Priča o najvećem bokseru svijeta: Neću izdati svoj narod za sve dolare svijeta

Foto: wikimedia.org

“Bio je bolji od svih nas. Bio je bolji od Alija, od Frejzera, od mene. Bio je najbolji svih vremena. Da je bio profesionalac, vladao bi dugo i neprikosnoveno, kao što je vladao u amaterskom ringu.”

Kada ovako nešto kaže Džordž Formen, čovjek koji se nikog nije plašio i nikome nije priznavao nadmoć, znate da je riječ o nekome posebnom.

Teofilo Stivenson Lorens (1952-2012) najbolji je bokser koji je ikad živio. Ovo je procjena većine bokserskih stručnjaka i bivših šampiona. Visok skoro dva metra, brz i okretan poput pantera, sa urođenim instinktom za borbu i najstrašnijom desnicom koja je ikad viđena, Teofilo je bio zastrašujući prizor u ringu. Kralj teške kategorije.

Sve je počelo u gradiću Puerto Padre, na Kubi, odmah posle revolucije. Teofilov otac je takođe bio krupan, jak i spretan čovek, i volio je boks. Čak je imao nekoliko borbi. Ljubav prema borbi naslijedio je i sin, i već kao mlađi tinejdžer bio je redovan u ringu, na treninzima.

Opaka mama Stivenson

Mladi Teofilo se ni tada ničega nije plašio. U ringu. Najveći strah imao je od sopstvene majke, koja je jednom oštro zaprijetila ocu: “nemoj slučajno da je moje dijete ušlo u ring”. Strah je dijelio i njegov otac, koji je godinama krišom vodio sina na treninge. Ipak, u jednom momentu su morali da joj kažu. Bio je to najstrašniji momenat u životima obojice. Mama Stivenson je imala veoma nezgodan karakter.

Foto: wikimedia.org

Teofilov otac se kasnije prisjetio ovog događaja.

“Moraš da kažeš mami”, rekao je otac sinu. “Vrijeme je da sazna”.

“Tata… Molim te, ti joj reci”, rekao je mladi Teofilo, i iskrao se iz kuće.

“Rekao sam Dolores, na kraju. Sva sreća pa sam bio bokser i znao sam kako da izbjegnem udarac.Pokušavala je da me udari, pesnicom u glavu, samo me vještina spasila. Na kraju je udarala u zid, koliko je bila bijesna. Nekako se smirila na kraju, ali bilo je strašno”, sjećao se stariji Stivenson.

U ringu, pak, sve je išlo kao u bajci. Pod vođstvom trenera Džona Herere zapao je za oku Andreju Červonjenku, sovjetskom treneru koji je stvorio čuvenu kubansku školu boksa (Escuela de Boxeo). Prvu borbu je imao kao 17-godišnjak, 1969. godine. Samo tri godine kasnije, posle desetina protivnika koji su upoznali njegove pesnice, poslali su ga na Olimpijske igre u Minhenu.

Minhen 1972.

Njemačka i prva Olimpijada. Vrijeme je da svijet upozna buduću legendu.

U prvom kolu olimpijskog turnira susreo se sa iskusnim i tvrdim Poljakom Ludvikom Denderisom. 30 sekundi posle početka, Poljak je bio nokautiran. Ovo je izazvalo veliku pažnju ljubitelja boksa, jer nokauti nisu bili tako česti u amaterskom boksu. Svi su htjeli da vide mladog Kubanca.

Foto: wikimedia.org

U drugom kolu, susreo se sa Amerikancem Dvejnom Bobikom, velikim favoritom, šampionom Panameričkih igara 1971. Bobik je odletio na pod u trećoj rundi.

U polufinalu ga je sačekao Njemac Peter Husing i gomila njemačkih navijača koja je željela da vidi svog borca na pobjedničkom postolju. Husing je bio jedan od najboljih teškaša tog vremena, ali nokautiran je u drugoj rundi.

U finalu se, zbog povrede ili zbog straha, nije pojavio Rumun Jon Alekse. Teofilo je postao olimpijski šampion, a Kuba bokserska velesila. Svi su pričali o šampionu sa Kube, nemilosrdnom ratniku ringa koji je bacao protivnike po ringu kao krpene lutke. Fidel Kastro je bio zadovoljan, Kuba je dobila nacionalnog heroja.

Montreal 1976.

Sve ovo Stivenson je ponovio na Svjetskom prvenstvu u boksu 1974. Cio svijet je sada čekao Olimpijadu u Montrealu 1976., i pitao se može li Teofilo ponovo da nokautira.

U prvom meču na Olimpijadi susreo se sa Senegalcem Mamadu Drameom. Mamadu je letio u drugoj rundi.

Sljedeći je bio Peka Rukola iz Finske. Peka je nokautiran na samom početku.

Foto: youtube.com

U polufinalu sačekao ga je moćni Amerikanac Džon Tejt. Kuba je bila na nogama. Tejt je popio patos u 1. rundi.

Finale. Rumun Mirčea Simon. Treća runda, sve je gotovo. Svijet boksa je na nogama. Svi su znali: Teofilo je broj jedan.

Ponuda koja se ne odbija

Broj jedan, ne samo među amaterima. Muhamed Ali, Džordž Formen, Džo Frejzer… Svi su zarađivali milione od boksa, njihove mečeve gledao je cio svijet. Teofila su gledali svake četiri godine, na olimpijadama. Ova trojica bila su superstarovi. Teofilo je bio uglavnom nepoznat.

Ali svi koji vole boks su znali, a i ova trojica: Nijedan od njih nije dorastao Stivensonu.

Posle pobjede u Montrealu, koju su propratili veliki američki i svjetski mediji, pitanje “ko bi pobijedio” počelo je ozbiljno da “brine” američku publiku. Ovo su osjetili promoteri Bob Arum i Don King, i dali su mu ponudu koja se ne odbija: 5 miliona dolara za samo jedan meč. Za borbu vijeka sa Muhamedom Alijem, za kog se već tad govorilo da je najveći bokser svih vremena. Za 45 minuta, koliko bi meč maksimalno trajao (mada stručnjaci misle da bi Teofilo ranije završio posao u ringu), mogao je da zaradi koliko bi na Kubi zaradio za tri života.

“Odbijam vašu ponudu”, odgovorio je Stivenson, i šokirao američku i svjetsku javnost. “Šta je milion dolara u poređenju sa ljubavlju osam miliona Kubanaca? Ne bih mijenjao djelić moje Kube za sve pare koje oni mogu da mi daju”, rekao je sa velikim osmjehom na licu.

Amerikancima se ovo nimalo nije svidjelo. Na naslovnoj stranici Sports Ilustrejteda osvanuo je Stivenson, uz naslov “Prije će biti crven nego bogat”.

Moskva 1980.

Na Olimpijadu u Moskvi 1980. godine otišao je kao veliki favorit, ali i kao bokser u zrelijim godinama (bližila se trideseta). Mnogi su rekli da je već tada prošao vrhunac svoje karijere.

U prvom kolu čekao ga je Solomon Ataga iz Nigerije. Nokaut u prvoj.

U drugom kolu nastradao je Poljak Gžegož Skreč, u trećoj rundi.

Polufinale, i Ištvan Levaji iz Mađarske. Prvi put na Olimpijadi, nema nokauta. Ipak, za nokaut su ovdje bila potrebna dvojica Stivensona: jedan da uhvati Ištvana, koji je bukvalno bježao po ringu, a drugi da ga nokautira.

Foto: youtube.com

U finalu – uzdanica Sovjetskog Saveza, Pjotr Zajev. Rus sa junačkim srcem se borio hrabro, a prvi put nepobjedivi Stivenson nije izgledao tako nepobjedivo. Direkt, koji je dotad tako opako razarao sve nade protivnika, nije bio tako opak, a Rus je na momente predstavljao pravu opasnost za Teofila. Ipak, uz sve ovo, rezultat je na kraju bio 4:1 za heroja Kube.

Planirao je da osvoji i četvrto olimpijsko zlato, ali Kuba je bojkotovala Olimpijadu u Los Anđelesu 1984. Doduše, 1982. je izgubio od Italijana Damjanija u finalu Svjetskog prvenstva. Posle 11 godina samih pobeda. Četvrto zlato mu je izmaklo i u Seulu, 1988. godine. Kuba je ponovo bojkotovala Igre.

Posle toga se povukao. Imao je 302 meča, 280 pobeda i 22 poraza.

Incident na aerodromu

Posle boksa, Teofilo je nastavio život heroja nacije. Bio je Fidelov omiljeni sportista i idol miliona mladih Kubanaca. Nešto što, kako je kasnije pričao, nikakve pare na svijetu ne mogu da kupe. Nije htio da trenira mlade boksere. “Dosta sam ja bio u ringu i oko ringa”, govorio je.

Sredinom 1999. godine, na aerodromu u Majamiju (Stivenson je bio dio kubanske delegacije), prišao mu je provokator i počeo da viče “dolje Fidel, dolje vlada Kube”. Teofilo ga je mrko pogledao i udario glavom po ustima. I posle skoro 40 godina u boksu, nije zaboravio druge “metode ubjeđivanja” koje je naučio na ulicama Puerto Padrea. Polomio je gotovo sve zube provokatoru.

Smrt legende

Pronašli su ga mrtvog 11. juna 2012. godine, u svom domu u Havani. Imao je 60 godina. “Kuba je izgubila jednog od najvećih sportista”, saopšteno je na državnim medijima.

A svijet je izgubio velikog šampiona i velikog čoveka.

Izvor: telegraf.rs

Оставите одговор