Godina majmuna

Avion kineske vlade sleteo je na beogradski aerodrom. Temperatura u gradu približila se četrdesetom podeoku, a vlažnost vazduha iznosila je 99 procenata. Efekat staklene bašte bio je u punom zamahu; golim okom moglo se videti kako iz rupa u pisti džiglja korov. Čak ni ptice nisu letele. Postrojile su se po krovu aerodromske zgrade i posmatrale šta se dešava. Agenti službe su se užurbano pripremali za dolazak kineskog predsednika, a gardisti su se znojili u svojim svečanim uniformama. Predsednik i prva dama prolazili su kroz špalir i divili se svojoj gardi.

– Jao što su lepi – reče prva dama. – Šta misliš da li im je vrućina?

– Jok, tebi je vrućina – proškrguta neko iz špalira.

– Ko je to rekao? – izbeči se predsednik.

Svi su ćutali.

– Ko je to rekao?

U tom trenutku jedna svraka uzlete sa krova, napravi krug i posra se jednom gardisti po sred grudi.

– Što baš mene? – reče gardista, a ostali se nasmejaše.

– Misliš li da je ovo znak? – upita prva dama predsednika. – Da je Bog poslao pticu da pokaže ko me je zadirkivao?

– Nije Bog. – reče predsednik. – Ta ptica je novo oružje naše službe. Inače, kineske proizvodnje.

Prva dama priđe posranom gardisti i opali mu šamarčinu.

– Sram te bilo, vojniče!

Gardista zavapi:

– Šta je ovo, ljudi?! Šta sam ja Bogu zgrešio?! Što sve na mene?!

Predsednik uhvati prvu damu za ruku i odvede je u stranu.

– Šta to radiš, jesi li poludela?

– Pa ti si mi rekao da je kineska ptica otkrila špijuna…

– Zajebavao sam se, bre. Kako može ptica to da radi…

– Pa šta znam, kineska… – promuca prva dama.

– Pa i produžni gajtan što ga imamo kod kuće u Bajčetnicima je kineski pa me mal’ nije ubila struja kad sam uključio lampu u njega… Nije sve kinesko dobro…

– Nemamo više taj gajtan. Od kad smo renovirali kuću i proglasili Bajčetnike za etno-selo, tamo je sve novo.

– Pa i taj gajtan je bio novi.

– S tobom čovek ne može da izađe na kraj. Da sam znala ne bih ti nikad bila prva dama. Nemoguć si čovek.

– Ti onda nađi nekog drugog presednika. Evo ti Obama… Ako te zavoli, on će da ga skrati, ne moraš da se sekiraš.

– Ju, ju, šta priča mator čovek…

U tom trenutku začu se glas oficira koji je naredio da gardisti zauzmu stav mirno. Iza aviona su izašli kineki predsednik Pre-Ce i prva dama Pr-Da-Da. Predsednik srdačno priđe Pre-Ceu i potapša ga po ramenu. U istom trenutku, nekoliko ljudi iz pratnje Pre-Cea okružiše predsednika, a iz aviona dolete starčić u suknenom odelu sa tradicionalnim kineskim šeširom na glavi. Onako u letu, on ubode predsednika prstom u oko i odlete nazad u avion. Predsednik pade na beton. Nasta pometnja. Pripadnici službe pokušaše da izvuku revolvere, ali beše kasno. Kineski ljudi u crnom već su isukali svoje utoke kineske proizvodnje i držali ih uperene pravo u slepoočnice pripadnika službe.

– Zašto, prijatelji? – zavapi predsednik sa betona.

– Ka-ko zaš-to? Na-pa-li ste Pre-Ce! Tu-kli ste ga!

– Nisam – stenjao je predsednik. – Samo sam ga potapšao po ramenu. Možda malo jače, da pokažem koliko mi je drag…

– Ne ra-zu-me… O-bi-ćaj?

– Pa da, bre, običaj… srpski običaj… kod nas u Bajčetnicima kad nekog voliš lupiš ga po ramenu i kažeš: De si bre, pička ti materina!

U tom trenutku Pr-Da-Da jednim odsečnim udarcem pogodi prvu damu u predelu lopatice.

– De si bre, pič-ka ti ma-te-ri-na!

Prva dama pade na beton koliko je duga.

– To carice! – dobaci gardista koji je dobio šamar od prve dame.

– Ko je to rekao?! – prodera se predsednik sa zemlje.

– Na-zad u a-vi-on! – komandova Pre-Ce.

– Pa šta je sad bilo?! – skoči predsednik sa zemlje. – A železara? A put, mostovi?

– Na-ma naj-ve-ća uv-re-da br-ka-ti nas sa Ja-pan! – reče Pre-Ce. – Mi ne-ma-ti ca-ri-ca…

– Ma ne brkamo vas, ovoga mi krsta. To se samo tako kaže… Znam, bre, da ste vi Kinezi, žuti ljudi… Mi imamo proročanstvo koje je proreklo da ćete vi doći i piti vode…

– Mi ću-li za ra-ki-ja… – reče Pre-Ce.

– Ima rakija, ima, idemo sad odma’ kod mene da trgnemo neku…

 

***

Predsednik i Pre-Ce su sedeli u udobnim foteljama predsedničkog salona i pili rakiju iz čokanjčića sa likom predsednika.

– Uff, al’ žeže, prava bajčetnička… – reče predsednik.

– Mno-go le-pa ćo-kanj… mno-go le-pa… – zaplitao je Pre-Ce.

– Brate, moj, koji si ti car… pardon, precednik… sutra ću da ti dam orden! Veliki orden, je l’ znaš?

– Ćo-kanj…

– Molim?

– Moj ćo-kanj…

– Uzmi, bre, nosi, ako ti se toliko sviđa…

– Ne! Ja na ćo-kanj!

– Aaaa, ti ‘oćeš sa tvojim likom. Nema problema, će ti napravimo.

Pre-Ce se zakikota:

– Je-beš or-den! Dajjj ćo-kanj!

– Hahahah, koji si ti meni car! – prodera se predsednik i poljubi Pre-Cea. Kineski ljudi u crnom skočiše i potegoše utoke.

– O-bi-ćaj! – doviknu im Pre-Ce.

– O-bi-ćaj – uzviknuše u glas ljudi u crnom i počeše da ljube pripadnike službe.

– Beži, bre, u pičku materinu!

– Be-ži b-re!

Dvadeset minuta kasnije, Pre-Ce se udobno uvalio u fotelju na terasi i rekao:

– Mo-je knji-ge!

Na te reči jedan od ljudi u crnom donese veliku crvenu novogodišnju kinesku kesu sa crtežom majmuna koja je bila puna knjiga. Pre-Ce uze kesu i reče predsedniku:

– Ja te-bi po-klo-nim! Za-kas-ni-o za No-va go-di-na… A-li pr-vo ći-ta-nje!

– Čitanje?

– Mo-je mi-s-li!

– A to. ‘Ajde, čitaj.

Pre-Ce sa blago nakloni.

– Va-z-duh.

– Šta vazduh?

– Va-z-duh je ve-li-ki a-me-ri-ćki pr-dež.

– Hahhaha, i to što kažeš.

– Ni-je sme-šno. Mo-je misl-li. Oz-bilj-no.

– Dobro, dobro.

– Zem-lja.

– Da čujem…

– Zem-lja je ve-li-ka ki-nes-ka pi-ja-ca.

– Tačno, bre! Genijalno! Sve je vaše. I moj gajtan…

– Vo-da.

– ‘Ajde, slušam…

– Ja že-dan.

– Ti si, bre, k’o Konfucije. Mnogo dobro misliš.

– Ja že-dan!

– Čuo sam. Sviđa mi se.

– Že-dan.

– Čujem, nisam gluv!

– Žedan sam bre, pička ti materina! Daj mi malo vode!

Tog popodneva, predsednik i Pre-Ce sedeli su u salonu i pili kafu, uz koju su bile poslužene vanilice.

– Jedi, moja žena ih je pekla, mnogo su dobre – reče predsednik. – Nego, jesi li video ti kako je lepa Srbija?

– Ni-sam. Sa-mo so-ba.

– Ali, video si iz aviona.

– Aaa, ja sam vi-deo za-mak Dra-ku-la! Mno-go le-po! Stra-šno!

– Ma, ne, to je bila Rumunija… Srbija se sprema za žetvu. Mora da si video žitna polja… Veliko…

– Aaaa, be-lo, be-lo…

– Ma, jok, bre, žuto…

U tom trenutku umeša se jedan od pripadnika službe:

– Kapiram, šefe, da on traži belo, ili žuto… nije frka, imamo i jedno i drugo…

– Ćuti, bre, ko te pita! – reče predsednik i okrete se ka Pre-Ceu. – Nije belo, nego veliko žuto polje…

Umeša se kineski čovek u crnom:

– Ob-la-ci…

– Aaaaa – uskliknu Pre-Ce. – Ob-la-ci su to bi-li… Ja sam vi-deo ob-la-ci…

– E, jebi ga – reče predesednik. – Baš sam baksuz. Ali, veruj mi, žetva se sprema. Ima dosta pšenice i za vas. Prodaću ti koliko god hoćeš, vrlo jeftino.

– Jef-ti-no – reče Pre-Ce.

– Skoro džabe. Veliki posao. Veliki prijatelji – reče predsednik i krete da potapše Pre-Cea, ali se suzdrža. – Posle će moji ljudi da pokažu tvojima detalje. Je l’  dogovoreno?

– A ćo-kanj?

– Čokanj ću da ti poklonim. Sto čokanja!

Pre-Ce zapljeska rukama.

 

***

Te noći, oko dva ujutro, neko je lupao na vrata predsednikove spavaće sobe. Predsednik je u tom trenutku hrkao i sanjao nepregledna žitna polja majke Srbije. Osmehivao se i nešto mrmljao. Prva dama poče da ga drmusa.

– Precedniče, neko lupa!

Predsednik se pridiže.

– Ko je to u pola noći?!

Ustade i otvori vrata. Bio je to njegov sekretar. Delovao je uzrujano.

– Izvinite, predsedniče, ali propali smo… Kinezi su odbili posao sa žitom. Kažu da hleb nema prođu u Kini… Tamo svi jedu pirinač…

Predsednik se lupi po čelu.

Nešto kasnije, on je sedeo na ivici kreveta i mrmljao:

– Propali smo… Sve nade sam polagao u to žito… Sad će opet da me razvuku u štampi i za lažnu diplomu i za sve… Pa kako, majku mu, ne jedu hleb, kad smo onda, kad smo bili u onom kineskom restoranu, jeli vruć taze hleb?

– Eh, to… – reče prva dama. – To se ne računa…

– Kako se ne računa? Pa to je bio kineski restoran…

– Jeste, ali hleb sam ja ponela u cegeru… Kupila ga kod Goranaca na ćošku…

Predsednik skoči.

– Pa što, sunce mu jebem?!

Prva dama slegnu ramenima.

– Čula sam da u kineskom ne drže hleb, a znam kol’ko ti voliš da umočiš, pa nisam htela da dozvolim da ga u restoranu tražiš… da se ne izblamiramo.

Predsednik sede na ivicu kreveta, zaroni glavu u ruke i zakuka:

– ‘Leb ti jebem i čokanje i Kineze i žute ljude ti jebem, da ti jebem!

Pogled mu pade na novogodišnju kesu sa nacrtanim majmunom. Na trenutak mu se učini da mu je majmun namignuo.

– Sipali su mi nešto u rakiju – promrmlja on.

– Jesu, jesu – reče prva dama. – I poslali su majmuna kineske proizvodnje da te špijunira.

Vojislav Todorović

 

Leave a Reply