Pozorišna (urino) kultura

Cmoljava zima kaplje po sivom gradu. Na nekim drugim mestima, normalnim, zima provejava. U Beogradu kaplje, nekako slinavo.

Nit kiša, nit sneg. Građani i malograđani glavnog grada Srbije, i sami kilavi, sivi i slinavi, lelujaju okolo, zarobljeni uglavnom u svoje male licemerne živote, kako i dolikuje. Gde si, onaki si, kako bi to naši stari rekli.

Osim što smo danima bili Charlie i solidarisali se sa braćom Francuzima, retko kome je palo na pamet da nahrani brata Roma na ulici, ili nekog napuštenog psa.

Beograđani se uglavnom za pravdu bore globalno, jer lokalno je suviše trivijalno za nas. Mi se razumemo u svetsku politiku i bidujemo hoće li se ili ne Grčka svojim izbornim odabirom olupati o hridi EU; mi prekopavamo po biografijama predsednika susednih republika, naročito ako su žene; mi smo veći stručnjaci za ekonomiju nego brokeri sa Wall Streeta, da ne pričam kako smo tradicionalno veći katolici od Pape; veći borci za prava LGBT osoba od njih samih;  veći geniji od Nikole Tesle ( mahom izmišljamo toplu vodu i rupu na saksijama, ali ne znamo da promenimo licnu na osiguraču). Nebeski narod  sublimiran u svom glavnom gradu, prednjači najviše u pomanjkanju kulture sećanja, te su nam bliže sve nepravde spoljnog sveta nego domaće, ovdašnje.

Jasno, Beograđani su superiorna sorta na balkanskom poluostrvu. Mi smo veći ljubitelji kulture nego bilo ko u regionu, stoga nam kultura cveta ko makovi po njivama. Gde god oko baciš, ono se jadno ozrikavi od sudara sa poslednjim bastionom kulturne baštine, ne samo na Balkanu nego i daleko šire. Jer, mora se priznati, po kiši i blatu a na debelom minusu, niko, nijedan građanin ijedne svetske metropole, ne bi rizikovao upalu pluća čekanjem u redu za pozorišne karte. Ne! Samo Beograđanin, taj  istrajni borac za kulturu i umetnost, u stanju je da satima stoji u redu, strpljivo i podatno, čekajući da dođe do mračnog predmeta želje, zvane karta za pozorište po simboličnoj ceni od sto ( manje od jednog evra) dinara. Mi toliko okapavamo nad činjenicom da nam je pozorište nedostupno, da smo spremni i zdravlje da žrtvujemo zbog njega. Nema veze što regularna karta košta kao tri pića na nekom splavu. Još manje da pozorište odavno nije pučka zabava i ipak mora da održi neki dignititet. Ma nije ni važno što se saučestvuje u degradaciji pozorišne delatnosti, onda kada se pozorišna karta kupi za cenu kesice kokica. Koga interesuje što je neko pročitao tonu knjiga, i neretko bio gladan baveći se umetnošću, što je posvetio vreme promišljanju i besane noći ne bi li rešio mizansen, ili scenski pokret. Ili što je vežbao dikciju godinama, plaćajući časove iz svog studentskog džepa, privatno, jer nisu imali vremena da mu se posvete na fakultetu. To su sve minorne činjenice naspram one da su se Beograđani ujedinili u datom momentu, u redu za karte, spojeni svojim altruizmom i nasušnom potrebom da umetnost u sebe upijaju  poput sunđera presušenog od stajanja na nekom nekulturnom suncu. I zanemarljiv je fakat da je pedeset posto pregalnika u redu folirantska družina, koja noću sa ekipom besne pare ostavlja slušajući vedete novokomponovane turbo folk muzike, da pljuju po ulici i bacaju papire, a da glume neki urbani krem de la krem, pregladnelih ljubitelja umetnosti i kulture. Takođe, ni pomena vredno nije, da tim ljudima u redu nije na pamet palo kako se prvak pozorišta oseća kada mu se predstava proda za sto dinara po osobi, koliko se sam sebe gadi kada ode kući i koliko noći ne spava znajući da je njegov posao obesmišljen do krajnje granice. One poslednje. Da se razumemo, u tom redu, koji se prostirao više stotina metara, nije stajao nijedan odrpanac ni beskućnik kome bi zaista značilo malo duhovne hrane na onu postojeću, istinsku glad. Jok. Stajao sve neki fini svet, u lepim kaputima i cipelama, koji je odlučio da saučestvuje u srozavanju do balčaka ionako kvazipostojeće kulture Srbije. Isti svet koji toliko izgara i gine za kulturu, da mu nije palo na pamet da prištedi 500 ili 1000 dinara za predstavu koju zaista želi da vidi. Svet toliko kulturan da ne ume da kaže ni „dobar dan“ prvom komšiji, niti da ubaci svoje đubre u kontejner, ili ne-daj-bože počisti u parku za svojim psom.  A, ne. Taj fini svet, sjedinjen u zajedničkom nadahnuću uživanja u kulturi i umetnosti nije ni pomislio koliko je smešan i licemeran dok u tom redu stoji kao pečurka. Jer ti ljudi, fini, isti su oni ljudi koji ležerno i nonšalantno prolaze kroz grad ne obazirući se na fekalije kojima je grad preplavljen. Okrenu glavu kada vide govnima zatrpan ulaz u nekadašnju knjižaru „Plato“ jer ih se ne tiče, a i niko ništa ne rasprodaje ispred, ponajmanje kulturu.

I tako, dok i sama tumaram rodnim gradom Beogradom, prestonicom urinokulture, pitam se  ima li hipokrizije u Podgorici, ili ste vi od kulture, za razliku od nas već digli ruke. Ako niste, ima nade. Možda se neko doseti da uz pozorišnu kartu vama udeli i kesicu semenki, pošto se ovi naši, neinventivni, već nisu setili.

Danica Nikolić Nikolić

Stav kolumnista ne mora da predstavlja i stav uređivačke politike „Slobodne riječi“

Оставите одговор