Fenomen Vučić

(“I konje ubijaju, zar ne?”)

Sasvim neočekivano, početak dvadeset prvog veka doneo je Srbiji i celom regionu jednu političku zvezdu.

Radi se o neprikosnovenom lideru, jedinom koji je u novijoj parlamentarnoj istoriji, sa svojom strankom, u stanju da ostvari natpolovični većinski rezultat, i to – bez po muke.

Dugo očekivani mesija? Potomak Nemanjića koji je stigao iz dalekih ruskih stepa, kako je najavljivalo staro proročanstvo? Ne, to je, prosto rečeno – Vučić.

Zamišljam Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića kako u odeljku limba za političare igraju partiju pokera sa Franjom Tuđmanom i Alijom Izetbegovićem, kad pristiže neko ko je nedavno preminuo i obaveštava ih da je Vučić postao ono što jeste.

Franjo se iskezi onim svojim facijalnim grčom i kaže: „Kaj je ovo Slobo, neka zajebancija?“

A Sloba podigne nos pod uglom od 45 stepeni i kaže: „Sunce mu jebem, Njofra, izgleda da nas zajebavaju.“

Đinđić: „Ako smo mrtvi nismo ludi. To bi bilo kao, to bi bilo kao… da je u Nema.. čkoj posle Drugog svetskog rata… ne Gebels… već Gebelsov posilni… osnovao stranku, osvojio apsolutnu većinu i započeo… pomirenje sa svetom…“

A Alija samo ćuti, seiri i vadi keca iz rukava dok ovi ne gledaju.

I zaista, kako je moguće da je vojvodin posilni, poznat po papirima „dokazima“ koje je stalno muljao po unutrašnjim džepovima sakoa sa visokim postotkom sintetike i kojima je mlatarao pred kamerama, ali ih nikad nikome nije dao na uvid – postao ono što nisu uspeli daleko veći kapaciteti, uključujući i njegovog bivšeg šefa Šešelja?

Pa zato što za tako nešto i nije potreban kapacitet. Svi ti kapaciteti su se istrošili, upregavši preveliki deo svoje snage u kola koja su sve vreme išla nizbrdo, ponekad ih izvlačeći koji metar naviše, ponekad ih gurajući još niže… A Vučić je jednostavno seo na ta kola i – pustio se. Kao na roller coasteru. I on i dalje jezdi na njima. Ponekad plače, ponekad guta knedle; nekad se veselo kliberi; ponekad grdi i psuje… I leti, leti…

Vučić je dečko, koji s druge strane gledano, jeste pao s Marsa. Večiti autsajder, neprilagođen, čovek koji nikada do kraja nije usvojio ni akcenat okruženja u kome se rodio, već je večno vukao neki modifikovani porodični akcenat (verovatno od oca Bosanca)… Momak koji je sanjao da postane jedan od vođa navijača na Novom Beogradu, ali ga nisu hteli… On je čovek koji je u javnosti izgovarao najneverovatnije budalaštine, poznat po nacionalističkim ispadima i politički nekorektnom govoru svake vrste…

Ali, nije to kod njega bio neki preterano čvrst stav, mada je on sam verovao da jeste. Vučić se ponašao kao svaki pubertetlija koji protestvuje protiv svoje sredine i često sebe pronalazi u ekstremnom ideologijama. Da nije bilo Šešelja i stranke, Vučić bi verovatno nosio martinke i duvao lepak sa ostalim skinhedsima iza kontejnera u blokovima. Ali, sve je to normalno za pubertet.

Uz malu ogradu, da je Vučićev pubertet potrajao do njegovih poznih tridesetih…

I tada je Vučić ugledao novu šansu koja se neočekivano ukazala i prigrabio je svojim instiktom večitog luzera: „Sad ili nikad!“

Postaće proevropski orijentisan, a ostaće patriota!

Patriotizam znači aktivan odnos prema svojoj zemlji i narodu, i podrazumeva osećaj odgovornosti. Nacionalizam ne uključuje odgovornost, on je stanje neosnovanog zanosa sopstvenom nacijom, bez ikakve odgovornosti prema njoj. Patriota se prema svojoj zemlji odnosi kao muškarac prema ženi koju poštuje, o kojoj brine i čije misli i potrebe prati. Nacionalista, pak, prema zemlji ima odnos sličan odnosu muškarca prema ženi koju drži na pijedestalu zbog njene lepote, zanemarujući njene mane i ne čineći ništa da joj pomogne da svoje probleme prevaziđe…

Ali, kako da postane patriota, kad on nema pomenuti osećaj odgovornosti u sebi? I tako je Vučić počeo da glumi odgovornog patriotu i toliko se uživeo u svoju ulogu, da je počeo da veruje u sebe. Isto kao što je verovao u sebe nacionalistu.

To njemu nije problem, jer on nije ni jedno ni drugo, on je jednostavno Vučić, veliki dečak u telu muškarca, žedan ljubavi.

U početku je Vučić bio samo još jedan u nizu izraubovanih političara koji su seli u stolicu Milutina Garašanina, Jovana Ristića, ili Nikole Pašića. A onda je Vučić rešio da narodu objasni da je on nešto više od toga – da je on Vučić.

Vučić tada započinje nešto što bismo mogli da nazovemo obrnuti Truman show. On samog sebe stavlja u ulogu lika u kome se nalazio junak kultnog filma Petera Weira, u smislu da su sve oči uprte u sve ono što svakodnevno radi, ali sve nas, ostale, stavlja u Trumanov položaj. On je zvezda rijelitija, a mi smo zarobljeni. I tada nastaje tektonski poremećaj u glavama zarobljenih. Vučić-Truman postaje deo njihovog života, na još sugestivniji način nego što je to bila, na primer, porodica Kardashian. Jer, njih su ljudi posmatrali, njima su virili kroz ključaonicu, a Vučić je došao kod ljudi, postao gost njihovih domova i ubrzo, član porodice.

Ogromna je razlika u moždanim talasima nas koji ne gledamo televiziju i onih koji je gledaju. Oni su apsolutno podlegli Vučić-maniji.

Vučić je učinio još jednu po sebe pametnu stvar. Fokusirao se na one medije koje najviše koriste mase željne da ga usvoje i da konačno jednog vođu dožive kao svog sina, a ne kao nekog smutljivca i stranog plaćenika. A to su, naravno, televizija i žuta štampa. Ima Vučić svoje poklonike i na internetu, koristi i twitter, ali to je više za ličnu upotrebu. Internet, facebook, predstavljaju uporište Vučićevih protivnika i često stvaraju lažnu predstavu kod svojih korisnika da je Vučić izgubio podršku. A Vučić je u stvari internet gotovo prepustio protivnicima i učvrstio se na sigurnim položajima TV-a i žute štampe. Baš kao što je Tito pustio svojim oponentima da uzmu pasoše i odu na zapad i da tamo pričaju šta hoće… jer tamo ionako svako priča šta hoće, bogamu.

Vučić je, dakle, pre svega medijska zvezda i on je moguć samo u ovom vremenu, vremenu rijeliti svesti. On glumi, pati, plače, glasno razmišlja, donosi odluke, živi svoj premijerski život pred kamerama; on je zaposeo srca i misli većine naroda; on je neka vrsta velikog impresarija na balu kakofonične muzike, na kome se igrači sudaraju, gaze jedni drugima prste, guraju se laktovima, ali bal traje, beskrajno traje… Nešto poput one apsurdne trke u slavnom filmu „I konje ubijaju, zar ne…“

 

Ipak, ne možemo a da se ne zapitamo, kako je moguće da je Vučić tako ubedljiv. Šta je to u njemu čega nema u drugima? Retorika mu je podjednako isprazna, veći je demagog od mnogih, i nije baš da je narod toliko glup da to ne vidi…

Odgovor je, rekao bih, jednostavan. U pitanju je harizma. Svi mi često zaboravimo koliko je Vučić harizmatičan! Naravno, to nije harizma nekog klasičnog beogradskog šmekera a la Gaga Nikolić, ili šarm nekog engleskog badže tipa Michael Caine. Ne, to je tipična srbijanska new age harizma – mešavina nedozrelosti, ćosavosti, blentavosti, uspaljenosti i majke vaskolikog kiča – patetike. Vučić je kao lik koji je izašao iz „Kursadžija“ ili neke slične, širokim masama omiljene, kretenarije. On bi i u Farmi bio u samom vrhu po šuntavilu, da oprosti blaženopočivši Ekrem Gospoda. U vreme kad su muškarci sve manje muškarci, a žene sve manje žene, Vučić predstavlja idealan prototip prosečnog srbijanskog sina-budale i dokaz da i takav može da postane uspešan. Srbin ne voli u političaru da vidi nečijeg tuđeg sina, na primer, mladog uspešnog stručnjaka, on voli da vidi svog sina blentu. Uostalom, svaki tip koji u kladionici, ili obližnjem bircuzu zapeni kad priča o politici, izgleda kao Vučić, a pri tom Vučić barata bogatijim vokabularom od svih takvih i sličnih. I, što je veoma važno – Vučić zna ljude. Bio je i sa Putinom i sa Merkelovom i sa Bajdenom, i sa svima je bio fini i skroman, jer on nije za rat, a podvikuje samo kad mora, i to domaćim bitangama koje listom slušaju diktat Merkelice i Bajdena.

Vučić je gotovo savršen. Uzmimo samo taj njegov akcenat, koji svakom srpskom  uhu prija (osim što ostaje nepoznanica onima koji su, kao i on rođeni i odrasli u Beogradu). Ali, ko pita te urbane. Akcenat, dakle. Polubosanski- polusrbijanski, vuče malo i na Slobu i na Šešelja, al’ opet nekako i moderan. U suštini (pitajte svakoga po kafančugama i kladionicama) tako bi trebalo svi u Beogradu da govore, a ne onako da se prenemažu… Vučić je, dakle, kao kiborg, idealno projektovan, ili stvoren, bogomdan da bude – Vučić – slika i prilika mladog lidera predodređenog da Srbiju vodi u… Ma gde god, makar i u pičku lepu materinu, samo da je Vučić.

A nije tačno da je peder, to mu podmeću ovi žuti… Tadić je peder…

Vojislav Todorović

Оставите одговор