Od kolijevke pa do groba sve je ipak samo roba… (cijena je varijabilna) – Lambert Joseph Pjer

Foto: mw2.google.com

Jednog jutra onako osunčanog i ljudima pustog, meditirao sam. Bavio sam se sa komplementativnim problemima ljudskog ega. Istraživao sebe u procesu sjedinjavanja sa dinarskom divljinom, sa sveprisutnim ljudskim faktorom, koji nadire, bez obzira i ikakve forme, na ovo još uvijek očuvano tle od vanjskih primisli globalističke humanoistrjebljujuće struje.

Ponirao sam prema prizoru kostura koji je pokojni Tica (lugar) pronašao u Šatorskim vrletima. Kostura bezimenog pripadnika ogromne mase očajnika, koja je krenula od Banije, Like, Korduna nadajući se da će u našim vrletima naći spas.

Ali preoštri zubi zime i sjeverca , potpomognuti ljudskom mržnjom i pohlepom, uzimali su…

„Dje si gazdurino moja“, prodera se sa ulaznih vrata dobro poznati glas.

„Jedi govna majmune jedan, ko što bi ti reko Nosonja Vidović“, poluogorčeno mu odgovorih, ustajući iz asane i dočekujući ga.

Seksa.

A ko će drugi upasti vam u kuću prije doručka.

Ko drugi ima obraza, bez kucanja otvoriti vam vrata i sjesti za sto.

Samo Seksa. Sin gravski. Genom balkanski.

I šta sad hoćeš, koji moj krasni. Dao sam ti ipak dva džaka kruva, polusuvog, i molio sam da se ti miševi vrate i pojedu te tako ludog na spavanju.

„Ajd ne seri, znam da si ljut sada, jer sam te prekinuo u nečemu, ali jebi ga izvini, kome ću smetati i kome se obratiti ako ne tebi“, popusti u tonu nosati moj prijatelj.

Ajd, ajd dobro šta ti sada treba“, spustih i ja ton.

„Ma ne znam kako bi ja to tebi reko, ali ideja je fantastična“, zabrza on.

„Ajme meni šta li si opet smislio. Pa ajde reci, jebiga, ako ne rečeš šta hoćeš, ja ti ne mogu pomoći.“

„Ama znaš šta mi je palo na pamet. Nešto veličanstveno…“

„Da se nisi odlučio odseliti za Banja Luku ili Beograd, da me rješiš napokon svojeg smaranja i pizdarija“, prekinuh ga, nadajući se nemogućem.

„Ihhh, pa nisam lud. Ići iz ovog raja i blagodeti“, nađe se kao uvrijeđen.

„Auuuuuffff… Ajd dobro, šta si to sada smislio“, vratih priču na početak.

„E onda me slušaj dobro i ne prekidaj. Jel može…“, zapilji u mene, onim svojim prevarantskim očima.

„Dobro. Može. Slušam te i ne prekidam.“

Klimnu glavom, pročisti grlo i krenu:

„Prateći situaciju unatraške nekih pet godina, shvatio sam da se ponavlja samo jedan vid dobre zarade u ovom našem Gravu… Ne, ne prekidaj me“, zaustavi me videći da se spremam umješati u njegovo izlaganje. „I ta dobra zarada je samo bavljenje politikom ili još bolja osnivanje političke stranke, u kojoj odmah treba biti predsjednik stranke.“

„Ne razumijem, kakav ti je to model uspješnog poslovanja?“

„E razumjećeš. Evo ovako, ovaj zadnji načelnik nije imo šta jesti kada je došo u onoj nekoj žutoj kožnoj jaknici, a kuća mu je bila skoro bez ičega. I uđe on lijepo u politiku, postade predsjednik stranke, pa postade načelnik, i eno one njegove i njega ko grofovi. Kuću završili, stanove pokupovali, društvenu imovinu rasprodali, i jebu u glavu sve gravske Srbe. I još je pitanje oće li se pomjeriti sa ovog mjesta na kojem su se ukorijenili.“

„Pa dobro, ali to je ipak višestranački sistem i jebem li je na kraju svega toga je ovo demokratija.“

„Ma koja demokratija, ovo je pljačkokratija, jere kad pogledaš ove što su se uguzili gore u fotelje jedu,vozaju i usput sve jebu. A onda pogledaš mene i moje miševe, moramo od tebe moliti suvog kruva…“

„A ne znam šta da ti kažem, u pravu si.“

„Pa nego kako nego sam u pravu“, poče pjeniti Seksa. „Opština i crkva se slizali, pa se jebu u duhovnom zanosu kada ukradu od jadnog naroda. Svršavaju po privatnim kafanama i smišljaju kako će dalje nastaviti…“

„Čekaj Seksa, nemoj tako, molim te…“

„Ama znam ja i za tebe i te tvoje…“, prskajući pljuvačku prekide me moj neizbježni prijatelj.

„Ma šta znaš?“, upitah.

„Znam ja da ti imaš neku Sektu i da vas boli kurac za nama“, prolaja iznerviran i povrijeđen.

„Ama nemamo…“

„A što mi onda ne pomogneš pizdo sektaška?“, prosikta.

„Kako, reci…“

„E, ovako. Pošto znaš da pišeš i osmišljaš te pizdarije, napisaćeš i meni program stranke, da se i ja bacim u politiku i riješim ove svoje bjede.“

„Nemoj Seksa tako, molim te. Ima načina i drugih, jer ima previše stranaka na ovo nas malo Gravljana.“

„Da ih ima previše, ne bi ih ni bilo i neće im smetati još jedna. I to moja stranka.

„Ali, čekaj, šta ćemo onda sa Gravom i sa ovim narodom, ako sve budale se potrpaju u politiku“, nastojao sam zaustaviti ga.

„Ma jesi ti lud, pa ko jebe Gravo i Gravljane, ođe je bitno da imaš kintu a sve ostalo ide u pizdu materinu već godinama. Fotelja, budaletino moja, fotelja ti je bitnija od žene sa kojom spavaš. Fotelja je važnija od vjere koju propovjedaš. Ako se dočepaš fotelje u Gravu, onda slobodno se zavali u nju i zapjevaj: OD KOLIJEVKE PA DO GROBA SVE JE SAMO ROBA, CIJENU KAŽI I U STRANCI ME POTRAŽI…

Оставите одговор