louis Armstrong, Sara Vauhghan, Ella Fitzgerald, Rosemary Clooney… Kažu, dalje, da su njih dvoje obožavali Hollywood, i da su često gledali stare-dobre filmove, a posebno melodrame… i plakali. Naročito drag im je bio „Mayerling“, velika produkcija iz 1969. godine, u kojoj je opisana tragedija jednog ljubavnog para, odnosno ugovoreno samoubistvo koje su, krajem devetnaestog veka, izvršili tridesetogodišnji princ prestolonaslednik Rudolf od Austrije i njegova sedamnaestogodišnja ljubavnica, baronesa Maria Vetsera. U ovom filmu glavne uloge tumače najveće zvezde tog vremena, kako i dolikuje nivou predsedničkog para…  Njih dvoje, pa Omar Sharif, Catherine Deneuve, James Mason, Ava Gardner… i suze za nesrećnu ljubav…

Ali, da se vratimo i da se zapitamo kako se to taj ispljuvani, u četrnaest kategorija nominovani, „La La Land“ klanja Hollywoody? Fanatično, religiozno, idolopoklonički?

Ne. Već sasvim šarmantno, lakim skokovima a la Ginger&Fred, a gotovo sam siguran da je neodoljiva Emma Stone u jednom trenutku čak i pogrešila quickstep. Rayan Gosling je za samo nekoliko meseci naučio da svira jazz piano i ne radi to baš vrhunski, ali svakako dosta dobro, i u skladu sa pokušajima jednog pijaniste u usponu, kakvog u filmu i igra.

I ne, „La La Land“ se ne klanja Hollywoodu radi Hollywooda. Klanja se snovima i poručuje mladom naraštaju: “Ne odustajte od snova!“

Glavna junakinja, u vreme dok mašta da postane glumica, i dok radi u jednom Hollywoodskom baru, preko čitavog zida svoje sobe, u stanu koji iznajmljuje, ima zalepljen ogroman poster Ingrid Bergman.

(Msm, da li je to realno da još neko danas radi tako nešto? Msm, stvaaarno… totalno nerealno…)

I zaista, da li devojke na zidovima drže postere diva koje simbolizuju istinske vrednosti? Jer, ako ne drže, vreme je da ponovo počnu…

A mladić? Ne Mladić, već običan mladić sa malim “m”…

Mladić u koga se glavna junakinja Mia (Emma Stone) zaljubljuje, Sebastian (Ryan Gosling), možda je u neku ruku prototip momka u kakvog bi bilo krajnje vreme da devojke počnu ponovo da se zaljubljuju. Romantičan, šarmantan, talentovan; dakle redak primerak, prilično izvan ovog vremena i prostora, ali ako devojke počnu da se zaljubljuju u takve momke, ne sumnjam da će im se broj naglo uvećati. To je zakonitost.

I taj takav Sebastian, naravno, ne vodi Miu na uobičajena mesta kakva bi današnja devojka mogla da očekuje. Vodi je, između ostalog, u Griffith Observatory, pravo među zvezde… A kad uđu unutra, jedna od prvih atrakcija koju vidimo je – Tesla Coil (one čuvene munje) – baš kao da se veliki inventor i naučnik tu za inat utrpao, da kaže da će on i ubuduće da predstavlja vezu Srba sa Amerikom, a samim tim i sa Hollywoodom… hteli to oni ili ne…

(Nisu, dakle, samo S & M…)

Sebastian vodi Miu i u bioskop. Jedan od poslednjih pravih, onih sa greškom, gde se projekcija prekine na pola zbog pucanja filmske trake. Vodi je da gleda „Rebel Without a Cause“ sa James Deanom, jer veruje da će ona u tom filmu pronaći inspiraciju za svoj rad. I drži je za ruku, u mraku.

A kad, Mia, nakon izvesnog vremena, bude tuda prošla automobilom, videće, onako u prolazu, da je stari bioskop zatvoren. I shvatiće da nikada ne bi upoznala magiju da nije bilo Sebastiana. Magiju koja će joj biti od velike koristi za njen dalji rad…

Sebastian ne bi bio to što jeste da je stavio šapu na Miu i zadržao je uz sebe pre nego što ona i u životu ne postane ono što u je u srcu oduvek bila. I u trenutku, kada je odlučila da to nešto zadrži samo u srcu, a da u životu odustane, Sebastian se umešao i povukao je nazad.

Potom je nagovara da iskoristi priliku koja se iznenada javila i da ode u Pariz, gde će konačno i ostvariti svoje profesionalne snove…

Na rastanku, ona mu kaže da će ga zauvek voleti.

I on njoj kaže da će i on, zauvek, voleti nju.

Život je, naravno, nešto drugačiji, ali to možda i nije toliko bitno, sve dok devojke veruju da negde među svim tim silnim momcima postoje i neko kao Sebastian i da je velika sreća bar neko vreme biti sa jednim takvi momkom, ako već sudbina nije odredila da to bude ever after.

Deset mjuzikla je u dosadašnjoj dugoj istoriji Oskara, ovenčano nagradom Akademije u kategoriji “najbolji film”.

Prvi je bio „The Broadway Melody“ iz 1929, u kome igraju Anita Page, Bessie Love i Charles King. Bila je to druga po redu dodela Oskara.

Sledeći put, pobeda mjuzikla dogodila se 1936. Dobitnik je bio“The Great Ziegfeld“ koji se bavi životom brodvejskog pionira Florenza Ziegfelda, Jr, a igrali su William Powell, Luise Rainer i Myrna Loy.

Naredni dobitnik Oskara za najbolji film i treći po redu mjuzikl, „Going My Way“, ovenčan je nagradom Akademije 1944. godine. Ovog puta to je muzička komedija o svešteniku iz St. Louisa koji se etablirao u New Yorku, a glavnu ulogu tumači Bing Crosby.

A četvrti po redu je slavni „An American in Paris“, nagrađen 1951. Glavne uloge: Gene Kelly i Leslie Caron.

Potom, nagradu za 1958, prima „Gigi“ sa Louisom Jourdainom, Leslie Caron i Maurice Chevalierom.

Godine 1961. pobeđuje jedan od najslavnijih muzičkih filmova svih vremena, „West Side Story“, baziran na Romeu i Đulijeti Williama Shakespearea.

Potom, 1964, ponovo pobeđuje jedan slavan film. To je „My Fair Lady“ po Pigmalionu Georgea Bernarda Shawa, sa besmrtnom Audrey Hepburn i Rex Harissonom koji tumače likove Elize Dolittle i profesora Henryja Higginsa.

Već sledeće, 1965, ponovo pobeđuje mjuzikl i to ne bilo koji! To je „The Sound of Music“, jedan od najpopularnijih filmova ovog žanra svih vremena, a glavnu ulogu tumači divna Julie Andrews, žena sa verovatno najlepšim glasom koji je mjuzikl ikada imao. A kraj nje šarmantni Christopher Plummer, jedan od velikih glumaca svoje generacije.

A onda 1968 – ponovo! Ovog puta „Oliver“, po romanu Oliver Twist Charlesa Dickensa. (Mark Lester kao Oliver i Ron Moody kao Fagin.)

I onda… pauza koja će potrajati čitave trideset i četiri duge godine…

Velika kriza klasičnog mjuzikla… Publika, sineasti, a ni Akademija više nisu verovali u igru, pesmu i snove…

Mali prekid pravi „Chicago“, Rob Marshsalla iz 2002. godine, sa Richard Geerom i dve sexy dame. To su naravno Renee Zellweger i Catherine Zeta-Jones.

A onda iznenađenje! Četrnaest nominacija za 2017! Jedan od najgledanijih filmova godine! Mladi režiser Damien Chazelle (1985.) vraća snove na velika vrata! „La La Land“. Neobično ime sa dve aluzije. Prva je na grad L.A. čiji je Hollywood najpoznatiji deo, a druga na život u snovima, život koji prkosi realnosti, a to je jedini način da se snovi ponekad i ostvare.

Ne krijem da navijam za ovaj film.

(Pretpostavljam da će vas zanimati da li pripadam jednoj od tri, na početku navedene kategorije, koje sam sam označio kao potencijalne ljubitelje ovog filma. A to su: zaljubljeni, deca i stariji otvorenog srca. Neću vam reći. Birajte sami.)

 

Vojislav Todorović,

Rođen 1966. godine u Beogradu

Ekstremno naklonjen starim filmovima… noir-filmu, vesternu i mjuziklu)

Omiljeni režiseri Alfred Hitchcock i John Ford

Omiljeni filmovi Rear Window i The Man Who Shot Liberty Valance

Omiljeni glumci Cary Grant i Humphrey Bogart

Omiljene glumice Audrey Hepburn i Grace Kelly)

Omiljeni mjuzikl Mary Poppins

 

A od novijih… La La Land…

 

 

 

Оставите одговор