Cijeli život sam ga zvao paradaiz.
Kao i svi Bjelopoljci.
Dok se nisam prosvijetlio.
Dopade mi do ruku Rečnik. U Rečniku vele, paradajs, paradaiz nisu književne riječi nego varvarizmi iz njemačkog. Pravopis daje samo paradajz i paradajz-salata i paradajz-sok sa crticom.
E, to me dokusurilo – paradajz-sok sa crticom.
Čuvari svega kod nas u Bijelom Polju su babe. One su iste kao Ursula Andres, ona majušna providna metuzalem baba, iz Markesovog Makonda. Što je unučad izvade iz sanduka, u uglu, u toku dana da se sa njom poigraju. Pa je opet u sanduk vrate.
Sjećaju se naše babe, i pričaju, kad je u selo došao poštar. Poštar k’o i svaka vlast pa pita domaćica je li žedan, gladan, bi li šta drugo… Veli on samo malo hljeba i soli i malo paradaiza. Vidi ga u bašti kako se zacrvenio.
“Pa nej’to, aman, trulo… Mi to bacamo krmadima.”
“Šta trulo”, pita zbunjeno poštar.
“Pa, paradaiz. Paradaiz je za turšiju – zeleni, a kad počne da crveni – truli.”
Prošlo je vrijeme dok se sa nevjestom poštar objasnio oko paradaiza. Da zrijeva kad crveni. Da je tad njegova prava priča. Dok je selo usvojilo. I probalo. Stavilo na trpezu.
Nije to davno bilo.
Živjelo se koliko se imalo. Saznavalo se kako se moglo.
I nosilo sa raznim problemima.
Najveći problem je bio kad nema – alternative. Rezervnog rešenja. Bilo kakvog rešenja. Da se glava spasi. A to je često po ovim vrletnim brdima bivalo. Malo, malo pa nema – alternative.
Do skoro su naše providne babe, a ima još poneka živa, ovako određivale datume:
“E, dijete, to i to se desilo nekoliko godina pošto je moj domaćin odstupio.”
Teško prevodiv izraz i na jezik kojim pričamo, a kamo li na druge. Četresčetvrte, u Bijelom Polju, kad mnogi nisu imali alternativu morali su da – odstupe. Nikad se nije saznalo da li su im kosti ostale negdje po srednjoj Bosni, na Zidanom mostu ili su proputili do Amerike ili Australije. Nikad se tome za dušu kući nije palila svijeća. Javiće se iz bijelog svijeta, nada se familija. Kad-tad… Ili nikad… Svejedno…
Tako se živi u Bijelom Polju…
Između paradaiza i odstupanja.
Nije prošlo mnogo od tada, nekoliko decenija, kad opet muka.
Poslednjih godina dok je država “prodavala maglu” – a biće bolje, a biće kredita, sjever je bogatstvo u koje će se investirati, vi ste u stvari srećni što živite u toj ljepoti, vjerujući i dalje državi, tonulo se iz godine u godinu u materijalno beznađe. Dok se moglo tonuti.
Dok se nije na rebrima osjetilo.
Nema se da se jede. Nema od čega da se živi. Nemaju od čega djeca da se školuju. Nema posla… Nema plata…
Nema – alternative.
A kad Bjelopoljac to shvati onda mora da – odstupa.
Preko nekog današnjeg Zidanog mosta.
I pođoše karavani – hiljade sjevernjaka je poslednjih godinu odstupilo.
Stara je izreka naših đedova: “Voli Istok, a spas traži na Zapadu”.
Kad je država shvatila da puče bruka, umjesto praznih obećanja, primijeni novi plan. Konkretni.
Breskve.
Spas sjevernjaka je branje breskvi na podgoričkim plantažama. Tu će da se zaradi. Da se familija podigne. Prehrani i okući.
Većina, u sebi mudruje, “znamo mi za paradaiz”, i odstupa i dalje.
Ali, uvijek ima onih koje država, dok su živi, vodi žedne preko vode.
Te dođoše do Titograda.
Akciju vodi ministarka Kovačević. Lično ih sa ostalom svitom dočeka. Dnevno može da se ubere toliko i toliko, jedan obrok je džabe, drugi samo za evro, ima, bre, da se, očas posla, zaima.
Ode ministarka i krenu branje.
Ali, mau…
Nikako da se “ubere” onolika dnevnica koju im obećaše.
Te neki krenuše odatle da odstupaju.
Opet država pođe da spašava situaciju. Da se dokaže djelom kako se beru breskve i kako se onolika dnevnica zarađuje.
Stiže ministarka sa kolegama činovnicima, sa njima stigoše i neki poslanici, zasukaše rukava i berba krenu. Prednjači ministarka – za sat vremena ubra deset gajbi.
Pucaju fotke pored naslaganih gajbi… Među breskvama…
Ministarka, onako širokogrudo, domaćinski, reče da su došli na mobu i da će se sjevernjacima koji su tu isplatiti sve što su ona i službeničko-poslanička podrška taj dan zaradili.
Naši đedovi su s vremena na vrijeme znali da izuste: “Blagoš nama, opet nas zajebaše”.
Ne zna ministarka ništa o nama.
Ne zna ona ništa o paradaizu i odstupanju.
Da su šljive u pitanju znali bi im kimet.
Mi pripadamo crnomorskom slivu. Nama Morača teče uzvodno, pa nam se pored nje po cijeli dan u glavi manta.
A još nenavikli na žaropek po Ćemovskom polju. Tu nas znoj obliva i u februaru, a kamo li u junu i julu.
I, što je najbitnije, jedina voćka koju smo redovno dobijali iz Podgorice i sa primorja je – šipak.
Mirko Rakočević
