Ruke k sebi

Tri. Tri me alarma bude. Sat prvi, beli, suptilni. Mobilni telefon potom, sa upisanim delom rasporeda na ekranu. Sat drugi, metalni, manje fini i dovoljno udaljen da svoju lenju, uvek neispavanu pozadinu, moram da dignem, kako bih ga isključila. Tim redom. Ozbiljna strategija. Na po minut razlike. Jedan za drugim. Drin – drin, pa trala-la-la, pa driiiiiiiin. Sve tako. Taj treći, dok driniče, kao da psuje.

Jutros to nije dovoljno. Opet sam dugo u noć mislila… nešto. Kao. Ništa nisam smislila. Zato sam već nadrndana. Četvrto zvono? Ono nije režirano. Iz dnevne sobe, sa starinskog, crnog telefona, koji kupih na sajmu antikviteta u Puli, u pokušaju da bar neki trag prošlosti ozvaničim, pre nego nam jave da nikada nismo ni postojali. Nisam pitala koliko košta. Unakazila sam letovanje plaćajući lakiranu starudiju, koja je bajatija i od prvog upamćenog pretka.To je zvono, koje inače ne zvoni i, s kojim ne računam. Proradilo. Taman kad je bežični umro, bez šanse za povratak. Zvoni tako umilno, da mislim da će komšiluk da ispiše peticiju ovih dana. Onako, kako zvone kancelarijski telefoni nemilih trupa dok Prle i Tihi rešavaju našu sudbinu. Mama. Umesto „halo“, pitam šta sam zabrljala. Dođe mi da se našamaram, koliko mi je lako da pomislim da sam nešto zabrljala već u šest ujutru. Kaže: „Ne znam, ništa, valjda“. Nego, veruje da sam zaglavila, pa kad je već budna… zna da se nerviram kad kasnim… Uspelo je.

Pravim kafu. Glava teška. Ne od sadržaja, da se ne lažemo. Nema tu ničeg. Sve prazno. Pravim tu kafu sa, opet, premalo mleka, jer u mojoj kući je stalno neki pubertet koji krade hektolitre mleka dok ne gledam. I otvaram komp. I ćutim. Tome jutra i služe, ponekad. To je okej. Da ćutiš, gledaš u kompjuter i nemaš volje da digneš šolju s kafom. Stvarno jesam opet zaglavila. A molila sam sebe da to ne radim bez preke potrebe.

Da li je „preka potreba“ čitanje portala lista Politika koji, kao ni druge vesti, ne čitam već dugo? Pa nije. Ali đavo ne spava.

I tako. Gledamo se kafa, komp i ja… Na fejsbuku sinoćnji status. Po intimnom pravilu službe mojih organa, sada bi bio trenutak da taj uzrujani status, inspirisan tekstom u Politici, brišem. Jer negativne stvari puštam kratko da parazitiraju, ponekad ih prodiskutujem i bacim. Ne čuvam ni u sebi realnoj gadosti, zašto bih na fejsbuku? Ovaj status je ostao. Nisam ništa razrešila povodom njega. Zato sada moram iznova…

Bila jednom jedna siva masa, koja nije imala mnogo nijansi. Zvala se mozak. Ne polažem mnogo na tu pojavu više. Taman toliko, koliko me zavede kod drugih, toliko sam naučila da je u mom slučaju prilično neupotrebljiva smeša. Zašto? Zato što laže. Mene. Racionalizuje. Objašnjava. Prevodi na silu. Ponekad, samo da bi me smirio. Smešta događaje u kontekste koji su, suštinski, nevažni. Dodaje ili smanjuje slojeve, koje događaji ne nude po sebi. Pristaje na neke formule iz dopisne škole o životu, koje je smislio čovek. A u Čoveka kao pojavu sam se, istinski, zaljubila tek onda, kada sam pristala na sve njegove manjkavosti, koje ga više-manje svode na simpatičnu, ali samo jednu u lancu ishrane, životinjku. Nema mozak veze sa Univerzumom, čijim se pravilima klanjam. Univerzum je ozbiljan igrač. Moj mozak je lažov, kažem vam. „A ko laže, taj i krade. A ko krade, taj ide u zatvor.“

Evo šta radi mozak…

Mogla sam sinoć napisati rubriku nad rubrikama da nije bilo te male, glupe mašine u mojoj glavi, koja je imala potrebu da rastavi podatke, da razume, da pojednostavi, da ovo, da ono…Pretenciozna masa. Hoće više nego što može.

Bila sam ozbiljno uznemirena. A ne uzrujavam se lako. Kad mi zaigra utroba i ne znam šta me pomera, ali me pomera tako da kvari i disanje, e to je nerviranje! Gde ćeš boljeg ključa za početak? Ma šta uznemirena, podivljala! Mene samo iznerviraš i mogu tomove i tomove teme da razradim, od lake ironije, do zgađenog, umornog cinizma. Od prve do pete, pa u rikverc, nema mi ravne. Pa preko kolena, pa trica. Pa sa koša na koš. Spretna sam kad se nerviram na papiru. Morala sam da postanem, jer sam rano shvatila koliko ne umem da se svađam uživo. Valjda svakom zapadne nešto sa menija. A u školskom dvorištu svatiš da ili se svađaš ko profi ili se tvoja još dugo ne čuje. Ono kao, ćutim iz prezrenja i ne dokazujem se budali… to u tom lancu ishrane nije dobro šljakalo još koju deceniju.

Nekih davnih godina, posle probe, u Zaječaru, idem iz pozorišta ka pansionu. Nekoliko čudnih dana, na probi nisam dovoljno uradila, prevruće je da bih se radovala bilo čemu i, prolazeći kraj crkve pomislim, to mi treba. Divno, čisto dvorište. Ushićena od ideje, hvatam se za teška vrata, kao u zbegu. Hop? Crvc. Zaključano. Sa lancem i katancem. Crkva? Crkvena porta, usred dana? Ona, u koju treba da uleću duše po smiraj i vodu? Izulo me. Pukla sam, rasplakala se kao malo dete tu, nad blistavim, skupim, velikim katancem. Koliko je to oprečno svemu što ta Porta treba da bude? Nikad više nisam ušla u crkvu.

Valjda sam čitala pogrešnu literaturu. Literaturu u kojoj su se važne stvari dešavale po crkvama i parkovima. Onu, koja nudi veru u čoveka, ljubav i dramaturgiju. Onu u kojoj je važno da hodaš parkom noću i gledaš list kako pada i, prelaziš dva puta preko njega da bi šuštao samo za tebe. Onu u kojoj je važno da onaj koji nema gde, prespava na klupi, ako ni zbog čega, a ono zato da bi klinac koji tuda prolazi pomislio, kako ne želi tako da završi. Sad se evo, mazohistički, zabavljam nabrajajući naslove kojih ne bi bilo, romana i drama koji ne bi postojali, da su parkovi oduvek bili nedostupni noću a crkve danju… Ne bi bilo gotovo ničega što mi je toliko značilo. Ni izgubljenih ni nađenih duša, ni ljubavnih priča, ni pesnika, ni kučića, ni mirisa, ni boje, ni čkiljave lampe, ni uvek istog filmskog znaka -razbijenog kandelabra, ni mantila, ni snega… Ničeg. Ne znam šta mi teže pada, formalnost stavljanja parka u radno vreme „od do“ ili svega onoga što tek treba da bude mišljeno, doživljeno i napisano kroz njega. Strašno mi je ovo. Nezamislivo. I liči na kavez kao ništa do sada. I zbunjuje me moj sin koji me pita dok cokćem: „U čemu je tolika drama oko toga?“ I kaže mi ono što ne želim da čujem: „Mama, grozno se ponašaju ljudi. Divljaju, lome, tog parka ionako uskoro neće biti… Sve uništimo!“ Ja neću da mi život postane laboratorija. Neću ni da mi dete pristaje na kavez, niti da misli o ljudima kao o zverima. Znate šta, staviću taj link pa se mislite svoje. Samo da kažem šta mi je još na duši: ovo je sve, samo ne tema za razvlačenje komunalne policije i ostalih operativnih jedinki i grupa, što se mene tiče. Malo je to sad postao ljudima pavlovljev refleks… Kažeš grad- komunalci, kažeš sex- komunalci, kažeš pertla, hrana, voda- komunalci… Svaki problem, završi udaranjem jezikom po tim ljudima. Nisu valjda svi naopaki? Molim vas da ne ode i ovo u široki luk i zamenu teza, nemam za to nerava. A nemate ni vi. Nego… o ideji, o zakonu da zborimo. O filozofiji života. O onome ko je pomislio da se zatvaranjem parka pod ključ nešto rešava. O onome ko zaključava crkvenu portu ikada… Taj mene zanima, a ne oni. Dok ne prekorače svoju dužnost, ništa mi nisu krivi. Krivi su mi oni koji ne uče decu da čuju pticu u parku, oni koji viču: “Ne gazi travu“ kad, kao, vaspitavaju. Oni, koji ne prave „anđele“ u snegu, oni koji ne razumeju da različiti asfalti uz različite potpetice drugačije zvuče. Oni koji ne sede sami na klupi da se isplaču, sastave se, popuše cigaretu i odu nasmejani. Oni koji se bave posledicama a ne uzrocima i na koncu oni, koji će smisliti još jedan fond za pranje love, usuđujući se da mi diraju u moj rođeni park, kojeg da nije bilo ne bih znala ni da se ljubim ni čega da se plašim. Ko ima na to pravo?

Drugovi omladinci, ruke k sebi! Prvo, kućni red se uči u kući. Dosta logično, zar ne? Drugo, kažite jasno i kratko, koliko love treba da se opere tom „genijalnom“ idejom? Jel’ to u pitanju? Dajte da skupimo, da se ne igramo. Pa da mi ostavite park i život na miru. Pa nije to Pere-Mike-Laze- na- funkciji vlasništvo. Nemojte da me spašavate, molim vas!Da se niste usudili da me spašavate od života! Sve ste ostalo već zasrali. Upaljače gore, pa svi zajedno: „Ko laže, taj i krade, a ko krade, taj ide u zatvor!“ Amin.

Srna Lango

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Akademski-park-pod-kljucem-od-ponoci.sr.html

Оставите одговор