Utakmica – Dragica Užareva


Foto: hqwallbase.com

Oduvek sam voleo miševe. Već od ranog detinjstva plačem nad njihovom sudbinom. Nikome potrebni, svima trn u oku, a tako sićušni, nezaštićeni. Otac ih je neprestano tamanio. Sahranjivao sam njihova majušna tela u dnu dvorišta, bilo je to pravo mišje groblje, od čačkalica im pravio nadgrobne spomenike. Onim najsitnijim, koje sam čak i oplakivao, nadevao sam imena. Jedini način da ih zapamtim. Šta se krilo iza ove sklonosti, ne znam: otpor prema ocu, možda, otpor prema neprirodnoj, nasilnoj smrti ili, naprotiv, želja da joj se približim, da je podrobno razgledam i upoznam?

Nikada mi nije bilo jasno, a ni danas nisam mnogo mudriji, kako su ta mala, repata stvorenja uspela da privuku toliku pažnju i da ka sebi usmere neprijateljstvo bezmalo cele planete. Još teže je objasniti da ne pobuđuju samo mržnju, već i strah (naročito među ženama), za šta ni u kom slučaju nisu mogli biti zaslužni.

Ubijanje miševa ne izaziva nikakvu, pa čak ni moralnu osudu. (Tu je priča o štetočinama, neko će spomenuti zaraze koje oni prenose i epidemije čiji su vinovnici; sve u svemu, niko vam ništa neće zameriti.) Ali ipak… rađa se strah od odmazde, strah od najezde miliona i miliona osvetnički raspoloženih miševa. Takav odnos traje već vekovima, deca se rađaju sa urođenim strahom, nasleđenim od predaka, mišemrzaca, i svakim danom, nove generacije ga samo produbljuju i pojačavaju.

Odnedavno se jedan miš nastanio u mojoj kući. Obznanio je svoje prisustvo, tako što je napravio ogromnu rupu na levoj nogavici mojih sivih, tek kupljenih pantalona. Ljut zbog ove neučtivosti, potrudio sam se da ga pronađem kako bih mu održao lekciju o lepom ponašanju. Zar tako nešto radi fino vaspitan miš iz otmene kuće! Ispraznio sam ormar, sve pregledao i na kraju ga našao u kutiji sa intimnim rubljem. I tek što sam hteo da progovorim, tekst je bio spremljen još dok sam ga tražio, susrele su me sitne, preplašene oči.

Umesto prigovora, vratio sam stvari u ormar, a ispod ormara tutnuo komad slanine – nek mu se nađe. Moj drugar je došao na večeru, slatko gricnuo, i odmah pobegao. Vremenom se privikao na moje prisustvo, kao, uostalom, i ja na njegovo. Sprijateljili smo se. Vekovnu zavadu ne spominjemo. Sinoć smo, eto, zajedno gledali utakmicu.

Оставите одговор