San – Dunja Rakočević

Foto: familysleepinstitute.com

„Strah me je! Mrak je! Hoću kod mame!“

Uzdahnuh da bih se smirila i još više utonuh u ćebe. Zagrlih medu i obrisah suze koje su me pekle po licu. Pokušah ponovo da zaspim, ali pomisao na san, koji me je probudio, me odvrati od toga. Sanjala sam strašan san. Oko mene je bio mrak, ali se nisam plašila. Nisam se plašila, jer je mama bila pored mene. Grlila me, milovala po kosi, ljubila i tešila. U mraku kao da je sijala, kao da je svetlost zračila iz nje. Bila je nestvarno lepa. Odjednom, oko nas se stvoriše mali crveni duhovi i počeše da nas plaše. Ja sam se u početku plašila, ali mama reče: „Ne plaši se, ja te štitim!“

Odjednom , kralj tih crvenih duhova priđe mami s leđa. Bio je veći i crveniji od ostalih, a imao je i krunu na glavi. Uhvatio je mamu i odveo je u nepoznatom pravcu.

Probudila sam se sva u znoju… Sada sam mislila na mamu. Setih se kako mama nemirno spava i da je bole leđa kad joj se noću uvučemo u krevet. Bi mi žao da joj nanosim bol, pa još jače pokušah da zaspim…

Opet se nađoh u onom snu. I dalje je bio mrak, ali više nije bilo ni mame ni crvenih duhova. Ipak nisam bila sama. Pored mene je stajao jedan visoki čovek, duge sede bradu. Sve na njemu bilo je od plavog platna ukrašenog zlatnim zvezdicama. Zvezdice su bile svuda, čak i na kapi zašiljenog vrha. U ruci je držao štap koji je takođe imao zvezdu na vrhu. To je bio čarobnjak!

„Slušaj! Ovo je važno! Pomoći ću ti da nađeš mamu. Ona je u logoru crvenih duhova. Potrudi se da te oni zarobe i smeste u isti kavez sa tvojom mamom. Vi se zagrlite i ti tri puta vikni : ‘Čaobnjače upomoć!’ Tada ću ja doći da vas spasim. Još nešto, ne smeš se plašiti! Moraš im dozvoliti da te uhvate. Da li si razumela?“ – upita on.

„Da, jesam!“, odgovorih.

On klimnu glavom, zamahnu štapićem, koji odmah zasvetli, i nestade u tami. Od njega ostade samo svetlost zvezde sa štapića. Potrčah ka toj svetlosti. Ubrzo se nađoh iza velike stene.

Kada provirih, prvo što primetih je razbuktala vatra oko koje su leteli crveni duhovi. Zatim sam primetila ogroman kavez. U njemu je sedela mama i tužno gledala u duhove. Ja progutah ogromnu knedlu koja mi je zastala u grlu, skočih na stenu i povikah: 

„Hej, vi glupi crveni duhovi, ne možete me uhvatiti!“

Onda potrčah po logoru, ali ne prebrzo tako da me lako uhvatiše i strpaše u kavez sa mamom. Mi se zagrlismo i ja povikah:
„Čarobnjače u pomoć! Čarobnjače u pomoć! Čarobnjače u pomoć!“

Tada se stvori čarobnjak. Pokaza štapićem ka crvenim duhovima , zatvori oči i povika:
„Zamena mesta!“

U tom času prostor zasvetli tako jako da nas sve zaslepi. Kada otvorih oči videh da su sada duhovi u kavezu, a mi van njega! Čarobnjak pokaza štapićem ka kavezu i reče nešto što nisam razumela. Tada se oko kaveza pojavi čarobni štit i kavez i crveni duhovi nestaše!

Tada čarobnjak zbaci svoju čarobnjačku odoru i šešir, skide lažnu bradu i lažnu sedu kosu i ispostavi se da je čarobnjak – moj tata! Tada sve troje poletesmo u zajednički zagrljaj, a ja počeh da plačem. Da li su to bile suze radosnice ili suze od pretrpelog straha, ne znam…

„Devojčice, dušice, budi se!“

To beše mama koja je došla da me probudi.

„Mama, mamice, dobro si!“, uzviknuh i ispričah joj oba moja sna. Kada sam rekla ko je bio čarobnjak ona se nasmeja i reče:
„Eto vidiš, tata će te uvek štititi, kao i nas!“

Taj san mi mnogo znači i neću ga nikad zaboraviti, jer ma koliko nešto strašno da izgleda, uz tatu i mamu sve je mnogo lakše, bio to san ili java.

Оставите одговор