Svoj usnuloj deci

12081616_950198178369549_1980508896_n„Možda spava, možda sanja, sa očima izvan svakog zla…“

Danas mi je rođendan. Trideset i sedmi. Ne mogu da započnem svoju ličnu, novu godinu, a da se ne osvrnem na prethodnu. Da se saberem i presaberem. Da provučem kroz svoje duhovno oko događaje, ne bih li odlučila koji je rezultat mog jednogodišnjeg bitisanja.

Najpre, svoj prošlogodišnji rođendan sam provela bolna, sa knedlom u grlu i usamljenija nego ikada, iako sam sedela među ljudima koje volim. Dve osobe meni najbitnije u životu oglušile su se o taj dan. Da se razumemo, do rođendana mi je stalo kao ribi do bicikla, ali sama činjenica da neko može da prenebregne taj dan, ostavlja neki metalni ukus u ustima osobi kojoj je rođendan. Ta osoba ima osećaj da se prenebregava njeno postojanje. Naravno, ovo je nonsens, ako se u obzir uzme to da je moja majka sa svežom metastazom na mozgu zaboravila u bolovima i svoje ime, a ne dan koji je bio moj, ali i njen rođendan (jer, duboko sam ubeđena da se čovek iznova rodi onda kada postane roditelj).

Dakle, umesto da me dve osobe koje su mi najvažnije na svetu osokole prilikom ulaska u novu godinu, da mi kažu da sam važna, posebna i bitna u njihovom životu – od prve sam dobila kompjutersku čestitku ( koja je rezervisana za strance, za one manje bitne, bezlična forma kurtoazije), a druga, koja me je donela na ovaj svet, već je dobrano bila u svom zalasku, u bolnici, sama, bespomoćna, utrnuta od bola i polusvesna. Nije neka obećavajuća slika za godinu koja je pred tobom, a koja ti se ironično smeši u lice. Da ne zaboravim – u godinu sam ušla bez te dve čestitke, ali sa pregršt ljubavi i pažnje koju su mi poklonili prijatelji. Doduše, srela sam i svoju omraženu profesorku sa fakulteta na ručku na koji me je odvela bliska i dugogodišnja prijateljica. Profesorka je i posle dvadeset godina likovala što me sreće još uvek naizgled uplašenu kao kada sam imala sedamnaest. Nije znala da sam tužna, a da sam zube i kandže odavno uvukla, te me njene maliciozne upadice nisu ni okrzle. Imala sam svoj lični pakao tih dana, te me dečji strahovi više nisu doticali. Tako sam ja ušetala u svoju trideset i šestu. Nimalo trijumfalno, da rezimiram.

Međutim, trideset i šesta je za mene postala važna, možda najvažnija godina mog života.

Dobila sam nagradu za bavljenje svojim poslom koji mi je već dugo godina jedini štap o koji mogu da se oslonim kada se iznova setim da je ovaj svet jedno surovo mesto, koji mi je beg od stvarnosti, u kome sam svoja i slobodna. Osim krila, u trideset i šestoj, moj posao mi je doneo i nagradu, što je svakako na izvestan način potvrda da jesam i da sam bila dovoljno uporna i istrajna onda kada je bilo čupavo. I da ću biti, što je najvažnije. Jer… čuje se ono što govorim i ipak ima smisla pisati.

Potom sam se susrela sa gubicima. U mesec dana izgubila sam strica i majku. Tako sam u trideset i šestoj postala i zvanično „siroče“, bez majke i oca. Smrt te zatekne i kada je očekivana, nema potrebe da elaboriram temu.

Bilo mi je jezivo. Smenjivao se osećaj olakšanja i panika zbog gubitka sva tri dana dok je moja majka umirala u agoniji, u samrtnom ropcu, očiju iskolačenih,a fizionomije promenjene do neprepoznatljivosti. Moja lepa majka koja je preko noći postala starica pod dirigentskom palicom bolesti. Moja majka koja je nekada mogla da pomera planine, a kojoj sam menjala pelene u tom momentu. Dok je još imala snage da bude duhovita, rekla mi je da sam ispekla zanat i da mi je vreme da imam bebu. Snage je nestalo, oči su se ugasile, samo je srce još uvek pumpalo kao ludo… Ali, moja majka je otišla na onaj svet grčevito stežući Politiku ( a iz vizure moje majke kada si pomenut u Politici znači da jesi postojao – a kada bi bilo mesta za šalu imala bih šta da kažem na temu čitulja) u kojoj je izašao članak o tome da je meso njenog mesa dobilo nagradu. Otišla je puna srca iako se to srce pakleno namučilo u odlasku.

Onda sam, ubrzo posle majčine sahrane, saznala da sam u drugom stanju. I pomislila sam na kosmičku pravdu i na taj balans univerzuma koga se grčevito držim. Setila sam se mamine aluzije na temu menjanja pelena. Odlučih da je to njen poslednji dar. Možda upravo rođendanski.

Udala sam se drugi put za čoveka koga volim.

Imala dve pozorišne i jednu radijsku premijeru.

Napisala ne-znam-koliko kolumni. Vi koji ih pratite znaćete bolje od mene.

Putovala Francusku i Grčku.

Porodila se. Dobila sina. Jedno predivno i nenaporno biće koje je sve razumelo još u stomaku.

Dve nedelje po porođaju postala sam jedini mobilni roditelj pošto je moj muž slomio nogu. To znači jedina koja bebu hrani, presvlači, kupa, uspavljuje, nosi u krevetac, vodi u šetnju i sve ostalo.

I evo me. Punim trideset i sedam. Bila sam umorna. Više nisam. Uigrala sam se. Opet su mi udobne moje cipele. Opet sam ona stara. I volela bih da kažem da je svet postao lepše mesto.

Ali nije. Nije. Nemam novu konstataciju o njemu. Osim što je i on ostao onaj stari. Pogan i pokvaren.

Oduvek sam želela da vidim samo lepo u ljudima oko sebe. Napinjala se. Opraštala. Stavljala pomenute ružičaste naočari. I puštala da me povremeni bleskovi ljudske dobrote uvere da vredi biti i živeti. Da nije sve izgubljeno. Da je planeta organizam koji se obnavlja sam. I, duboko sam uverena da tako jeste. Međutim…

Danima me proganjaju slke izbeglih lica ugušenih u kamionu. Previše podseća na dušegupke. I to čini da mi slepoočnice pulsiraju od bolne nemoći. Prepoznavanje.

Potom lica dece, musave, gladne. Neke dece. Nečije. Dece bez nacije, vere i boje kože. Dece nekih roditelja.

Zatim bodljikava žica. Potom ljudi kojima pišu brojeve po telu. Jesam li osvanula u četrdesetim godinama prošlog veka?! Šta je ovo, ljudi moji!?

A poslednja slika koja me proganja, a ne morate da mi verujete da jecam dok ovo pišem, je najperzistentnija. Najbolnija. Para mi utrobu kao nož Džeka Trboseka. To je dete, dete usnulo na obali. Gledam ga, položaj, nožice, guza, glavica – izgleda kao moj sin dok spava na stomačiću. Jer, naivna, u prvom momentu kada sam ugledala fotografiju pomislih da dete spava. Igralo se na obali pa zaspalo od umora. Spokojno. Kao moj Konstantin. Ali, ne. Dete se udavilo. Nisu ga pustili na obalu. Otac ga je čamcem, bez šlaufa prebacivao sa teritorije Turske na teritoriju Grčke. I nije uspeo, sluđeni otac. Izgubio je i njega, i drugog sina, i ženu. Jedini preživeo. Nesrećnik. Sam na svetu kao panj.

Nutrina mi se rašila zbog tog prizora. Zbog tih nožica, i lišca, i trepavica, i ručica položenih sa strane. Potom sam pojurila do kreveca da proverim da li moje dete diše. Pa sam stala. Otplakala.

Znam, dešava se svaki dan. Znam, ne umiru samo sirijska deca. Znam, umirala su i afrička, srpska, muslimanska, vijetnamska… Znam, pobogu, nisam maloumna! Šta sam mogla da otpratim otpratila sam i odbolovala svako umrlo čedo. Ali me je ova, baš ova slika dotukla.

Zašto ova slika? Zašto ovako?

Odgovor je, naravno, banalan. Sada sam majka. Drugačije boli. Boli od praiskona. Iz instinkta. Iz utrobe još nezaceljene od porođaja.
Godinama pripremam jedan pozorišni projekat sa svojim drugom, rediteljem. Godinama gledam slike mučene, obezglavljenje, izgladnjavane dece. Dece oko koje se roje muve, a koja polugola i sa poispadalim koščicama leže po nekoj slami.Slike dece od koje su ostale samo oči. Gladne i tupe oči, nagledane užasa. Oči koje više ne plaču. Oči koje se drže da ne usahnu o onu fragilnu nit koju im svaki novi udah, koji čine sa ogromnim naporom, istanjuje.

Oči dece na fotografijama proganjale su me godinama i kroz snove. Nagledala sam se fotografija iz Jasenovca i Aušvica. Godinama sam proučavala materiju. U jednom momentu sam se psihički destabilizovala zbog toga. Prestala da jedem i spavam. A onda uspela da prevaziđem. I, ne, nije me to učinilo ni krvoločnijom, ni otpornijom na prizore smrti. Na prizore dece koja umiru. Dapače. Naprotiv. Au contraire. (birajte jezik). Mislim da sam baš zato, zbog svih fotografija mrtve dece iz logora smrti i odlepila kada sam videla naizgled usnulo dete na obali. Sve fotografije su imale jednu zajedničku crtu. Deca su izgledala spokojno. Beslovesno. Kao da su odahnula. Ko kada moj sin spava.

Šta li je to dete reklo tati, mami i bratu pre nego što su se utopili na egejskoj obali? Šta dete, bilo koje, može da kaže pre nego se njegov život ugasi? I kako je on sam, jadan, završio na tom pesku. Gde su mu mama i brat? I mislim o tome dok piljim u usnulo lice svoga dečaka, a želudac peče i boli. I jedino što mi pada na pamet je da probudim sina koji spava, da ga pritisnem na grudi i da ga vežem nekom imaginarnom pupčanom vrpcom opet za sebe. A znam da to ne ide, da ne može, da moraš da pustiš dete iz nevidjive krletke. Da ne možeš da ga zaštitiš od života i sveta, osim ako ne želiš da mu napraviš medveđu uslugu. I drhtim dok ovo pišem, ja, novinarsko dete, koje je odraslo devedesetih, sa svakodnevnim prizorima smrti i ubijenih, koji su urezbareni u koru mog malog mozga. Nisam oguglala. Nisam navikla na patnju, bol i bespovratne gubitke.

Zato, na temu debate koja se vodi, jesu li fotografije ubijenih prikladne, moralne, smislene i svrsishodne, ili zapravo čine još veće zlo – podstiču na ubistva i umrtvljuju empatiju, imam da kažem sledeće. Potrebne su. Itekako. Nemojte da zaboravite da su fotografije jedini relevantni dokazi istorije. Ono što se o istoriji piše uglavnom je prekrojeno, dopisano, napumpano i netačno. Slika govori više od hiljadu reči. Crtači su još pre otkrića fotoaparata bili uobičajena pratnja i vojske na bojnom polju, i policije na mestima zločina. I zahvaljujući njima pravile su se rekonstrukcije događaja. I sigurna sam da je svet naučio ponešto. Psihopati uvek treba izgovor za počinjeno delo. Kao, nešto ga je navelo i podstaklo. Da je to istina ne bi bilo nijednog zlodela ili masakra pre pojave filmske i televizijske industrije. Da je tako trebalo bi ukinuti sve medije.

Kao novinarsko dete ne mogu da se složim sa idejom da je svaki fotoreporter koji napravi fotografiju tragedije i nekrofil. Mislim da su fotografije dobitnika Pulicerove nagrade uspele da promene nešto u svesti bar izvesnog broja ljudi. Da su podstakli empatiju, da su napravili prekretnicu. Da su doneli promenu. Jer, sigurna sam, da nikada nije načinjena fotografija izbezumljene dece u Hirošimi, koja trče ulicom gola i uplašena, pošto su sa sebe strgla zapaljenu odeću posle bombardovanja napalmom; da nisu prikazane sve fotografije dece i ljudi posle atomskog napada na Nagasaki i Hirošimu; odavno bi neka nova, atomska bomba bila bačena u svetu. Fotografije su potentne. Slika ostaje u glavi. Kao opomena. Kao otrežnjenje.

Ja, dakle trezna (iako trenutno držim čašu kaberne-sovinjona u ruci), započinjem svoju trideset i sedmu godinu. Imam bezbroj slika u glavi, lepih i ružnih. O nekima sam pisala, o nekima ću tek. O nekima ne želim nikada. Najvažnije slika koju želim da uvek nosim sobom je lice mog deteta dok spava. On se smeši i kikoće u snu. Ljuljuška se sa jedne na drugu stranu, nožica podignutih i ručica koje rasteže, kada se zadovoljno meškolji u krevecu, pred buđenje. To je slika sveta koju želim da imam pred očima dok budem uzimala svoj poslednji udah pre no što se predstavim Gospodu. Želim da to bude moja Politika koju ću stezati dok umirem. Slika bezbrižnog i zadovoljnog deteta koje se budi i čije će buđenje doneti blagorod svetu. Nekog deteta. Bilo čijeg, ne samo mog. To je moja rođendanska želja. Da mi ta slika iskri pred očima dok me ima. A to znači da želim sebi da osvanem u nekom osvešćenom svetu kome je je jedni imperativ nekoliko milijardi srećne, nepovređene, pažene, site i spokojne dece. Gde nema zidova, brojeva, bodljikavih žica. Gde postoji ljubav, praštanje i saosećanje… Oduvek sam volela bajke…

Srećan ti rođendan, Nikolić Nikolić i pozdravio te Volt Dizni…

Izvor: Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор