O odustajanju ili šta sve možeš kada si socijalno mrtav

(pismo nekoj novoj deci)

Trenutno sedim u udobnoj fotelji, pred velikim ekranom statičnog kompjutera, u kući na Vračaru. Ni fotelja, ni kompjuter, a ni kuća nisu moji. Ja odavno nemam nikakve materijalne posede. Kuća pripada mom mužu, kao i sve u njoj. Imala sam 25 kada sam odlučila da ono što mi zaista treba nosim isključivo u sebi. Dobro, i ono što stane u 4 kofera. I, verujte mi, srećna sam. Nisam opterećena bilo čime. Šta sam u životu želela, uvek sam i izvojevala.

Čemu ova priča? Moj muž mi stalno prebacuje da uvek pišem o sebi. To verovatno i činim. Samo, neretko pišem o sebi i u negativnom kontekstu. Sa sobom ne koketiram, a sebe ipak najbolje poznajem, te se često koristim kao primer kada nešto želim da pocrtam. Zašto se, dakle, vraćam na sebe, ove februarske večeri?
Zato što gledam ljude koji su imali veće šanse od mene u životu ali su odustajali. I još uvek to čine. To im je postala matrica. Modus vivendi. I to me čini nespokojnom. Pitam se, da li moraju da se ljudima konstantno dešavaju ozbiljni životni lomovi, ne bi li se osvrnuli ne u gnevu, nego u sopstvenom postojanju i dospeli do suštine svog bitisanja. Životinje ne odustaju. Bore se za opstanak. One nemaju luksuz odustajanja.

Mladi ljudi koje upoznajem uglavnom su do te mere demoralisani i osujećeni, a sa druge strane ušuškani u sopstveno stanje, da me lepo muka uhvati kada vidim kako bacaju božje darove niz vodu. Niko vas neće izvući, dragi moji. Ni porodična nasleđa ni dobro ime. Sami ste odgovorni za ono iznutra, dakle, za jedino što zaista posedujete. Toliko puta sam bila otpisana i na dnu, u sopstvenoj zemlji i interkontinentalno, i svaki put sam se digla i zapela, i istrajala u onome što sam naumila, da sam zgrožena nad činjenicom da ovoj deci nema ko da kaže, da prenesem, osnovne životne postulate. Život je dar, ali živeti, zaista živeti, ne životariti, je privilegija. Životarenje ne podrazumeva prazan novčanik. Ono podrazumeva isprazan život.

Od kada sam se rodila bila sam u drugačijoj poziciji od svojih vršnjaka. Otac me je dobio uveliko trošeći šestu deceniju, majka je bila četvrt veka mlađa od njega. Oboje su imali problem sa alkoholom. Divni ljudi inače, pametni, obrazovani i plemeniti, dok ne zagaze u domaću verziju Olbijevog komada „Ko se boji Virdžinije Vulf“. U tom njihovom kućnom igrokazu neretko su fluorescentno drečale njihove sociološke i kulturološke razlike, sukobljeni karakteri, kukavičluk i sebičluk, a neretko su se svađe završavale i agresivnim istupima. Moj otac je izvlačio deblji kraj. Naučila sam da čitam veoma, veoma rano, i bežala u kupatilo gde sam čitala sedeći na pločicama. Tamo se buka najmanje čula. Da me ne shvatite pogrešno, kada su se voleli, sve je prštalo od radosti, glava mi se od te radosti vrtela kao ringišpil na Koni Ajlendu. Ali, kako biva, ja, jedino dete svojih roditelja, bila sam još u detinjstvu okarakterisana kao drugačija. Moj tata je izgledao kao da mi je deda. Majka je ponekada dolazila pripita po mene u školu. Oni su se razvodili. Prečesto odlazili u zlo doba noći iz kuće svako na svoju stranu, a ja sam ostajala sama. Potom se moj otac ubio, a moja majka završila u psihijatrijskoj bolnici vezana za krevet i tako dalje, i tako dalje. Zašto ovo pričam? Ne, ja nisam egzibicionista niti sam ekstrovertna preko mere. Niti pecam sažaljenje ili pažnju. Važno je da kažem da sam uvek bila odličan đak iako mi nikada niko nije otvorio đačku knjižicu da mi proveri ocene, niti seo sa mnom da radi domaći. Pored svih negativnih stvari koje su se u mom životu dešavale, uvek sam imala svest o tome da one ne smeju da mi budu izgovor za kiksiranje u životu. Ja sam, naravno, napravila sve očekivane greške koje je neko iz mog socijalnog ambijenta mogao da napravi. Uletela sam u sve poroke još u osnovnoj školi. Odabirala pogrešne muškarce. Bila tučena i ponižavana. A opet, upisala sam fakultet koji sam želela pre završetka srednje škole, iako sam imala ozbiljne probleme sa drogama i alkoholom. Sve vreme svojih studija sam radila i pored očeve penzije koju sam primala. Sa majkom sam prestala da živim kada sam imala 16. Ne, ulica mi nije postala majka. Bila sam problematična, ali sam uvek imala normalne prijatelje. Prvi put sam se udala rano, za čoveka s one strane zakona i izgubila u tom braku sve što su mi roditelji ostavili. Značajnu sumu novca na računu i stan u centru grada. Potom sam otišla iz zemlje. Iz ove perspektive mi se čini najviše od sramote što sam pustila svoj život niz vodu i što sam razočarala mnogo ljudi oko sebe. I otišla. I nestala. I tamo gde sam bila mi se desio život. Najpre, taj isti život me je iz sve snage ciglom lupio posred mog lepog lica, tako da mi je umalo slomio nosnu kost. Bila sam sama, u tuđoj zemlji, na nepoznatom jeziku. Bez novca, bez posla, bez stana. Imala sam nervni slom, propali brak i prokockanu imovinu iza sebe. Nisam imala ništa pred sobom. I bila sam ništa. I nije bilo sigurnosne mreže da me dočeka, niti se pojavio deus ex machina. Desila se jedna fanstastična stvar. Ja sam odlučila da želim da živim i strasno se zaljubila u svoj život. Radila sam kao crnac
(što je naravno smešno, jer sam zapravo bila belkinja u crnoj zemlji) da svoj život dovedem u red. Prošla sam faze kada nisam imala novac za pijaću vodu niti za hranu po pet dana. Prošla sam svašta. I nastavljala da radim. Bio je to mukotrpan proces, i glupo mi deluje da pišem šta sam sve sebi govorila i kako sam se bodrila. Kojim sam se ljudima okružila i šta sam sve naučila. Glupo, jer bi zvučalo kao nabiflano gradivo iz neke knjige samopomoći. I nisam imala kada da mislim na svoje traume iz detinjstva, na ratove, inflacije i bombardovanja, na slomljeno srce, na izdaje. Jedino na šta sam mislila je da moram da svoj život povratim. I da stanem na noge. I da te noge budu lepo oblikovane i čvrste, da bi mogle dalje da me nose kroz život. Da ne gnjavim… Koji je rezultat? Posle nekoliko godina užasnog odricanja i neprekidnog rada, proputovala sam pola sveta. Vratila se u svoju zemlju i stala na rep svim repovima koji su me mučili. Radim posao koji volim. Završila sam svoje škole. Zdrava sam i sposobna da brinem o sebi, ali i o životu koji nosim u sebi. Oprostila sam svima sve i još uvek sam sposobna da volim i da se radujem kao dete. Imam novu porodicu. I imam sve što mi treba. U sebi. Tu sam pohranila sva blaga ovog sveta. Tu imam svoju empirijsku biblioteku. Unutar mene je i ono ogledalo, u koje se pogledam svaki put kada se okliznem i padnem. I tako se gledamo ja i ja, i govorimo jedna drugoj „ti to možeš“.

Ima li ko da kaže ovoj deci da smo svi dobili istu šansu već na rođenju? Da imaju svu aparaturu potrebnu za život i opstanak samo ako posegnu u sebe. Da ne postoji magična ruka koja će im servirati bilo šta na tacni? Deco draga, da biste išta dobili na tacni, prvo morate da naučite da nosite ajncer. Lepota života je u tome da čovek može sebi da dozvoli sve, ako ume da počisti za sobom. I da se ljudski izvini ako napravi nered. Ne postoji definitivna pozicija u životu. Pozicija se stalno izgrađuje. Počneš da stagniraš onog momenta kada pomisliš da je „to-to“. Život je predivna ili prestrašna pojava. Zavisi šta izaberete. Da budete pobednik ili žrtva. Nikada nisam pristajala na sažaljenje. Radije biram prezir. Samo i to počne da jenjava kada se buntovništvo pretvori u zrelost. Draga deco, već imate sve. Ne slušajte nikoga. Ni mene. Oslušnite sebe iznutra. Sve što želite može biti vaše. Morate malo da se oznojite i da želite lepo. Ali niko i ništa, niti okolnost, niti situacija, ne mogu da vam oduzmu ono što vam zaista pripada. Samo je važno da to na vreme shvatite. Već imate sve, samo morate da otvorite oči. Nemaju samo oni koji su odustali. Ne smete da odustanete od sebe. Svako u sebi nosi svet. Dajte svetu šansu. Dajte sebi šansu. Već ste rođeni kao pobednik. Bilo je milion koji su se borili da postanu vi pre nego što ste se začeli. Ne krivite nikoga ni za šta. Ako se samo lepo pogledate, shvatićete da ste već pobedili. Dobili ste dar života, a sada se izborite i za svoju privilegiju življenja.

Ako ne postoji niko da ovo kaže deci koja dolaze, deci izgubljenoj u vremenu koje mrvi, vremenu apsurdnom i naopakom – reći ću ja!

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор