LGBT – normalna nenormalnost ili nenormalna normalnost

Oko mene uvek kontroverza (ako neko pita zašto ne pišem o nečemu normalnom, ma šta god to danas značilo): istom dorćolskom ulicom prolaze čuveni pravoslavni pojac Pavle Aksentijević i poznati transvestit Sonja Sajzor.

Pavle ide uzbrdo, zadenuo knjigu pod mišku, zastane, pozdravi komšije s bebom, Sonja na uglu pozira fotografima okružena fanovima, kao holivudska diva na lakovanim platformama od deset santimetara, u haljini posutoj štrasom, upadljivo crvene duge kose, dok ja za to vreme sedim s transeksualnim ražalovanim (nasilno penzionisanim) majorom vojske Srbije i pričamo o našim ćerkama, koje su sedele u istoj učionici i bile najbolje drugarice. Gospođica Helena, majorka s najboljim stručnim ocenama, priča mi kako se povlači po sudovima u borbi za svoje lično i profesionalno dostojanstvo. Mislim se u sebi: „Ovaj čovek-žena je vrhunski profesionalac, kao da toga ovde ima na pretek!“, a svi znamo jako dobro da uporno stradamo od raznih oblika amaterizma i dezorganizacije na subatomskom nivou.

Onda poznati gej aktivista stavi sliku Vojske Srbije iz aviona koji se uputio u Moskvu na paradu, a polovina elitnih gardista drži tri raširena prsta, dok pola skupljena. Jedni salutiraju Hitleru i Paveliću, a drugi Svevišnjem. Pregolema šizofrenija za jedan tako mali avion, za jedan tako smanjen i istrebljen narod. Ta šizoidna skupina predstavlja garant naše državnosti, a sposobni majori-majorke dobijaju otkaz, jer ruše ugled vojske, koja ga je sama prethodno srozala do dna!!!

Smejem se, a skakala bih s kinesko-zemunsko-borčanskog mosta direktno u Dunav da me razapnu njegove divlje stihije. Srbi i jesu upravo kao pomahnitale dunavske struje. To zna svako ko je u njemu pokušao da zapliva. Mnogi se nikada nisu vratili – progutao ih je vir, ili su završili na dorćolskoj obali. Gde ćemo svi mi završiti, odavno je prestalo da bude pitanje, kad odgovor odavno stoji pred nama, a glasi – u kraju. Situacija veoma slična onoj kada se pre konačnog pada Carigrada, Romejsko carstvo bukvalno raspadalo po svim šavovima. Isto je bio neviđen broj abortusa, samoubistava, zločina u porodici, kao što je i pederastija bila u porastu. Ali, da ne bismo krivicu bacali na posledicu, valja se suočiti s uzrokom koji je u svima nama i nije ispravno svaljivati ga na ove itekako napaćene ljude, jer to niti je njihov izbor, niti nekakav drski kapric. Zamislite da ste rođeni u pogrešnom telu! Ajde, samo zamislite. Pokušajte nekako u sebi da proizvedete minimum saosećanja pre nego što ih osudite, ili prebijete na ulici, napadajući mučki s leđa, što je omiljena taktika naših kratkovratih huligana. Cokula u kičmu s leđa – junački nema šta! Pa, nisu oni krivi zbog višedecenijske pogrešne politike i činjenice da nam je država u rasulu, prodata za bagatelu imperijalnoj sili. Zato čuvajte vašeg komšiju pedera, jer nikada ne znate da li jednog dana to može biti i vaše dete. Čuvajte ga i zbog toga, jer će vam uvek biti najbolja drugarica, spremna da sasluša i razume sve vaše namračnije tajne.

Skup povodom početka „Vikenda transrodne umetnosti i kulture“, počeo je na raskršću civilizacija, Dorćolu, po sred Carigradskog druma, u ulici koja nosi ime Jevrema Obrenovića (velikog novotara), u zgradi gde sam igrala balet i gde me je maltretirala neka grozna vaspitačica, a sada je to ustanova koja predstavlja perjanicu tzv. „otvorenog društva“. I kao što svaki žur na kraju završi u kuhinji, tako se i ovde sve preselilo na klupice ispred. Prolazi moji školski drugar, s kojim sam podelila prvi poljubac, s bebicom u naručju, majke guraju kolica, bake i deke idu u samoposlugu. Život se odvija normalno i odjednom sklad te normalnosti biva narušen normalnom nenormalnošću u vidu LGBT persona, ali pre organima reda u čijem prisustvu se, nažalost, niko ne oseća sigurno.

Moj glavni utisak bio je, ne kako je odvratno, već kako je pitoreskno – pravi zemaljski šar na jednoj maloj raskrsnici. Pravo, na kraju ulice, viri Dositejeva „Velika škola“ i moje školsko dvorište. Pa nije li i taj Dositej doneo prosvetiteljske ideje u Srbiju i nije li priznavanje prava pripadnicima LGBT orijentacije samo prirodni produžetak te filozofije koju smo još onda usvojili?
Kako očekujemo da u drugim životnim sferama ne vladaju dvostruki standardi, ako sami sudelujemo u opstanku istih?!

Huligani su isti dan na Derbiju pokazali da ne znaju šta rade, izvršavali naređenja UDBe, ili svog bolesnog mozga, više nikog nije briga. Ajde bar da su ta dva tima kvalitetom svoje igre zaslužili toliku obest, nego nas iz godine u godinu pljačkaju i brukaju po domaćim i stranim terenima. U isto vreme, poražena politička partija održava mitig protiv aktuenog diktatora i stavlja na binu one iste ljude koji su nas posle čuvenih demonstracija 9. marta lagali i opljačkali gore od zloglasnog Slobinog režima, ili u sadejsvu s njim. Tada smo drugarica i ja, ostavši poslednje, metlama iz Kasine počistile Terazije, nadajući se boljoj budućnosti, koja nikada došla nije.
Naravno, ni u LGBT zajednici nema jedinstva i bezrezervne podrške unutar samih njenih pripadnika, ali i to je nešto što se apsolutno podrazmeva „u Srbiju“. Razjedinjenost razjeda – takoreći kida! Dok, za razliku od nas šizomana, topla braća Hrvati, iako takođe podeljeni u frakcije, zajednički nastupaju po svim Prajdovima i sličnim manifestacijama. Ne iznose prljav veš vani.

Razlog zašto gejevi, trasvestiti i ostali, toliko nerviraju naše moralne puritance i pravoslavne talibane, je upravo u tome što su i sami nesigurni u svojim toliko ispravnim načelima, pa je onda za sopstvenu nedoslednost lakše prebaciti krivicu na drugoga. „Drugi“, šta je to, kada postojim samo Ja? Peder, azilant, ili neko vidno bolestan od koga svi beže, to sve je van nas, pa čak i ako takvog imamo u porodici, ili nam izmučeni Sirijac dođe na sam prag moleći koricu hleba.
Razumljivo je, s druge strane, zašto su ljudi ovde ogorčeni, puni mržnje i sebičluka, jer su gladni, prezaduženi i iznevereni; jer, jednostavno ne mogu da žive od svog rada dostojanstveno, a i zato što ne vole baš mnogo da rade. Tačnije, ljudi su obnevideli od mržnje i misle da će ekstremna samoživost doneti lični boljitak. U takvom jednom stanju, svako rasuđivanje je pomućeno. Kako to da niko nije uvideo ogromne koristi od izlaska iz „klozeta“ mnogih latentnih i skrivenih LGBTovaca? A, stvar je vrlo prosta: ako se dotični obznani, samim tim mnoge žene ne bi bile prevarene, nego bi se odmah znalo ko je ko i ko šta voli, a one bi prestale da lutaju kao guske u magli. I ne bi neko ko je zarobljen u muškom telu, pravio četvoro dece, a u samoći svoje spavaće sobe navlačio najlon-čarape.

Takve osobe niko neće da zaposli i šta im drugo preostaje nego da se kurvaju na Plavom mostu?! Siromašne i bez zaštite, predstavljaju zdravstveni rizik, kako za sebe, tako i za druge. Da li sad postaje malo jasnije zašto je neophodno da se s takvih osoba skine društvena ljaga, a njihova prava zakonom regulišu?

Ako smo takvi puritanci, pa što onda tolerišemo žene koje se ne skidaju s naših malih ekrana, a izgledaju daleko vulgarnije i nakaradnije od bilo koje „dreg“ kraljice? Zašto smo deci kupovale Brac lutke u dopičnjacima i s napumpanim usnama?! Da usrećimo buduće generacije pedofila?! Ti muškarci-žene bar umeju da se ponašaju kao prave dame. Da nisam svojim očima videla, ne bih tako samouvereno tvrdila.

Izgleda da svi mogući oblici nakaradnosti i nemormalnosti ovde mogu da prođu sem one normalne.

Jer, zaista, šta ima normalnije od toga da vam svako malo kamenuju kuću, ako živite u gej vezi?

I šta ima normalnije od jedne ovakve statistike:
– 2010. ubijeno je 26 žena
– 2011. u porodičnom nasilju je stradalo 29 žena;
– 2012. porodično nasilje je donelo tragičan kraj za 32 žene;
– 2013. broj ženskih žrtava je došao do broja 43.

Decu ćemo preskočiti, jer će statistika uskoro napraviti ozbiljnu konkurenciju Jadnovu, Jasenovcu i Jastrebarskom.

Pod teretom diskriminacije, ovakve osobe neretko same sebe diskriminišu, pa čak i samim pripadanjem bilo kojoj grupi, ili nevladinoj organizaciji – stavljaju se u neku vrstu auto-geta. Time se na perfidan način ukidaju posebna obeležja svake ličnosti ponaosob i prave opasne generalizacije. Kao što među normalnim-normalnim osobama ima veoma loših ljudi, tako ima i među gejevima, što upravo pokazuje da nas seksualna preferencija ne čini boljim, niti lošijim čovekom. Loš si ako lažeš, a dobar čovek je dobar čovek i tačka. Niti ćemo mi, nazovi normalni, postati odjednom bolji ako pobijemo kao Hitler sve pedere i transvestite, niti će mladi nezaposleni huligan rešiti svoje egzistencijalno pitanje cokulom u leđa nekome ko mu se samo učinio kao peder. Smešne su situacije u kojima ih pobrkaju s hipsterima sa, ili bez brade.
Zaista, kako da protumačimo gornju statistiku – kao vrhunski izraz muškosti u vidu prekomerne upotrebe ljubavi prema ženama?!

Reći ćete: „To je protiv-prirodno i kosi se s hrišćanskim normama“. Ma, hajde, a ne kosi se to što se od države traži povećanje plate, a istovremeno uzima mito; ne kosi se to što se preko veze zapošljava dalja i bliža rodbina da radi ono za šta nije, ili je nedovoljno, kvalifikovana. Rođačko-partijska veza dovela je nepojamne frikove u osnovne škole da predaju deci, pa posle deca moraju da pišu peticije za njihovu smenu – naravno uzalud. Tako se od malena nauče istinskim tekovinama domaće demokratije tj. debilokratije. Koliko je psihopata pušteno u te školske učionice?! Nedoučenih, primitivnih, agresivnih, psihički poremećenih nazovi prosvetara?

Pripadnici LGBT zajednice traže zapravo osnovna prava, ne neka svemirska; traže da ih se ne bije, traže da mogu da rade u skladu sa svojim kvalifikacijama, jednom reči – traže da žive normalno kao sav ostali (nenormalan) svet!

Isto kao što pravoslavni vernici treba da traže trezne popove, koji se ne nabacuju maloletnicama i ne voze kaubojski svoje skupe automobile kroz pešačke zone. Nažalost, upravo sam tako nešto videla odmah sutradan. Tip pijan ko letva startuje devojke u kafani. Jedna kaže da ima decu, no to ne sprečava našeg navalentnog udvarača da i dalje beskrupulozno nasrće. Kad ustade nasrtač, a mantija se zanjiha oko njegovih nogu! Drugar i ja u šoku, ali svakako manjem nego u prijatnoj konverzaciji s LGBT veselom i nadasve lepo vaspitanom družinom.

Osnovna pouka je upravo da se držimo hrišćanskih načela, a to je da ne sudimo, jer se zna ko je Vrhovni sudija i zna se da je Njegova matematika veoma različita od naše. Želimo li zaista biti bogougodni, moramo se savladati u osudi, isto kao što se savladavamo da zlomislimo i jedemo jadne životinje tokom posta.

Pitanje zakonskog regulisanja prava ovakvih osoba, nije pitanje samo njihove slobode, već upravo i naše. Cilj je da se izbriše podela na „njih“ i „nas“, jer smo svi mi po malo oni, kao što su i oni po malo mi. A, naš zajednički cilj je da se stane na put nasilju svake vrste!

Irina Marković

Оставите одговор