,,Beli anđeli”: Jedina prava ljubav bila nam je muzika

Rok bend ,,Beli anđeli” grupa je koju su osnovali gitarista Zoran Zeko Bukušić i njegov brat Dušan 1969. godine. U intervjuu za ,,Slobodnu riječ” sa vokalom benda Gordanom i sa frontmenom Zekom, idejnim vođom i pokretačem ideje da se sačuvaju prave vrijednosti, razgovarali smo o njihovom početku, o r’n’r sceni osamdesetih, o brojnim nastupima i nagradama, zatim i o kvalitetu kojem su ostali vjerni, o bavljenju muzikom nekad i sad i o receptu za dugo trajanje.

,,Beli anđeli” su prijepoljski bend vjeran r’n’r saundu već 46 godina. Dobra atmosfera, jedinstven zvuk i pjesme kultnih imena u svijetu muzike postali su sinonim za nastupe ovog benda, koji svira u sastavu: Gordana Jakšić – vokal, Ljubodrag Ćuković- bubnjar, Sreten Bukušić – klavijaturista, Stevo Popadić – basista, Zoran Zeko Bukušić – gitarista i Nikola Bukušić – perkusionista.

Za četiri decenije, koliko postoji ovaj bend, sarađivali su i svirali sa najistaknutijim muzičarima iz Crne Gore i regiona, među kojima su bubnjar Garo Bakić, basisti Slavko Terzić i Zvonko Mandić, zatim klavijaturisti Mančo Božović, Radovan Čarkilović – vokal, Milenko Bajić, Peđa Bajić, Nešo Spasić i mnogi drugi.

Da li ste prije 46 godina – kada je grupa osnovana mogli da pretpostavite da ćete ovako dugo da trajete?

Ljubav prema muzici je bila ogromna. Jedino o čemu smo razmišljali je bilo da što više sviramo i nastupamo, niko nije mislio o trajanju. Sada mi je drago što je bend opstao preko četiri decenije, jer to znači da je sigurno vredeo.

Kada je rokenrol muzika u pitanju, osamdesete godine se mogu smatrati zlatnim periodom jugoslovenske muzike. Kakvo je bilo stanje u Crnoj Gori što se tiče r’n’r scene kada ste počinjali?

Mi smo osnovani u Prijepolju, ali su članovi benda bili i iz Crne Gore, pa smo mnogo nastupali po Crnoj Gori. Što se tiče r’n’r scene stanje nikada nije bilo sjajno, uvek je rok bio nekako u drugom planu, mada je bilo mnogo više uslova nego sada, kao i mnogo više mesta na kojima se mogao čuti i svirati dobar rok. Postojalo je mnogo više kvalitetnih bendova, održavala su se razna takmičenja, igranke, koncerti. U svakom gradu su postojala bar po dva kultna kafića za svirke takve vrste, kao što su, recimo, u Bijelom Polju, u kome smo prirodno zbog blizine najviše gravitirali, bili Gullo-Gullo, kafić našeg prijatelja i kolege gitariste Siniše Bulatovića, ili Klub književnika Sjever. Obzirom na to što se danas u muzici događa, mogu reći da je stanje ipak bilo mnogo bolje.

Osvojili ste prvu nagradu na rok-smotri u Bijelom Polju 1980. godine, takođe i nagradu za najbolji rok bend 1984. godine. Da li su te nagrade bile satisfakcija za dalji rad i potvrda kvaliteta koji ste ostvarili u muzici i da li su vam obezbijedile mogućnost da se predstavite široj publici?

Nagrade su uvek satisfakcija, naravno da su nam davale vetar u leđa, kao i podstrek da sledećeg puta spremimo još bolji i kvalitetniji repertoar za nastup. Trudili smo se da što više vežbamo, radimo na sebi i još bolje se predstavimo publici na sledećem nastupu, a nagrade su nas motivisale da to radimo sa još većim zadovoljstvom.

Nastupali ste kao prateći bend mnogim zvijezdama tadašnje Jugoslavije. Koji koncert biste izdvojili danas posle više od četiri decenije koliko postojite?

Na turneji po Nemačkoj pratili smo mnoge pevačke zvezde tog doba, kao što su: Milo Hrnić, Darko Domijan, Leo Martin, Dubravka Jusić, Danijel Popović, Mišo Kovač, Alen Islamović i mnogi drugi. Međutim, lično najveće zadovoljstvo, lično i sviračko, jeste nastup sa Dadom Topićem na njegovom koncertu u Domu kulture u Prijepolju 2007. godine, na kome sam ja bio gost njemu i čuvenoj grupi ,,Time”.

Grupa se može pohvaliti bivšim i sadašnjim članovima koji važe za profesionalce kada je u pitanju rok muzika. Šta je sa autorskim pjesmama?

Nažalost, autorske pesme ,,Beli anđeli” kao bend nikada nisu snimali, bilo nam je važno samo da nastupamo, sviramo, i da što bolji repertoar ponudimo publici. Možda je sa današnje tačke gledišta to propust, ali mislim da ćemo mi trajati još, pa možda pokušamo i da ga  ispravimo. 

Mnogo nastupate i priznat ste bend kod nas i u regionu. Da li je potrebno i dalje se dokazivati novoj publici ili je dovoljno ime kao potvrda kvaliteta?

Ime benda ,,Beli anđeli” je uvek bilo sinonim za kvalitet, ali ime je dovoljno samo kao osnov, jer je, nažalost, među mladim ljudima sve manje onih koji prate takvu muziku i kojima bi bilo dovoljno samo ime da nas prepoznaju. Dokazivanje je uvek iznova neophodno, naročito danas u opštoj poplavi šunda i kiča, morate biti mnogo drugačiji i kvalitetniji od svega što se nudi da biste opstali.

Gdje ljubitelji vaših svirki mogu da vas vide?

U letnjim mesecima tradicionalno smo angažovani na nastupima na crnogorskom primorju, na odabranim mestima koja se trude da ponude nešto drugačije i kvalitetnije svojim gostima. Tu u našem repertoaru uživaju domaći, ali mnogo više strani turisti, koji znaju da nas isprate ovacijama i tako se zahvale za ugodno provedene večeri. Nadamo se da i mi na taj način doprinosimo da letovanje u Crnoj Gori ostane upamćeno po lepim stvarima. 

Vi ste bend koji uspijeva da sačuva prave vrijednosti i kvalitet u muzici. Kako to uspijevate s obzirom na to da se muzička industrija pretvorila u unosni biznis gdje sve manje ima mjesta za umjetnost, a sve više za kič?

Prvenstveno zahvaljujući  neizmernoj ljubavi prema muzici, kao i izuzetno profesionalnom odnosu prema poslu kojim se bavimo. Kroz čitavo svoje postojanje trudili smo se da sačuvamo različitost repertoara,  da ponudimo publici ono što nigde drugde više ne mogu da čuju, naročito danas. Nije nas nikada zanimalo podilaženje publici repertoarom u smislu privlačenja šire publike, a na uštrb kvaliteta. Kao cover-band na repertoaru imamo sva vrhunska imena domaće, ex-yu i strane scene, kao i bezbroj hitova savremene muzike koji su vredni pažnje. Tu su Leb i sol, Stijene, Smak, Parni valjak, Josipa Lisac, Gary Moore, Santana, Deep Purple i mnogi, mnogi drugi. 

Kada uporedite bavljenje muzikom nekad i sad, koliko je teže ili lakše sadašnjim mladim bendovima da uspiju i da se održe?

Bavljenje muzikom je nekada bilo prvenstveno zadovoljstvo, a sada se pretvorilo u biznis. Vrlo je teško proceniti da li je bilo teže ili lakše nekada ili sada. Tehnički uslovi su mnogo lakši jer je mladima danas u eri Interneta sve na dohvat ruke, od muzike, preko notnih zapisa, tablatura, stranih tekstova, uslova za vežbanje i za snimanje itd. Mi smo skidali pesme slušajući radio ili,  u najboljem slučaju,  snimajući sa radio-stanica na starim kasetofonima.

Na kraju, šta biste poručili onima koji tek počinju, a ne pristaju na kompromise sa šundom na estradi?

Poručio bih mladima da nipošto ne odustaju od svojih snova i da ne dozvole da ih povuče trka za brzim novcem ili slavom preko noći. Recept za trajanje je prvenstveno ljubav prema muzici, ali samo uz ogroman rad, trud i vežbanje. Ne postoji dovoljno veliki talenat kome nije potrebna nadogradnja u vidu rada na sebi. Svirajte pravu muziku, vežbajte i volite to što radite, gradite karijeru korak po korak, uspeh koji dođe preko noći isto tako brzo i prođe. Samo prave vrednosti mogu biti trajne.  Naš lajt motiv je stih iz pesme ,,Kolo” slovenačke grupe September: ,,Svirali smo gitare, pjevali na sav glas, jedina prava ljubav bila nam je muzika/Svirali smo gitare, pjevali na sav glas, jedina prava ljubav ostaje muzika.”

Bojana Obradović

Оставите одговор