Šta je starije, kokoška ili (uskršnje) jaje?

Blizina Uskrsa me uvek podseti na večitu mozgalicu koja se tiče Boga i duše. Rečju, tiče se suštine. U više reči, tiče se momenta u kome smo izgubili sopstvenu suštinu, odaljili se od sebe i svog bića, apstrahujući dušu kao prevaziđenu kategoriju. A kada se duša odbaci kao esencijalni, nematerijalni element ljudskog postojanja, to postaje najrazorniji i najpogubniji (što bi Hrvati rekli) čimbenik za ljudsku vrstu.

Kako rekoše Partibrejkersi: “Bez duše si niko, bez duše si ništa, kupuješ, prodaješ, oduzimaš i dodaješ.” Pride, ako se podsetimo da je jaje u mnogim religijama prikazano kao simbol ljudske duše, ostaje mučna činjenica da smo mi naše duše ofarbali (farbati – kao lagati) u crveno ( krvlju), a potom ih pojeli. Metalni ukus na nepcima me je podsetio na jednu od najboljih knjiga iz oblasti teorije drame. U pitanju je “Jedenje bogova”, Jana Kota. Pomišljam kako je priča o duši kao božanskom osnovu čoveka, stara koliko i pitanje da li je starija kokoška ili jaje.

Živimo u vreme opšte mimikrije koja ostavlja ozbiljne posledice na društvo u celini; ne isključivo na ovo naše domaće, balkansko. Plastični ljudi, plastičnih lica i odeće, veštačkih zuba i noktiju, žive svoje pozajmljene živote u instant vremenu sve više nalikujući na robote. Lažem. Čini mi se da je u algoritam bilo kog robota ubačeno više veštačke inteligencije nego one koja je preostala mahom učaurenim mozgovima čovečanstva. Život na traci. Isprazan. Rušilački. Život koji remeti osnovnu ćeliju društva – porodicu, kako su nas to nekada učili dok je sociologija još uvek bila neka važna, humana nauka. Šuplji životi, sa šupljim odnosima, koji zveče prazno poput onih biblijskih praporaca i zvona, o koje smo se oglušili, iako ih verovatno svi znamo iz Prve poslanice Korinćanima.

Kažu da je delo ogledalo stvaraoca. Felini je zaključio da je biser autobiografija školjke. To bi značilo da je život čoveka suštinski pokazatelj onoga što taj čovek jeste. Ljudi raskošnih biografija su ljudi raskošna duha, iako su često jedva krpili kraj s krajem. Zajednički imenitelj za njihove biografije je to što su negovali večnost u odnosima i što su se bavili suštinom stvari i postojanja, pritom ne zapostavljajući formu (jer ona itekako pokazuje suštinu u svoj njenoj jednostavnosti, čak iako je odabrana forma kitnjasta preko mere).

Vreme melje. Ritam života i postulati 21. veka takođe. Ali, spoljnim faktorima je moguće oduprti se, jer su oni, na koncu, stvar izbora; samo, šta ćemo sa onim unutrašnjim remetilačkim faktorima ako se ovi spoljni potpuno prenebregnu? Šta je ono zajedničko, pasivno agresivno i destruktivno u svima nama koje, svesno i podsvesno, kreira naše živote, porodicu i društvo u neku nekoherentnu, raskomadanu formu? Iz čega to proizilaze naše nemoći, naši kompleksi, svo zlo ovog sveta koje nas neumitno vuče u patos? Šta je to što junake najvećih literarnih dela čini upravo ljudima od krvi i mesa? To je taj unutrašnji rušilački faktor.

Zanimljivo je da se svi veliki pisci dotiču Boga ili onoga što to predstavlja kada mu se prenebregne ime, na direktan ili indirektan način. Njihovi junaci tragaju za nekom svojom istinom, a to je već rušilački faktor sam po sebi. Čak i Sartr, deklarisani ateista i komunista, napisao je dramu koja se zove “Đavo i gospod Bog”. Svako svesno biće se bavi tom temom, podržavajući je, ili opovrgavajući je. Ta tema jeste jedina tema od suštinskog značaja – upravo zato što objašnjava ili teži da objasni svrhu našeg postojanja. Međutim, dokazivanje da Boga ima ili da Boga nema, traganjem i prekopavanjem – što po sopstvenom životu, što po knjigama – suštinski nas udaljuje od fokusa na ovaj neprocenjivi i nenadoknadivi moment. Na sada. To je, ako se složite, ta neretko ostrašćena bitka za ili protiv, destrukcija u malom, per se.
Japanski učitelji kažu: „Ne tražite istinu; manite se prosuđivanja.“ Istina nije nešto što treba tražiti. Majster Ekhart je rekao: “Bog se ne dostiže procesom sabiranja nečega u duši, već kroz proces oduzimanja. Neće vas spasiti (ili probuditi, upotrebite reč koja vam odgovara) vaše akcije, već vaše biće.” To, nekako, današnji ljudi ne shvataju. Oni nisu naučili da sagledaju svoje biće, odnosno suštinu, van svojih dela koja su u stvari samo forma. Delo jeste ogledalo stvaraoca. Ali nisu sva ogledala ista. Biljurno ogledalo se, recimo, razlikuje od običnog, pa opet ne menja suštinu refleksije. Da ne pričam o ravnim ili konkavnim. Odraz je uvek ono što je, ma u kakav ga okvir stavili. Ma kako izgledao groteskan usled optičke igre svetlosti. Okvir je, sa druge strane, način manipulacije, nametanje, potvrda vašeg dobrog ukusa.

Međutim, ljudi su upravo baždareni kroz okvire porodičnih i društvenih tradicija. Da treba da imaju određeni stalež, određeno ponašanje, određeno obrazovanje, određene kriterijume, do kojih, nije li čudno, oni sami i nisu došli. To im je nametnuto i to ih je uokvirilo da ostanu skučeni u svojim malim životima čime postaju lak plen bilo kog spoljnog remetilačkog faktora. Ljudi su nonšalantno i bez mnogo truda obrlaćeni činjenicom da bez svih ovih atributa neće biti srećni, i gle, baš ti atributi su uzrok njihovih nesreća. Sreća nije nešto do čega se dolazi, ona je već u nama a da mi to ni ne znamo. Ništa spolja nas neće učiniti srećnim. Ni priznanja, ni tapšanja po ramenu. To hrani sujetu par minuta, a potom se zaboravlja u alavom naletu jurnjave za novim izvorom “sreće” ili priznanjem, ili laskanjem. Kroz dodir sa stvarnošću postaje se srećan. Eto šta donosi sreću – dodir sa stvarnošću. Trenutak po trenutak. Ali većina ljudi nije spremna da prihvati tu jednostavnu istinu, iako je svi imamo pohranjenu u kolektivnom nesvesnom.

Mudrost znači primeniti ono što znaš, a večina homo sapiensa to ne čini. Jer stvarnost je tu – „Bog“, šta god to značilo, je tu. Sve je tu. Baš u ovom momentu, izvan koga ne postoji ni juče, ni sutra. Većina svetske populacije nije prisutna u svojim životima. Pošto ne žive u datom momentu, ljudi se ili vajkaju nad prošlošću, ili strepe, ili se nadaju budućnosti, tražeći odgovore na svoja pitanja u spoljnom svetu a ne sami u sebi.

Konfučije je rekao da onaj koji želi da bude neprekidno srećan mora često da se menja. Kao što se stvarnost menja iz momenta u momenat. To me navodi na zaključak da čovek 21. veka uništava porodicu upravo iz potrebe da ostane veran matrici na koju je navikao. Da nikada ne nauči da se prilagođava. Da u sebi ne nosi blagost i razumevanje. Da ga ne zanimaju strpljenje i trpljenje. Pravljenje kompromisa nikada nije u vezi sa drugima. Ono je u vezi sa nama samima. Vaganje onoga što nam je zaista važno. Ili, ako se vratimo na početak – bavljenje suštinom. A ako se njome odista i bavimo, zadiremo na polje ozbiljnog rada na sopstvenoj duši (sve je i odbacivali kao postojeću kategoriju). Ponos i sujeta, ti najgori neprijatelji čovečanstva, zaglavljuju čoveka u neke tričave forme od kojih on panično ne želi da se odvoji, ne bi li ostao dostojan svojih uzora, opet nametnutih od strane ljudi i društva, koji su i sami isprogramirani u ideji o perfekciji. A, kada bi se taj ponos malo prenebregao; i krute stege malo olabavile; kada bi se samo malo uživalo u “nepodnošljivoj lakoći postojanja”; kada bi se postupalo od trenutka do trenutka i kako trenutak nalaže, a ne po ustaljenoj shemi ponašanja; kada bi se samo razazaznalo da nismo svi isti i da takvi ni ne treba da budemo jer ne postoji obrazac koji to i nalaže; možda bi čovek ostao netaknut u svom postojanju. Neokrnjen, kao što bi bila i njegova porodica.

Biti hrabar ne znači biti savršen. Ili biti pobednik. Ili biti neranjiv. Biti hrabar upravo znači biti potpuno ranjiv pošto je to najveći stepen hrabrosti, iz kojega se jedino i može upravljati svojim životom. Hrabri postupaju, kukavice i budale reaguju. Ne postoji počinjanje ili prestajanje, već samo činjenje. Osećaji inferiornosti i impotencije (koji se nepogrešivo pojavljuju kada se čovek udalji od svoga bića) ljude dovodi do destruktivnih i autodestruktivnih radnji koje upravo razaraju i njih same i svet oko njh.

Nismo li mi, u stvari mineri sopstvenih života, a ne pokretači i nosioci? I jesu li zaista ti spoljni faktori uopšte bitni u našim previranjima i padovima? Ili u našim pobedama? Ili smo mi sami okosnica svega? Mi koji smo potisnuli ideju o postojanju duše, tog božanskog sastojka ljudskog bića, koji nam je udahnut dok smo, hipotetički, još bili samo neke lutkice stvorene od praha i blata. Jer, organizam je mašina koja funkcioniše kao perpetuum mobile, ali zaista oživi tek onda kada joj se udahne esencija kroz damare. Esencija, ta večna pitalica čovekova. I nije li vaskrsenje upravo moment u kom se setimo da je ima i da je večna. Ta naša duša besamrtna, a da smo mi iskra u smrtnu prašinu, da smo luča tamom obuzeta, kako je mudri Njegoš zborio. Neka vam je srećan praznik vaskeresenja.

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор