Durmitorske legende (4) – Erceg Šćepan, Vilino groblje i Ljubišnja

 

Tara – Foto: Vojo Radonjić

Podigne se jednog dana Erceg Šćepan sa svojom svitom i ordijom te ode pravo u zemlju Latinsku, da od Latina zaprosi đevojku za svoga sina. Latini mu daju đevojku i Erceg Šćepan krene sa svatovima prema Ljubišnji planini (koja dotad nije imala imena), tamo đe se nalazila jedna varoš.
Kad svati stigoše u Tepca zanoće u Vojvodinom dolu. Čim malo otpočinuše Erceg Šćepan im naredi: „Krenite sad u Duboki do. Tamo je brod i tu ćemo sjutra Taru pregaziti. Ali, poslušajte me, čim stignete u Duboki do, lezite dva po dva tako da jedan drugome zavučete noge u nogavice, a onda dobro otvorite oči i naćulite uši – gledajte i slušajte šta će se zbiti“.
Što rečeno to i učinjeno.
Kad je bilo oko pola noći začuju se neki čudni glasovi iz stijena koje su se nadnosile iznad Dubokog dola. Svati napere uši i imaju šta čuti – vile se dozivaju.
„O, Tankosava!“, kaže jedna.
„Evo me, Pletikosa!“, kaže druga.
„Jesi li igda viđela čudo što ću ti ga ispričati – jedan trup sa dvije ljucke glave sa suprotnije strana.“
A Pletikosa će joj na to: „Tako mi sedamdeset i sedam izvora u našoj planini za tako čudo nikad nijesam čula niti sam ga igda viđela. No, poslušaj me, posestrimo! Sjutra će preko Tare na ovaj brod Erceg Šćepan konje naćerati i naići sa svatovima na konjima. Kad zagaze do nasred Tare onda ćemo pletenicama i raspletenim kosama niz maticu zaplesti sve svatovske konje i sve svatove i konje potopiti“.
Svatovska straža se vrnu u Vojvodin do i ispriča Ercegu Šćepanu šta je čula u Dubokom dolu.
Onda Erceg Šćepan pozva svatove i naredi: „Sjutra ćemo valovitu Taru pregaziti kod broda. No, poslušajte me što ću vam reći – kad budemo nasred Tare studene i valovite, povadite sablje i sabljama do dna oko sebe vodu sijecite“.
Kad su svatovi stigli do broda, isukaše oštre sablje i počeše suludo vodu da sijeku.
Čim su svatovi u vodu zagazili, vile su niz Taru kose raspletene pustile, a voda je kose oko nogu konjima zaplitala.
Sijevaju sablje, zanosi Tara konje i junake, posrću svatovi i konji, ali ipak svi živu glavu na obalu izniješe.
Kad su na drugu obalu Tare izjali, zastadoše ispod Gradine, na zelenom tavanku, da predanu i da se prebroje. Imali su šta i viđeti. Svatovi su sa sobom iz vode izvukli šest vila, četiri mrtve i dvije žive, ali teško ranjene. Tada one dvije preživjele vile zakume Ercega Šćepana da im pokloni život, a one će mu to velikim dobrom uzvratiti. Ali, priprijetiše mu, ako ig žive ne ostavi – zlom će mu se vratiti i nikad sreće u životu neće imati.
Ali Erceg Šćepan je bio neumoljiv. Zamane sabljom i vilama osječe glave.
Poslije toga svatovi saraniše vile ispod Gradine, i to se prozva Vilino groblje. Kasnije su, kažu, ljudi ođe godinama pronalazili vilina rebra. I čudna su bila ta rebra. Dovoljno je bilo da čoek uzme ognjilo i da kresne o vilino rebro, pa da iz njega sijevnu varnice kao iz ugarka.
No, priča se tu ne završava.
Pošto sarane vile, svatovi nastave put prema bezimenoj planini. Kad su bili na vrg planine, okrene sjever i skine vel sa lica mlade Latinke. Kad je ugleda, Erceg Šćepan naredi đeverima da mu je uveče dovedu u odaje čim stignu u grad. Đeveri poslušaju Ercega Šćepana i dovedu mu mladu Latinku u ložnicu. Tako Erceg Šćepan obljubi svoju snau. Uzalud ga je mlada Latinka kumila i preklinjala, ništa nije pomoglo.
Kad je zora svanula i sunce obasjalo Ercegove dvore, zateklo je đevojku kako suze lije i kuka na grackim zidinama, te se ovaj grad, u kome je Erceg boravio i iz koga je u poode polazio prozove grad Kukanje. A bezimenu planinu prozvaše Ljubišnja, jer tu Erceg Šćepan obljubi svoju snaju.
Ercegov sin je zamrkao, ali nije osvanuo u gradu Kukanju. Kasnije se saznalo da je pobjego za Stambol, tamo se od inata poturčio i posto turski vojskovođa.
Ni Erceg Šćepan nije više imo smire. Pokupi sve blago sa dvora i natovari ga na šeset mazgi, pa krene sa svojom svitom i mladom Latinkom u zemlju Latinsku. Kad stiže u Kotor, tu ga zaustavi straža i oduzme mu blago, a on produži praznije šaka kod Latina. Tu ujedno potpiše nakav tesker na kome je već pisalo: „Prođe Erceg i proćera blago“.
Tako Erceg Šćepan dade blago za glavu i produži dalje.
Uskoro poslije njegovog odlaska naiđe silna turska vojska pod komandom Ercegova sina. Mladi vojskovođa Erceg potraži od Kotorana blago i glavu očevu, ali ne dobi ni jedno ni drugo. Umjesto toga oni mu pokažu Ercegov potpis i tesker.
Eto, tako se ispuniše vilina kobna predskazanja – Erceg ostade bez sina i bez blaga, sin Ercegov ostade bez voljene đevojke i promijeni vjeru, a đevojka osta bez momka i bi osuđena da vječito služi svog starog svekra – ni muža ni gospodara.

Kujo Novović

NAPOMENA: Zabranjeno prenošenje i objavljivanje fotografija bez pismenog odobrenja redakcije Slobodne riječi.

Оставите одговор