Jer on je dobra žena

„Bog je velik i svemoguć, uprkos tome što je žena“, rekao je nedavno, navodno, izvesni katolički sveštenik. Sveštenik je jednako tako, navodno, klinički umro a potom se eto, miran za sebe i planetu grešnika, vratio na ovaj svet da prizna kako ga je Svevišnji tamo dočekao u ženskom obličju i, bio nežan, utešan, dobar i topao iako je, avaj, samo žena. Hm… Uprkos tome što je Žena? Nastavio je, doduše, da govori o Njoj u muškom rodu… Možda to tako mora, kao i u Ustavu Republike Hrvatske u svrhu polaganja zakletve gospođe predsjednice?

Možda i sto posto ne. Mora biti da opet nešto važno ne shvatam!

Ma jel’ on to ozbiljno?

Dobro. Eto, da mu verujem da je bio umirući. Toliko mogu. Da mu se desilo proviđenje u zamalo smrti? Mogu i to. Ne znam samo, odakle mu ideja da je direktnom linijom, tako umirući, stigao pred samog Svetog Oca iliti Majku Svetu? Valjda zna da je to zaslužio i da mu sleduje? Nije mu palo na pamet da je u vapaju za milošću i još nešto malo ovozemaljskog života, njegovo ljudsko, umiruće telo, u dosluhu sa njegovim mozgom, pohitalo ka najtoplijem što priroda do sada nudi, nama majušnim stvorenjima – Ženi? Zašto nije pomislio da mu je Bog time poslao poruku da, na primer, nema pojma šta je Žena zapravo i, da ga vraća na ovaj svet da bi revidirao svoj doživljaj tog pola? Zašto nije pomislio da mu se ukazala neka komšinica iz praistorije njegovog detinjstva u kojem ga je neki vrli mentor naučio da su žene manje od onoga što muškarac jeste i može da bude, pa konačno, videvši je u istinskoj punoći i bez zemaljskih dogmi, u umirućoj želji za malo nežnosti, vidi svu moć ženskog bića? Ne, to mu nije palo na pamet.

Ovaj svet je potpuno poludeo, časna reč. Ovaj svet je došao dotle da svoju širinu dokazuje time što čak i jedno nedostatno žensko ume da prizna. Mislila sam da smo tu već bili, davno. Jer koliko veliki, mudar i širok moraš biti da bi, oh milosti, saopštio svetu da čak i jedna ništavna žena može imati neku veliku funkciju u tvom svešteničko pokornom, prečistom životu pod odorom?!

Pa to je zbilja lepo, prosto sam se naježila. Neobično divan jedan čovek. Aleluja. Amin. Živ bio!

To je opet ono od čega se celi život stresam: „Dobar je čovek iako je musliman“ ili „Pristojni su, iako su Hrvati“. Ili „Znaš, oni jesu Crnogorci, al’ su okej“. Može i: „Stvarno je fina, nije ona kriva što ima tamnu kožu.“ Jer je poznato da, ako si nešto od nabrojanog, verovatno si što ne treba, ako ne dokažeš suprotno!

Molim? Pa šta je, bre ovo? Kad smo tako zaglupeli? Kada smo i zašto toliko opustošili iznutra? Kako je moguće da takva nebuloza postane vest, koja se onda i deli preko društvene mreže u slavu tolerancije i ljubavi?

Sad će sveštenik postati veliki mislilac, garantujem. Već ga vidim kako propoveda i napreduje. Slutim i ozbiljnu investiciju u njegovu turneju. I žene će ga proglašavati Svecem, to je najtužnije, spremne da se uhvate za slamku, po navici. Ma da, gostovaće po televizijama, laboratorijski će raščlanjivati hronologiju svog prosvetljenja, sve do poslednjeg sela u kome će se konačno i vatromet pripaliti. Tu će se ovajditi i prodavci kokica i kobasica. Hajde, to nije loše. Dirnuta sam, kažem vam.

Osim, što se već smejem. Jer brzo počnem da se smejem, nakon što me nešto mnogo iznervira. Samoodbrana. Možda bi umesto toga trebalo da pravim domaćinsku pogaču i sačekam njegovo gostovanje u mom kraju, jer stići će i ovamo, sigurna sam. Plodno smo mi tle za magarce! Koje nije? I znam, gostovanje će biti nešto kao: „Pravoslavno- katoličko istorijsko pomirenje u slavu žene“.

Ma, da imam mozga ko što nemam, pa da se jednom očešem o neko, u nizu velikih otkrovenja. I soli da ponesem i, domaću rakiju… i preko veze da saznam kako je izgledala Ona-On-Bog u tom umirućem trenu, samo za njegove oči, pa da se maskiram u Nju/Njega i, namirim lovom decu, ko prava, kad shvati da ličim… Pa da, jer sveštenik je rekao da želi da nastavi propovedanje i kako želi da podeli svoja sveža saznanja. Razumete? Dok ja ovo pišem verovatno već imaju spreman spisak gradova u kojima će gostovati. Možda je do vas već stigao.

Da se kladim, uložila bih na budući san, nekog novog velikomučenika… može biti neke treće vere, ipak mora i nešto novo da se desi. On će otkriti da je On/Ona gej. i kreće nova turneja… Sve dok neki tamo ne otkrije da je On/Ona u stvari Ono. I ide, sve iznova. Mapa. Gradovi, sela. Vatromet. Kobasice, kokice, možda kikiriki.

Oh, „oprosti im Bože, ne znaju šta čine.“

Nego, šta ćemo mi, kojima ne treba da skoro umru da bi svemu priznali pravo na postojanje? Mi, kojima je sve u redu. Mi, grešni, spremni na različitost od rođenja? Mi zaljubljeni u različitost vere, boje, nacije, pola? Šta da otkrijemo? Čemu utešiteljnom i novom mi da se nadamo?

Srna Lango

Оставите одговор