Drama se piše od kraja

Ili

Mali ogled o hibrisu

„Drama se piše od kraja“, govorio je profesor Hristić. Na drugoj godini studija dramaturgije bio nam je klasni profesor. Predavao nam je Aristotelovu „Poetiku“ i bio mentor na završnoj, godišnjoj drami. Mnogo smo razgovarali o antičkoj tragediji i o strukturi drame uopšte. Uglavnom, njegova predavanja o stradanju glavnog junaka, kao predmetu tragedije ( njegov pad u sukobu sa samim sobom, urušavanje njegovih ideala, splet nesrećnih okolnosti koji ga je zadesio, njegove reakcije i pogreške, te konflikt sa društvom i državom, prirodnim, ljudskim i božanskim zakonima), oblikovali su me kao pisca, ali i umnogome determinisali kao čoveka. Želim da verujem da sam zahvaljujući tim predavanjima ipak postala bolji čovek. Želim da verujem i da sam postala dobar dramski pisac. Onaj koji dramu piše od kraja.

Razmišljam o tome danima. Svaki put kada život počne da me žulja vraćam se sećanjem u te svoje studentske dane. I uvek se nekako u tom mom sećanju prikaže lik Vave Hristića. On je verovatno poslednji gospodin starog kova koga sam upoznala. On je verovatno bio i najpošteniji, ali i najskromniji čovek koji je imao nešto pametno da kaže, a da se pritom nije rasipao rečima, kako već rade jednostavni i umereni ljudi.

Njega nema više, a ja danima izgaram od želje da ga pitam da li je ovo što mi živimo kraj i da li će naša drama tek biti napisana, Ili je kraj već odavno napisan, a da dramu sve vreme živimo. Možda je ipak u pitanju ovo drugo? Možda je čoveku već napisan kraj onog momenta kada se rodio, jer na datumu rođenja svako biće dobija potvrdu da će ga nestati u nekom trenutku. Svako biće koje se rodi je osuđeno na smrt. Nije li to kraj? Ili je ipak drama?

Koliko god da me ovo pitanje muči, ipak sam pristrasna i ne mogu da se otmem utisku da živimo Apokalipsu, a da nam je ovaj simulakrum života koji možemo nazvati i Knjigom Otkrovenja (u koji smo zakoračili radoznalo poput Pandore koja je sa nezadrživom znatiželjim otvorila kutiju), ovaplotio glad, bolesti, potrese i ratove.

Nema izabranih i svi su izloženi. Nema spasioca… Nada… Da li je nje uopšte ostalo?!

Ne znam. Mislim da je ljudski rod na svome zalasku. Vraća se unazad. Kao da nije evoluirao od antičke tragedije, kao da je isti kakvim ga je Euripid opisao u Bahantkinjama. Sve je počelo da liči na rimski amfiteatar, na jednu otvorenu arenu 21. veka, u kojoj se od jutra do mraka održavaju gladijatorske borbe. Publika je gladna, pa se hrani karnalno, a cezar i patriciji kradu neometano za to vreme. Svet je ogrezao je u prostituciju i zločin. To mu se servira. Time se hrani. Malo čega ima između Erosa i Tanatosa.

Ovo me opseda već izvesno vreme. Poslednjih dana naročito. Danima sam bombardovana vestima o jednoj mladoj pevačici (za koju do ovoga slučaja nisam ni čula, i kamo sreće da je tako ostalo zauvek!) koja je ubijena. Ne kupujem novine, i ne gledam televiziju. Nemam ja džigericu za to. Međutim, neko po društvenim mrežama izbacuje neumorno sve novije i novije vesti koje su u vezi sa slučajem ubistva ove nesrećne žene. Izbacuju, za boga ne znaju. Na pet minuta. Neumorno.

Kao lešinari razvlače mrtvo telo, rade vivisekciju, obdukciju, tumače poligraf, igraju se detektiva. Otkidaju joj svakim naslovom komad po komad tela, bacaju ga gladnoj masi, ostrvljeni nad njenim lešom. Krvavih ruku i zuba, ti strvinari u ljudskom obliku, posthumno razvlače među sobom truplo jadne žene i time je iznova, i iznova, i iznova ubijaju. I tako, dok ne podignu tiraže, dok ne mine senzacija, i dok je prezrivo, (pošto je poslužila svrsi i odigrala svoju posmrtnu rolu), ne ispljunu u neki ćošak, oglodanih kostiju i dostojanstva. A negde, u nekoj kući, uvijena u svoj bol, sedi majka koja je ovu ženu rodila. U nekoj drugoj kući, sedi uplakana petogodišnja devojčica koja je izgubila mamu i kojoj će ovi naslovi načiniti nepopravljivu traumu za života.

To je tek jedan slučaj. Ima ih bezbroj. Svaki dan. U enormnim količinama. Više nije ni važno radi li se o poznatim ili nepoznatim ljudima, dokle god se ima materijala da se provuče najpre po blatu, a potom kroz štamparsku mašinu. Jer publika čeka, a i lešinari koji ih hrane. Bolesna simbioza u sredini u kojoj je nekrofilija hipertrofirala. No, Warhol je ionako prorokovao da će svako biti poznat barem pet minuta u svom životu, i ta se tvrdnja uveliko ostvaruje, baš kao što su se ostvarile i Huxleyeve, ili Orwellove tvrdnje.

Razlog zbog kojih te tvrdnje nismo shvatili na vreme i za ozbiljno, mogao bi biti hamartija, što je grčka reč za pogrešku ili zabludu. “Junak dela u zabludi ili neznanju što pokreće niz katastrofa koje dovode do tragičnih posledica po junaka”, kako bi rekao profesor Hristić. I to bi bilo u redu, pod uslovom da smo mu junaci drame. Što me vraća na pitanje, da li je ovo kraj ili početak drame? Ne znam. Vava bi znao. Ja mogu da se samo podsetim onoga o čemu je pričao.

Često je govorio o hibrisu. Mislim da hibris ima itekako veze sa ovime što me žulja, zato sledeće redove možete posmatrati i kao mali ogled na tu temu.

Hibris, oholost i nedostatak poniznosti glavni su uzrok propasti junaka starogrčkih mitova i antičke drame. Za tu reč još uvek nisu našli adekvatan prevod. Hybris (ili hubris) označava posebnu vrstu oholosti, preteranog ponosa, nadmenosti. Njeni simptomi su odvojenost od realnosti, nedostatak poniznosti i ekstremna arogancija. Prepoznali su je još stari Grci i predstavili je, poput mnogih drugih važnih životnih lekcija, kroz mit. Tako je, kao i druge brojne karakterne osobine kod Grka i Rimljana, i ova personifikovana u liku boginje odnosno duha (demona). Boginja Hibris „zavodi ljude da čine dela koja im najposle dođu glave“. Kada Hibris obeleži osobu, ona izgubi dodir sa stvarnošću pa počinje da potcenjuje i ponižava ljude oko sebe. Najpoznatiji slučaj mitskog heroja obolelog od hibrisa je Ahil, junak trojanskog rata. Uvređene časti, posle Agamemnonovih napada, Ahil se zakleo da neće ratovati dok mu se Agamemnon ne izvini pred celom ahejskom vojskom. Iz besa je naterao svoju majku da napravi pakt sa Zevsom čime je ugrozio ratni napor svojih saboraca i doveo posredno do smrti svog najboljeg prijatelja Patrokla. Sveteći Patrokla ubio je najvećeg junaka Trojanaca – Hektora. A onda se, ponovo obuzet hibrisom, iživljavao nad mrtvim telom ovog čoveka, razvlačio ga oko zidina grada, po prašini, da bi ga, najposle, predao njegovom ocu, kralju Prijamu koji je ponizno došao da izmoli telo sina od poluludog Ahila. Bogovi su ga , naravno, zbog svega toga kaznili i nije mu pomoglo ni božansko poreklo. Ubio ga je Paris, Hektorov brat, uz pomoć Apolona, odapevši smrtonosnu strelu u Ahilovu petu. No, važna pouka iz ključne scene Ilijade je ona o poniznosti. Ahil se ipak smilovao starom Prijamu.

Time dolazimo do zaključka da je hibris najveći čovekov greh, koji ne označava delo koje je zlo samo po sebi, već označava ogrešenje o autoritet bogova i njihovu volju. Ponekada je hibris ponos čoveka spram bogova. Veoma često, u mitovima i pričama, častan i moralan čovek strada jer se zamerio nekom bogu. Naravno, na zemaljskoj ravni, interes polisa i nacije veoma često određuju granice između dobra i zla, a najveće grčke tragedije upravo ukazuju na sukob ličnih i kolektivnih merila. U najširem smislu, hibris, označava drskost i preteranu samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone i pravila društvenog ponašanja. U izvornoj upotrebi, označava čin kojim se nanosi nepravda i bol žrtvi, i kojim se žrtva sramoti. Savremena upotreba termina hibris je zasnovana na tumačenju prema kojem ljudi gordim i samovoljnim ponašanjem krše norme bogova vređajući na taj način njihovu čast zbog čega i bivaju kažnjeni.

Iz ovog malog podsećanja na teoriju antičke drame, mogu samo da zaljučim da je biće, poznato još i pod imenicom čovek, oboleo od hibrisa. Izgubio je svest o sopstvenoj smrtnosti, što ga nimalo ne osujećuje u nasušnoj potrebi da konzumira tuđu smrt. Čini to svakodnevno, u sve većim dozama, besramno i ne birajući ni mesto ni vreme svoje karnalne gozbe. Poput narkomana, halapljivo i u groznici očekuje novu kosku, sa ili bez mesa, koju će mu strvinari dobaciti, i tako tužno, besmisleno i ništavno, dočekuje i sopstveni kraj.

Ako je kraj?! Ili je tek početak drame. Ko će ga znati. Onaj koji je znao, nažalost više nije sa nama.

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор