Nađa – Dragica Užareva

Foto: huffpost.com

Znao sam tu devojku. Često sam je sretao ispred amfiteatra. Uvek je bila sva u crnom. Teške cipele sa debelim đonom, uske pantalone ili široke suknje koje su joj sakrivale noge sve do članaka (te noge su me ponajviše zanimale), majice pripijene uz telo, baš sve je bilo crno. Struk joj je bio tako tanan da bi, samo da je htela, umesto kaiša mogla koristiti ogrlice, a male grudi, uvek slobodne, na tom sitnom telu su se ipak isticale i činile znatno većim. Uši su joj bile izrazito male da su se ispod, u crno ofarbane kose, jedva nazirale, a nos skoro neprimetan, kao kakav brežuljak na mačvanskoj ravnici – moraš dobro da se zagledaš kako bi ga primetio. Lice neobično bledo, sitne zelene oči i zlatasta nijansa blizu korena kose odavali su da je, ustvari, plavuša.

Nađu sam sretao često. Uživao sam posmatrajući je ispred amfiteatra, dok je sa koleginicama raspravljala o pozorišnom repertoaru, politici… Imala je osmeh za sve. U to sve ubrajam i sebe. A dok je govorila tanke, blede ruke, kojima je bez prestanka mahala, postajale su nekako duže, pa sam se pribojavao da će jednom, tako zanesena, slomiti svoja dva lebdeća jedra.

Znao sam tu devojku. Nisam ni slutio da ću je videti na betonu ispod Brankovog mosta. Neko joj je već sklopio oči. Krv koja se slivala sa temena činila je još tamnijom tkaninu njene suknje, koja ju je prekrila sve do usana. Tanke noge bile su slomljene. Zabolele su me oči od beline njenog haltera. Nisam verovao da ću ga ikada videti.

 

Оставите одговор