JMM: Pisac koji ne voli prizemnost

Ja nikada neću tapšati po ramenu i tekstom poručiti ,,biće bolje, ko zna zašto je to dobro”. Nije dobro i neće biti bolje dok se debelo ne pomučiš, o čemu god da se govori. Sarkazam se sam upleo, izazvan nelogičnostima i apsurdima na koje se trudim da skrenem pažnju


Jelena Milenković – Mladenović

U intervjuu za ,,Slobodnu riječ” savremeni beogradski pisac Jelena Milenković – Mladenović, koja u svojim tekstovima razgrađuje socio-kulturne devijantne pojave, govori o nužnosti da se bude kritičan, o oštroj riječi i univerzalnim temama koje obrađuje na originalan način – čime je uspjela da okupi zavidan broj čitalaca, zatim o prednostima i nedostacima Internet-doba i društvenim mrežama i o nepoštenju u nauci i kulturi…

Jelena, pišete o ozbiljnim književnim temama na način koji je blizak čitaocu koji se ne zadovoljava šund literaturom i patetičnim pričama o ljubavnim jadima. Da li je teško danas biti uspješan pisac, a ne biti ,,moderna spisateljica”?

Ne znam tačno u koju kategoriju bismo se svrstali mi, koji plasiramo svoje tekstove putem društvenih mreža, bez obzira što one okupljaju ogroman broj potencijalnih konzumenata. Većina nas se ne bi nazvala piscima. No, iza mene je jedna objavljena zbirka poezije, tako da imam čime da se zaštitim od mišljenja ,,nemaš knjigu, nisi pisac”. Danas je najbolje biti kritičar, komentator, hejter, ili bilo koja vrsta voajera koji imaju šta da kažu samo kada se napada ili podbada. Pisac je teško biti, pogotovo ako ne vidiš sebe kao autora autobus-literature, što podrazumeva podilaženje čitaocima raznim motivacionim blablarijama što se mogu razumeti i sa trećinom jedne moždane vijuge. O ljubavima ,,od kolevke pa do groba” već su napisani silni ljubavni vikend-romani i snimljene brojne meksičke serije, bilo bi me sramota da time skupljam jeftine poene kod čitalaca.

Nekada je bila oštra granica između svetog književnog trojstva pisac-djelo-čitalac. Moderna književnost približila je ta tri elementa pa pisci direktno komuniciraju u svojim tekstovima sa čitaocima. Šta za Vas znači ta interakcija sa čitaocima?

Direktna interakcija između nas koji pišemo i onih koji to čitaju neprocenjiva je. Na taj način stičeš jasnu sliku o tome jesi li, osim za fino pakovane misli u rečenice, talentovan i za izazivanje reakcije, jer ako pišeš javno, a reakcija izostane, bolje se vrati pisanju dnevnika. Po mom mišljenju, društvene mreže su iznedrile pozitivnu pojavu da neki od nas pisača (ne pisaca) dobiju vetar u leđa upravo kroz real-time interakciju, gde kritika čitalaca, bilo pozitivna ili negativna, pokazuje jesmo li poslali jasnu poruku, naveli na razmišljanje, izazvali emociju bilo koje vrste, što i jeste cilj svakog obraćanja kroz pisanu reč.

Jedna od nužnosti u poslu pisanja jeste kritičko razmišljanje. Da li pisac ima tu privilegiju da može slobodno da kaže šta misli?

Zavisi od pisca. Neki pišu zbog popularnosti, neki jer smatraju da imaju šta da kažu. Ja sam od ovih trećih. Uglavnom mi za pero zapadnu teme vezane za svakodnevno licemerje koje olakšava život, ali sputava jedinku i tera je u krdo. Takve teme iziskuju kritiku, a samim tim i stajanje na vetrometini, gde moraš biti spreman kako na bacanje konfeta i aplauze, tako i na gađanje pokvarenim jajima i negodovanje. Nemam problem s tim, imam svoje mišljenje i, hvala Bogu, način da ga iskažem.

U svojim tekstovima oneobičavate stvarnost, pa ironijom i sarkazmom začinjenim blagim humorom kritikujete društvene pojave savremenog doba. Šta mislite kakav efekat postižete kod publike?

Koliko sam primetila, u mom slučaju je ili-ili, ili su ljudi saglasni sa mojim viđenjem opisanih situacija, ili ne mogu da me smisle. Ja nikada neću tapšati po ramenu i tekstom poručiti ,,biće bolje, ko zna zašto je to dobro”. Nije dobro i neće biti bolje dok se debelo ne pomučiš, o čemu god da se govori. Sarkazam se sam upleo, izazvan nelogičnostima i apsurdima na koje se trudim da skrenem pažnju. Podvlačim da iznosim isključivo lični stav, bez pretenzije da generalizujem ili da budem uvek u pravu. Možda upravo zbog toga, na moje megaiznenađenje, ima više onih koji hvale moje tekstove od onih koji kritikuju, ili su bar ovi prvi glasniji, teško je biti objektivan.

Vaš stil je prepoznatljiv po britkosti i drskosti jezika, kojim se na jednostavan način kažu i gorke istine o savremenom čovjeku. Da li za Vas postoje tabu teme, nešto o čemu se ne usuđujete da govorite?

U mom mentalnom sistemu ne postoji pojam ,,tabu”, što se preslikava i na moje pisanje. Ne vidim nijedan razlog da se ne razgovara na svaku moguću temu. Ono čime sam zaprepašćena je količina pasivnih ,,tabua”, tačnije, svesno izbegavanje određenih tema ne bi li se na taj način kamčile simpatije, lajkovi, fejvovi, šta god. Ne znam jesam li oštra pri pisanju, ali ulepšavanjem i karikiranjem očigledne stvarnosti ne postiže se ništa. Tako živim, tako i pišem.

Takođe skrećete pažnju na zanimljive, često tragične sudbine ljudi iz okruženja. Koliko je teško govoriti o univerzalnim temama kada su se nekom zaista dogodile?

To je već pitanje spisateljskog talenta. Priče koje objavljujem imaju socijalnu poentu, a od samih sudbina i karakternih osobina glavnih likova zavisi način na koji pripovedam. Neke tragedije izazivaju sami nosioci priča, neke okruženje koje ih proždire. Trudim se da se držim tema koje viču: ,,hej, ovi su prošli ovako, nemojte i vi”. Lepota pisanja sadržana je baš u tom suptilnom preskakanju tuđeg plota, zavirivanju u tuđu glavu pa na osnovu sopstvene percepcije, intuicije i empatije, od običnog čoveka napraviti heroja.

Svjedoci smo neetičnosti u nauci i kulturi, posebno kada su u pitanju tekstovi dostupni na Internetu. Koliko su ljudi koji žive od riječi zaštićeni od plagijatora, lažnih autora i otimača tuđih misli?

Zaštita od plagijatora i klasičnih lopova tuđe misaone svojine skoro i da ne postoji. Ukoliko niste objavili knjigu, a, ne daj Bože, imate talenta i želje da to što pišete plasirate na Internetu, nema šanse da vas neko ne pokrade. Navodnici su potpuno zaboravljeni znaci interpukcije. O potpisanju da i ne govorimo. Ni sama ne znam koliko puta naiđem na sopstvenu misao pod tuđim imenom, čak i na čitav tekst. Bude mi krivo, ne mogu da razumem: zašto prisvajati nešto što nije tvog uma delo kad ne možeš biti pametniji nego što jesi, a da se kad-tad ne ispostavi da si folirant? Za mene je lopov lopov, bilo da krade materijalnu ili intelektualnu svojinu. Nadam se nekom zakonu koji bi sprečavao ćurke da se kite paunovim perjem, naivna sam.

Kada izlazi Vaša knjiga i da li mislite da štampana izdanja gube bitku sa elektronskim?

Knjiga je pri kraju i nadam se da će u toku ove godine zamirisati taj divni papir sa otiscima slova koja pričaju moju priču. Mnogo toga zavisi od sponzora, tako da mi ,,muke” tek predstoje. Ne umem da moljakam i da se laktam, to je moj problem. Ali verujem u kosmičku pravdu. Prosto mi je nezamislivo da ti Usud pokloni talenat, a uskrati mogućnost da ostaviš pisani trag iza sebe. Živimo u teškim okolnostima, u nevreme za bilo kakav vid nadgradnje, pri čemu je Internet zavladao našim životima, ali nema te elektronike koja može da se poredi sa onim zvukom prevrtanja listova prave knjige za koju imaš posebno mesto na polici i kojoj se uvek vratiš, bar da obrišeš prašinu sa nje. Volim Internet, podržavam razvoj elektronskih izdanja, ali duboko verujem da će na kraju štampana reč odneti pobedu.

Bojana Obradović

Оставите одговор