Odem ti ja…

12067254_950198185036215_681443899_n(U potrazi za Arhangelom)

„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva telesno“, 2. Kol. 9.

Odem ti ja – „budala“, što bi rek’o Kesić – da branim valjevsku Gračanicu, koja je u stvari manastir posvećen arhangelu Mihailu iz doba Nemanjića, a kad se nešto datuje po toj dinastiji, odmah mi jasno da je starije najmanje pet vekova. Odem i ne nađem ga, ali zateknem paravojne formacije, koje nam daju pogrešan putokaz i mi završimo na vrhu brda pod plastom sena da blejimo s odbeglom ovcom.

Valjevski taksisti, iako duplo ljubazniji i jeftiniji od beogradskih, troduplo su neobavešteniji – ne znaju gde je nevidljiva Gračanica.
Pomislim, koliko je simbolike u tome što se skrila…

Doduše, za trenutak otplovismo u nestašno detinjstvo, dok smo duž vijugavog makadama brale kupine i neprskane šljive i propisno se izgrebale na trnje. Na ivici očaja, setim se Justina ćelijskog u blizini, te se odvažno zaputim. Pozdravim monahinju, koju zatekoh u dvorištu, s „pomaže Bog“, ona tunjavo otpozdravi, ali iz topa presudi pitanjem „Da li se ti drogiraš?“. Pri tom, žena 100% ne zna da napravi razliku između oblika bolesti zavisnosti, a ja sada da je ubeđujem da nikada u životu nisam imala više od 50kg i da sam dodatno smršala zbog polipa koji čeka vađenje i moju hrabrost da odem pod totalnu anesteziju, odgovorim joj istinu, ignorišući njeno bezmalo bezobrazno i uvredljivo pitanje. Šta me briga što je njihova milost nedostatna da pomogne narkomanima koji tu dolaze po pomoć, pa makar dolazili i da kradu – mati je već naoštrila lopatu! Kažem joj da sam došla da se molim za svoju decu, prijatelje i Gračanicu. Suđaja u mantiji mi ne dade ni pola sekunde mira, prateći me ikvizitorskim pogledom kao u balkanskom špijunu. Pre no što mi je zavernički otključala manastir, skrenem joj pažnju na zanimljive krstove na grobovima iza crkve. Pitam je o njima i ne dobijem odgovor.

                 

Uveliko smo koristili kros pate, po kome su poznati malteški vitezovi i Waffen SS divizije, i ovaj Perunoliki – nije li to baš zanimljivo?

Monahinji očito baš i nije. Kada je pretilo da je smorim pitanjima o Justinu, pojavljuje se tzv. „maramuša“, a mati se oči zacakliše. Odmah je poziva na konak, mene naravno ne, iako ja sva vapim, treperim kao travka na vetru. Nudi mi da jedem. Odbijam i bez pozdrava bežim u šumu. Tamo neočekivano pronalazim ono što sam tražila: skrivenu Crkvu i Boga još skrivenijeg – vidim koze kako piju vodu na čarobnoj reci Gradac.

Bog kao jarac

…kao izvor…

Đavo kao bager!

   

Policija kao njegov legion

U šumi zaboravim i na „valjevsku prevaru“, koje su puna usta Valjevaca. Opušteno se hvale i ponose svojim zlom, sigurno ne znajući da su njihovu gimnaziju pohađali Nikolaj Velimirović i Desanka Maksimović! Slučajni uzorci u vidu čuvarke parkinga u centru grada i direktora hostela izrekli su istu rečenicu o tom strašnom, nadaleko čuvenom, valjevskom zlu.

Zašto je to tako? Pa, o tome stalno pišem – stvari se moraju sagledavati od uzroka i to ispravnim rukovođenjem duha, kako nas je Dekart podučio. Zato se stalno vraćam i vrzmam po istorijskim katakombama. Na SANU sam odavno prestala da računam, ali lepo od njih što upozoravaju putnike namernike na sebe. Taj mentalitet je kanda novijeg datuma, što se vidi iz činjenice da su samo dva odbornika valjevske skupštine glasala protiv kote 375 metara nadmorske visine, koja potapa manastir i devastira izvore, dakle pravi nesagledivu ekološku štetu. I sve se uklapa – zlo se izlilo i potapa manastir. To je ta slika. A, najnezgodnija stvar kod zla je to što ono hoće da liči na dobro. Potapamo drevni manastir da navodno ne bismo skapali od žeđi.

Evo kako izgleda zlo koje liči na dobro:
Akumulacija “Stubo-Rovni” će se koristiti za:
snabdevanje vodom gradova Valjevo, Lazarevac, Lajkovac, Ub i Mionica, obezbeđenje biološkog minimuma u Jablanici nizvodno od brane “Stubo-Rovni”, obezbeđenje protoka na zahvatu na reci Kolubari za TE-TO “Kolubara“, ublažavanje poplavnog talasa i proizvodnju energije.
Kako privreda grada Valjeva teži ka razvijanju turističke aktivnosti to će područje same akumulacije moći da se koristi i u rekreativne svrhe.Da bi se akumulacija mogla napuniti a potom i koristiti neophodno je pre punjenja izvršiti čišćenje akumulacije.
Preuzeto s http://www.stubo-rovni.rs/krsv-stubo-rovni/brana-stubo-rovni/

Manastir treba počistiti zbog turizma i rekreacije, a u turizam verovatno ne spadaju srednjovekovni manastiri, po mišljenju mog prezimenjaka direktora JP “Kolubara“, Miodraga Markovića i Velimira Velje Ilića, koji je frenetično gurao ceo projekat. Ne bih zaista da ulazim u urvine mozgova jednog srebroljupca i dupeglavca. Dvojice moralnih idiota. O vladici Milutinu Kneževiću nejakom, ćutaću!

Sport i reinkarnacija?

No, priča je dublja, slika krvnički razorenog etosa , nastavak komercijalizacije, tj. prostitucije, duše. Narvno, tu su uvek i oni koji će reći da je taj jadni monah-nemonah, Antonije, Artemijevac, da su branitelji Gračanice pravoslavni talibani, ili šta ti ja znam, a mene se piljarski diskurs u našj crkvi zaista ne tiče, ali mi se dobrano gadi i tera me u pra-šumu.

Kako niko ne vidi da je naša crkva od potpisivanja Ravenskog dokumenta 13. oktobra 2007. godine podeljena kao satarom na dva dela? Na partizane i na četnike. Sve iz društva, tj. duša, se preslikava u svetovnoj, ali i u duhovnoj vlasti. Tim dokumentom smo se saglasili da je u prvih hiljadu godina papa bio prvi među jednakima u celom hrišćanskom svetu, da je biskup u Rimu protos.

Zar smo mislili da ako Država ode na Zapad, crkva neće? Ali, ovde se radi o onom dubljem, ili višem, a to je presečena tzv. horizontala. Dotok s nebesa. Zato tako siloviti udari na Tibet i Kosovo i Metohiju.

A, ono što sam zaista htela s vama da podelim je to da mi je suđaja u mantiji slomila srce gore nego bilo koji muškarac! Htela sam da me „ušuška“ molitvom onako poraženoj posle Gračanice, ni na nebu ni na zemlji, i nemuštog arhangela. Njoj je bilo svejedno da li je srušena, jer kako, zaboga, neko može da takne u njegovu moć, imao hram, ili ga nemao?! Možda grešim, ali tako sam je shvatila, da joj je gotovo svejedno. Htela sam da me pozove, da pokušam da se vratim.

U šumi se setih kako sam isto tako pre gotovo dvadeset godina iz manastira Žiče pobegla, jer me je jedna iskušenica propitivala da li mi je kosa prirodna, a iz satelita se videlo da je farbana u vatreno crveno. Valjda sam joj se učinila kao đavolica, a ja sam samo došla da u miru spremim Platona. Na kraju mi je igumanija, besna na iskušenicu, rekla istu rečenicu kao starac Zosima Aljoši u „Braći Karamazovima“- da idem u svet, ne baš da mirim braću, ali da idem, jer manstir nije za mene. Evo, sad mogu da joj odgovorim da nije baš ni svet za mene, ali da možda šuma jeste. Isihija, iliti tihovanje u šumi, šumovanje.

Nabasah na etno-selo, jer živih nema
(Prirodna nana, kupina, šljiva)

Prijateljica s kojom sam išla u potragu za arhangelom na sred planiskoga puta opušteno se sporazumela s jednom zalutalom ovčicom, progovorivši, na moje veliko zaprepašćenje, frekvencijom njenog jezika, da ne kažem izblejala. Razbila joj strah, te ovčica spokojno odskakutala.
I eto ga Logos tamo gde smo najmanje očekivale! Tako mi se čini da će i taj Armagedon doći, baš kada se niko ne bude nadao.

Moja slobodica ®™

U Beogradu me je dočekala vest da meštani sela Šopića pišu pismo patrijarhu lično, u kome mole svog arhipastira da im dopusti da pokriju crkvu makar najlonom, pošto joj je pop „ogulio“ krov. Ako im patrijarh ne pomogne, biće prinuđeni da kolektivno pređu u Islam.

Ali koga je za to ovde briga? To je Pakao, kada te je baš briga za sve. Sve ti je ravno, od i do Kosova, a put do arhangela tako je trnovit…ko će da se smara s tim…

Irina Marković

Оставите одговор