Limeni krovovi i voda u kesicama

Uglavnom hvatam sebe u stalnom kritikovanju  Srbije i regiona poredeći nas sa zemljama trećeg sveta. Mi smo ogrezli u siromaštvo i kultura se srozala dođavola, ali da li je to baš tako možete videti iz ove crtice koja je ujedno i dokumentovani zapis mog prvog susreta sa Dominikanskom Republikom, a u kojoj sam živela 6 ili 7 godina. Naravno, prilikom prvog susreta nisam baš zapala u visoke socijalne krugove (koji su ipak malo nedostupniji nego na ovom tlu) nego među običan svet. To se promenilo, naravno, jer sam se ipak vremenom lepo snašla, ali živopisnog prvog utiska godinama nisam mogla da se ratosiljam. Dakle…

Sletanje na aerodrom u Santo Domingu nije bilo ni najmanje naporno. Mnogo naporniji je bio susret, taj prvi susret sa ovom čudnom zemljom, Dominikanskom Republikom.

Prvo što vas zapljusne kao penetrirajući, uporni talas je težak, otužni miris voća koji truli. Sa njim pod ruku ide i vlažan vazduh. Taj vazduh podseća na hermetički zatvorene  ritmične izdisaje bespregledne mase telesa koja vode ljubav u nekom omeđenom prostoru. Vazduh, vreo i mokar, valjan poput nafinijih cigara na butinama neke mulatkinje. Kiselkast kao znoj i presladak kao mango koji gnjili. Kao melasa. Vazduh koji te tera na povraćanje.

Sledeće sa čime se putnik namernik sa trajnom tendencijom ostajanja ovde susreće je jedno veliko NIŠTA. Brisani, mračni prostor. Ako imate sreću da sletite noću, na neosvetljene puteve Dominikane, izlokane i pune džombi, jedino što ćete pomisliti da ste ugledali u bespreglednoj tami, koju vaš taksi gladno proždire pod sobom, je nešto što izgleda kao sporadično popaljene velike vatre koje plamte uz put. Prva asocijacija koju ćete u toj brzini imati je da ste sleteli u drugu epohu. Negde u robovlasničku Atlantu, na primer. Učiniće vam se da su vatre koje ste ishalucinirali zapravo plantaže pamuka bepoštedno paljene od strane pobunjenih crnaca. Onda će se vaše oči privići na mrak i počećete da razaznajete da to u stvari nisu vatre, već drumske kafane koje plamte u orgijama i metežu, kasnije demistifikovane kao rancho tipico[1]. Iz njih trešti neka jeziva buka za koju otkrivate da domaća folk muzika praćena ekstraordinarnim instrumentima i unjkavim glasovima pevaljki. Ali, ako imate sreću kao ja, pa ste poreklom iz Srbije, nećete naći ništa naročito nepoznato ni u pevaljkinom zapomaganju, ni u disharmoniji zvuka. Čak će vas podsetiti na rodnu grudu. Možda će vam upravo zato i biti muka. To će, svakako, imati i malo veze sa već pomenutim vazduhom.

Razlog, zbog kojeg će vam se najpre učiniti da su ove građevine, od betonskih zidova, stubova i trščanih krovova, u stvari plamteće vatre, je krajnje jednostavan. U sred mrklog mraka, prolazite velikom brzinom  (Dominikanci su ipak veći manijaci što se tiče akrobacija za volanom, od nas) pored građevina fluorescentnih boja osvetljenih snopovima reflektora, uz put, koje liče na vatromete. U i oko tih, prilično arhitektonski neatraktivnih, usputnih svratišta se talasaju bezbrojna tela. Tamna. Ona koja se u mraku ni ne vide, ako se izuzme njihova odeća, koja je i sama najčešće jarkih kolorita. Dok taksi juri, imaćete utisak da sve treperi kroz noć upravo kao plamen koji se giba i iskri.

Domaći živalj obožava ovakva paganska, bahantska okupljanja, gde se vode lascivni, a jeftini razgovori, piju hektolitri ruma i provokativno igra uz karambol loše muzike. Kako bih vam rekla? Pa, najbliži opis, splavovi na suvom. Ne daj Bože da vas nužda natera da krenete u toalet, pa se zaustavite pred nekom od ovih montažnih naseobina. Verujem da vaš organizam, umoran od putovanja u tajanju od devet sati  i promene geografske širine, ne bi bio pripremljen za susret sa drugim, pardon, trećim  svetom. Takođe verujem da je Kolumbo bio mnogo manje začudjen Indijancima koje je zatekao u Puerto Plati kada se iskrcao krajem XV veka, nego što biste vi bili pomenutim. Ovo bi vam, prilično nespremnima, ipak bilo too much. Za početak verovatno je da biste bili jedina bela osoba, a ako ne, sigurno jedina koja ne priča dominikanski španski i ne razume interni sleng. Nećete razumeti da domaćini hoće da vas rastrgnu. I zbog novca, i zbog vaše puti.

Dalje što će vam se desiti, ako poput mene odlazite u drugi grad (u ovom slučaju Santiago),  je to da će vam taksista odrati finu, belu kožu sa leđa. Zapamtite to dobro, trebaće vam za buduće svađe sa javnim prevoznicima. Ma koliko dugo živeli u Dominikani, činjenica da ste beli istovremeno će značiti da će domaćini pokušavati da vas deru gde i kako god stignu, i ubuduće. Ako imate sreće poput mene, otići ćete u stan prijatelja svog (tadašnjeg) muža, u kvart u gradu koji je gotovo geto, gde su restrikcije električne energije stalne, a ljudi kod kojih ćete odsesti neće imati generator za proizvodnju struje. Pokušaćete da napravite promaju, ali vazduh će na žalost samo da stoji. O “strujanju” ni reč.

Potom ćete saznati poražavajuću stvar. Naime, prozor u vašoj sobi je dvorišni prozor i baš pod njim se nalazi drvo manga. A onda ćete saznati da je to isto drvo stecište svih komaraca u kraju. Ukoliko imate otvorene prozore (na kojima nema stakla da se razumemo), usled diletantskog pokušaja pravljenja nepostojeće promaje, osetićete ih na svojoj koži.  Bez brige.  Ako te noći ne zaradite denge, zaradićete podočnjake sigurno.

Jutro će vas dočekati sa suncem koje prži vaše teme u ma koji kraj sobe se zavukli. U slučaju da ljubazni domaćini nemaju neprozirne zavese, već samo rasklimane limene šalone, zaboravite na izmeštanje. Nema potrebe. Sunce vam je uvek za petama. Pogled kroz prozor će vas još više obradovati. Pretpostavimo da ćete ( pošto niste odseli kod ljudi u višim socijalnim slojevima), imati priliku da shvatite da se nalazite u zemlji limenih krovova na betonskim zgradama, farbanim u odurne tonove plave, zelene, žute i roze.

Znajući da voda iz slavine nije za piće, a proverivši zalihe svojih domaćina i shvativši da u tridesetolitarskom bidonu pijaće vode nema, puni entuzijazma  (koliko to može biti neko ko se zbog opekotine na temenu prvi u kući probudio), krenućete na ulicu, u igru zvanu “potraga za supermarketom”. Tada ćete shvatiti sledeće:

  1. da ste jedina bela žena u kvartu
  2. da se nalazite u distriktu gde se Bog poodavno odjavio, tako da supermarketa u blizini nema
  3. da niko ne priča engleski, a vi jedva natucate italijanski
  4. da prolaznik vas upućuje na colmado, a da nemate pojma šta to znači

Kako bih vam objasnila šta je colmado[2]? Pa, colmado je najčešće jedna udžerica, sklepana od crvotočnih dasaka, u kojoj smrdi memla, a pacovi slobodno šetaju okolo. Parizeri i kobasice vise u izlogu koji, naravno, nema staklo. Obešeni i otpakovani, po onoj vrućini i prašini, načičkani muvama koje bezbrižno zuje oko njih, prizivaju nove žrtve salmonele. Cigarete mogu da se kupe na komad. Margarin, razgnjecan na suncu, seče se na šnite komadane “od oka”. U flašama od stiropora mogu da vam odmah naprave rum-kolu ili rum-oranž đus, jer je važno lepo početi dan. Vodu možete kupiti u kesici od jednog peza.  Malo je mutna i sumnjive čistoće, ali ko mari. Oni koji vas poslužuju imaju neuredne ruke i nokte. Neobrisana mačeta, koju koriste umesto satare ili noža, blagosloveno leži na pultu. Kafa koja se služi iz termosa jedva da je neka obojena tečnost.  Preslatka je kao i sve ostalo u ovoj zemlji. Nervozna prodavačica iz “Višnjice”  vam u tom trenutku zaliči na dobru vilu.

Oko vas tandrču jamaha motori, koji se koriste kao javni prevoz i sa tim u skladu prevoze jednu do pet osoba.  Javni  prevoznici, tkz. motoconchisti, neretko usluge pružaju i osobama koje su upravo iznajmile poluautomatske mašine za pranje veša, a koje nose u naručju, dok motor juri kroz saobraćajni haos. Shvatate da sami ne umete da se snađete u ovom apsurdu, koji ne želite da imenujete pošto time gubi svojstvo apsurda, i pokunjeno se vraćate kući.

Onda pomislite da će vam srce ekspoldirati od straha i iznenađenja, jer mumlajući glas (koji dopire iz megafona, a nenadno protrese vašu Eustahijevu tubu), pripada klincu koji sedi u havarisanom pickup-u, koji prodaje platanose, avokado i juku, a koji vas je upravo okrznuo. Imate sreće. Nije vas uhvatio za dupe.

Gladni i očajni vraćate se gore, ne bi li se izvrištali na (tadašnjeg) muža da vas vrati kući iz ovog raja na zemlji. Saznajete, takođe, da grad u kome se nalazite nije na obali. Da li da napomenem da vas još puca heroinska kriza, te vi i po ovom paklu koji topi asfalt imate toplo-hladne talase koji vam mile niz kičmu? Umislite da vam je kokain izlaz iz problema. Umislite da će vam on doneti mir.

Za one koji kao ja vole film i filmske situacije, možda bi bilo interesantno spomenuti kako u Santiagu izgleda razgranati posao preprodavanja droge. Najpre, ulazite u geto. Vidite red od sto i nešto ljudi koji se proteže niz ulicu i zavija iza bloka. Na krovovima okolnih zgrada, koje su i same trošne, građene od najjeftinijih materijala i time neprikladne za karipsku klimu, krajnje nevino leže se snajperisti.  Kada i sami zađete iza ugla, ugledate prolaz među zgradama koji izgleda kao park. U sred bela dana, na plus četrdeset, debeli crnac sedi za rasklimanim drvenim stolom, sa trojicom telohranitelja, koji takodje imaju puške iza svojih ledja i prodaje kokain. Cena kokaina je nešto manje od deset dolara po gramu. Na jednom kraju stola je stara mesingana vaga sa tasovima i tegićima, a na drugom planina kokaina. Sa obzirom na to da se kokain na otvorenom vazduhu pretvara u žvaku, naročito po vrućini, možete da zamislite kojom se brzinom prodaje. Deca se bezazleno igraju oko mušterija, starci pod palmama igraju domine, a žene po terasama prostiru veš. Neki opskurni raeggeton[3] para vazduh. Kiseli smrad kokaina takođe.

Običan dan. Dobro došli kući!

Danica Nikolić Nikolić

 

 

[1] Tipicne ( dominikanske ) kuće,  kafane na otvorenom u kojima se sviraju merenge i bachata, a u kojima se ljudi besomučno opijaju rumom i igraju

[2] bakalnica

[3] muzički pravac

Оставите одговор