Bašta

Beli sto, bela šolja. Beli zumbul. Belo u meni danima. Potrošena kao rimski bunar. Nema me nešto u sebi i, ne znam kud sam otišla. To se desi retko, al’ kad je već tako kako je, radim fizički. Mehanički. Toliko mogu. Toliko moram.

Nemam više baštu i ne mogu da okopavam cveće, ali ima po čemu da se kopa i bez zemlje. Jurim administraciju, idem od šaltera do šaltera, uvek nešto čeka da bude sređeno. Čeprkam po dokumentima kroz kuću, plaćam račune, obavljam sve ono za šta mi mozak, duša i znanje ne trebaju.

Beli sto, bela šolja. Beli zumbul. Belo u meni danima. Potrošena kao rimski bunar. Nema me nešto u sebi i, ne znam kud sam otišla. To se desi retko, al’ kad je već tako kako je, radim fizički. Mehanički. Toliko mogu. Toliko moram.

Nemam više baštu i ne mogu da okopavam cveće, ali ima po čemu da se kopa i bez zemlje. Jurim administraciju, idem od šaltera do šaltera, uvek nešto čeka da bude sređeno. Čeprkam po dokumentima kroz kuću, plaćam račune, obavljam sve ono za šta mi mozak, duša i znanje ne trebaju.

Presavijam tabak, puštam tužbe ovima što se iznenade kad mora da se plati naručeno, pa kad sam već „u radnji“, što bi rekli, prisećam se koga bih još mogla da tužim sad, dok je sve što jesam, na godišnjem odmoru bez najave. Ide. Za kutije i muvanje po kompjuteru trebaju mi samo ruke.

I setim se i jednog pacijenta kojeg odložih na stranu nedavno. Onaj pametnjaković, koji mi je poslao zahtev za prijateljstvo na mreži pa utekao, taj je sledeći. Pa da. Pogledala sam mu tada profil na fejsbuku, ne sluteći buduću dramaturgiju i, zagledala se u prvu fotku sa njim kompletnim, kao od brega odvaljenim. Ogroman neki, mišićav čovek, sa tetoviranim leđima. Komplet. Uvećam fotku, da pročitam pesmu koja je zaslužila čitava leđa i shvatam da mi poznato zvuči. Hm…? Pročitam ponovo…Sunce ti ljubim užeglo, ne zvučala mi poznato! Moja pesma iz ’95. Čitava, bez slova promenjenog…samo naslov „Relja“, umesto „Aleksi“, kako glasi original. Stresem se najpre ali pomislim, hajde, valjda je to neka čast koje bih bila svesna da nisam kreten kakav jesam….ali fakat, malo mi je gadno, ne prija mi takva čast, mislim se, i nije morao baš pesmu moga sina da lepi na svoja nabildovana leđa….Dobro, ispod pesme stoji potpis. Da, piše neko ime iako je sitno a moja dioptrija divlja. Pa još uvećam. Ha? Potpis, ali njegov. Bilderovo ime i prezime u punoj veličini. Još uvek ne shvatam sve, ali već je dovoljno nenormalno. Otvorim ponovo ceo njegov profil na fejsbuku, da se upoznam makar elektronski s kraljem koji laže da je nekom Relji napisao pesmu i ugledam još jednu fotku. Snimak lista iz „regularno“ štampane i izdate knjige poezije i, komentari ljudi ispod, koji se dive „kombinaciji njegove fizičke snage i nežnosti poete“…..Molim? Njegova pesma, nežni poeta s mišićima i Relja kome je, veli mišićavi, napisao pesmu? On?

Dodam sopstveni komentar ispod, nešto, kako je divno što mu se dopada moja pesma….Al’ se uskoro suviše kapriciram, da bih dalje ćaskala sa lopovom i rešim kako će i on doći na red pre ili kasnije. Snimim celi ekran. I leđa i pesmu i pesmaricu ponosa i dike. I ostavim u folder za „jednog dana“…Uzgred, nije to neko preveliko i značajno moje delo. Mnogo sam boljih tekstova pre i kasnije napisala, ali je posebno važan tekst jer je pisan za dete, rođeno mi moje…Kao neka uspavanka dok nije kraj mene.

U naletima čujem reči svoje majke koja mi je onih davnih godina stalno ponavljala isti tekst: „ne bacaj, sve će ti jednom zatrebati. Ne bacaj!“ Al’ ja bacam, cepam, gazim…Mlado- glupo! Ljuta što poezija nikoga ne zanima, ljuta na sebe što je pišem, ljuta što intervju koji ima smisla ima jeftin naslov, što novinari pretvaraju rečenice u sebe a ne u mene, ma ljuta i što sam ljuta. Bacam tako i objavljeno i neobjavljeno i dobro i loše i, novine i sveske i, fotke i, slike sa zida. Sve. Selidbe iz stana u stan su mi baška uvek bile dodatni izgovor. „Ne mogu toliko da spakujem. Smrdi na podrum, ubuđalo se“ i slično. Kao isključivi trag, tako mi konačno, posle poslednjeg seljenja ostade desetak listova i mala kutija fotki. Po tome sudeći, moji dečaci i ja zapravo, gotovo da nismo ni postojali , a ne da sam nešto i radila. I sad mogu samo da se našamaram jer je nemoguće da imam trag sopstvenog autorstva nazovi- Relja pesme.

Ali ima ta neka viša sila, ma kako je ko zvao. Nije ovo ni prvi ni jedini put da to shvatam. Kopam, dakle, po tome, ničemu sačuvanom i, umesto svega važnijeg, meni dražeg i davno nepostojećeg, stoji izbledeli, loše smišljeni, novinski članak, sa mojom pesmom i fotkom mog sina i mene. Dokaz. Usred koferčeta dokaz! Od svega, baš to. Valjda je tako moralo da bude.

I zato opet presavijam tabak i pišem podatke o bilderu, koji me je u međuvremenu blokirao na mreži, neprijatno iznenađen živim svedokom svoje krađe. On je, kako stoje stvari, zaboravio da je baš mene okrao, inače ne bi tražio prijateljstvo na fejsbuku.

Duhovita je ovo planeta. Nije to prvi put da tu stvar shvatam.

Sto je beo. Bela je šolja. A ja od svega belja i praznija danas i sad je trenutak samo za mehaniku. Nemam nikakvu radost ni velika očekivanja od tužbe, jedne, druge, treće, ali pomislim, dugujem sebi toliko. Ni za šta bolje ionako nisam.

Užasnuta belinom i razmerama svoje trenutne nemoći….shvatam da je vreme da javno pozdravim sve otimače tuđih misli, ideja, reči izgovorenih i napisanih. Otimače autorstva, koji su nekad i bliže od nabildovanih i nepoznatih pretendenata na mrežno prijateljstvo. Nekada su to ljudi sa kojima delite svoja stanja, muku, radost….Delite ih izgleda ponekad tako ubedljivo, da samo koji dan kasnije, vaša misao osvane u tuđem tekstu, između nekih korica, iza kojih neće nikada pisati vaše ime. U nekoj reklami čujete lošu verziju rečenice iz svog romana. Živimo u geografiji ogromnog procenta neškolovanih, valjda je prirodno ne očekivati ni znake navoda i tamo gde nema loše namere.

Dosta mi je lopova, lažnjaka svih vrsta. Lažne energije, ljubavi, drugarstva, autorstva. Mi, koji živimo od reči nemamo mnogo osim toga….ma kako se osećali blagosloveni svojim poslovima i talentima….Svi drugi imaju više ….Ovo ne dam. I zato presavijam tabak usred vremena i geografije koji ne brane ni živote, a ne vlasništvo nad mislima i tekstovima.

“Oni koji imaju svet neka misle šta će s njim,
mi imamo samo reči i divno smo se snašli u toj nemaštini…
…pobožno je biti ništa…“ Branko Miljković

Sto i zumbul će ostati beli, a ja ću se valjda vratiti, ma gde da sam. Čim sklonim korov ovih poslednjih dana. Reči. Reči su bašta bez koje nikada ne mogu ostati.

Srna Lango

Оставите одговор