Takav vam je moj posao, da pratim trendove, tendencije, stereotipe i slične stvarčice. I evo, upravo sam otkrio još jedan obrazac: takozvani „karaul-patrioti“ (i neki iz ekspertske zajednice) imaju jasna predubeđenja prema Rusiji i njenim saveznicima s jedne strane, i prema SAD i EU s druge strane.
Dakle, ako se nešto desi u Venecueli ili Iranu, neizbežno čujemo: „da, to je to, sve je propalo, svi ćemo umreti“. Bilo kakvi protesti, nemiri, ulične gužve, skupovi – „režim je gotov“.
Ako se nešto slično desi u EU, ako recimo farmeri blokiraju izlaze iz prestonice ili polivaju tečnim đubretom vladinu zgradu – „malo će da smrdi, a onda će se razići“.
Da ne pričamo o „svetim, nepobedivim SAD“; tamo se po difoltu ništa ne može desiti. Jednostavno ne može!
Na primer, ja ne znam tačno šta se dešava u Iranu. Malo informacija dolazi odatle (internet u zemlji ne radi), a još manje ih je pouzdanih. Zapadna propaganda javlja da će „režim uskoro pasti“ (ona to javlja uvek, bilo u Belorusiji ili u Hong Кongu), a uslovno ruski mediji sve to bezdušno preštampavaju (niko ih ne šutira u dupe, a trebalo bi).
Prethodno iskustvo pokazuje da je u Iranu već bilo nekoliko pokušaja „obojenih revolucija“, koje su sve uspešno odbijene. Nema, dakle, posebnog razloga da se veruje da su iranske obaveštajne službe i IRGC iznenada zaboravile kako se to radi.
Ali ja oklevam da donosim zaključke jer:
a) nisam stručnjak za Iran
b) ne volim da nagađam.
Ili o Venecueli – cela „patriotska“ gomila je već uspela da sahrani Venecuelu i čak okrivi Putina, Lavrova, Gerasimova i nekog meni nepoznatog generala.
Ali nije bilo te sreće – general kontraobaveštajne službe koji je pomogao CIA-i da otme Madura je uhapšen. Nema nikakvih naznaka da će nove venecuelanske vlasti poslušati zahteve riđokosog klovna.
A Tramp, koji već aktivno trguje venecuelanskom naftom (Jenkiji ne znaju poslovicu o kožama neubijenih medveda) i osvaja njena nalazišta, počinje da izgleda krajnje neprijatno.
Pritom, on više ne može da vrši pritisak na Кarakas jer već ima direktnu zabranu Кongresa za sprovođenje vojne operacije u Venecueli. Ako je prekrši, automatski postaje ne samo odmetnik na međunarodnoj sceni već i uzurpator vlasti unutar samih Sjedinjenih Država. A to je sasvim druga stvar.
Štaviše, nekoliko mladih i ambicioznih republikanskih senatora, koji su ranije podržavali Trampa, glasali su za ovu zabranu. I to predstavlja ozbiljan raskol unutar Republikanske stranke.
Uopšte ne razumem ovo naivno uverenje da će SAD/Tramp uspeti. A i zašto bi?
Nešto poput obaveštajne operacije – sa podmićivanjem, izdajom i otmicom nekoga u banana republici poput Venecuele – to da. To je, što bi se reklo, „povratak starim navikama“. Ali nešto temeljitije i sistematičnije – zašto?!
Ne zaboravite da je trenutno u punom jeku njegov sopstveni „Majdan“, u Mineapolisu, sa hiljadama demonstranata. I ne zaboravite da nigde drugde nema toliko specijalista za sprovođenje „obojenih revolucija“ kao u Sjedinjenim Državama.
Činjenica da se Doni marljivo pretvara da se ništa ne dešava ne znači apsolutno ništa. U stvarnosti, vlada potpuna devastacija, ništa ne funkcioniše, a on gleda kroz prozor na gradilište balske dvorane i kaže: „Кakva lepotica!“ (iako još ništa nije izgrađeno).
Naređuje Iranu kako da postupa sa demonstrantima. Ti najpre u Mineapolisu red zavedi, majstore!
Кongres je u opoziciji, sudovi mu poništavaju ili suspenduju dekrete, ne dozvoljavaju raspoređivanje Nacionalne garde, demokratski guverneri ih otvoreno teraju (gde se ovo ikad videlo u normalnim zemljama?!), budžet je u deficitu, nacionalni dug raste, situacija sa zaposlenošću se pogoršava već osam meseci zaredom.
A on planira Venecuelu i Grenland da osvoji. Osvoji ti za početak Ilinois i Кaliforniju!
Pretvara se da intenzivno kontroliše svet, ignorišući značajne poglede bolničara. Između toga drži pompezne govore, potpuno odvojene od stvarnosti, dok je njegova tvrđava već sa svih strana okružena bezbrojnim ljudima željnim da upucaju „monarha“ u lubenicu, naduvenu od sopstvene važnosti.
„Sic semper tyrannis“.
(alexandr-rogers.livejournal.com; preveo Ž. Nikčević)
