Trebalo mi je 10 godina da ne budem lik iz serije već Vojin Ćetković

Foto: mc.rs

Jedan od najpoželjnijih srpskih glumaca koga pamtimo po ulogama Branda u „Porodičnom blagu“, zaljubljenog Maneta kujundžije u „Zoni Zamfirovoj“ ili opasnog Gandija u „Čitulji za Eskobara“, Vojin Ćetković, našao se u koži kralja Luja Četrnaestog u predstavi „Noć bogova“, koja je u ponedjeljak premijerno izvedena u Domu omladine Beograda. Na RTS se po ko zna koji put reprizira serija „Porodično blago“ koja ga je proslavila, ali Vojin tvrdi da nema vremena da gleda ni nove projekte, a kamoli reprize. U početku mu je bilo mrsko da sebe gleda na ekranu. Tražio je sve moguće mane, a danas tvrdo da na ekranu vidi nekog drugog. Na pitanje da li bi nešto promijenio u Brandovom liku, 17 godina nakon snimanja serije, Ćetković za „Novosti“ kaže:

– Sve bih mijenjao! Ta serija je bila moje prvo veliko iskustvo. Tri godine sam je snimao i u njoj bukvalno prohodao pred kamerama. Mnogo mi je značila profesionalno, jer sam postao prepoznatljiv. Teško je biti glumac, a da niko ne zna za tebe. U to vrijeme su me zvali po liku koji sam igrao. Trebalo mi je 10 godina da dobijem svoje ime i prezime, da ne budem samo lik iz serije, već Vojin Ćetković.

Popularnost ste stekli zahvaljujući televiziji, ali ste nagrađivani za pozorišne uloge. Da li ste bolji na filmskom platnu ili pozorišnim daskama?
– Ne bih odvajao te stvari. Naporno je raditi i na filmu i na televiziji, pozorištu ili radiju. Dobro je za glumca da bude prisutan u svim medijima i bude kompletan. To mi je cilj. Dešava se da po nekoliko godina samo snimam, pa onda nekoliko radim isključivo u pozorištu, ali nekada se, nažalost, dešava da ne radim ni u pozorištu ni na televiziji. Svako se trudi da ne uđe u kolotečinu i da mu dan ne bude isti. Uvek je dobro mijenjati sredinu i ekipe. Tada je život raznovrsniji i bolje se osjećaš kao umjetnik.

Sa kim je bilo zadovoljstvo raditi, a od koga ste najviše naučili?
– Teško je reći, jer sam imao sreću da sarađujem sa mnogim velikim glumcima. Učio sam od vršnjaka sa klase i njih uvek smatrao za uzore. Znao sam kojim putem su došli do cilja. Ne znam koga bih izdvojio od starijih kolega, jer bih sigurno zaboravio mnogo njih. Što se reditelja tiče, ponosan sam na činjenicu da ni sa jednim nisam radio samo jednom. Zvali su me po dva ili tri puta, što govori da sam čovjek sa kojim može da se radi.

Traže li vam mlađe kolege savjete?
– Blagonaklon sam prema njima, čak i kada ne traže savjet. Trudim se da pomognem svakom. Pitam ih da li bi im smetalo da im kažem šta mislim o njihovoj glumi. To je odlično, ne samo za njih već i za mene, da ponovo prođem kroz neke stvari. Moram stalno da se vraćam na Akademiju i ponavljam šta mi je profesor govorio. Samopouzdanje je najviše što možeš da pružiš mlađim kolegama, kao i da ih pohvališ, poguraš i ukažeš im na greške.

Koliko vam popularnost smeta, a koliko doprinosi u privatnom životu?
– Dugo sam popularan, tako da sam se već navikao. Pazim kako se ponašam, kako prelazim ulicu ili vozim, jer svaka javna ličnost mora da bude primjer ostalim ljudima. Ponekad me opterećuje što pazim na ponašanje. Sva sreća, pa nisam mnogo problematičan tip (smeh).

Kako komentarišete izjavu Bate Živojinovića da ste jedina adekvatna zamjena za Valtera?
– Prvo sam mislio da se šali sa mnom. Govorio mi je to još kada smo radili zajedno, prije mnogo godina. Velika je čast da vas pohvali takva glumačka legenda. Dobro sam se osjećao sa njim u kadru, od prvog dana kada sam ga upoznao. On je veliki čovjek i još veći glumac.

Izvor: M. Kutlača M. Bobinac novosti.rs

Leave a Reply