Zašto kažeš „hitno“, a misliš na… seks!?

Oduvek sam imala jezivo utemeljen osećaj odgovornosti. On je išao dotle da sam se bespotrebno neretko dovodila na granicu izdržljivosti. Da li je to neko bolesno nadigravanje same sebe a u cilju samodokazivanja, ili je nadigravanje imalo veze sa samom igrom, odnosno zabavom. Znate one fetiše, kada ljudi stave sebi omču ili kaiš oko vrata tokom seksa, pa se onako, pomalo pridave, a u cilju ustostručenja sopstvenog užitka.

Neretki su zaginuli tako. Elem, ne znam da li me je vukla pusta ambicija, ili pomenuta omča, tek, naturala sam sama sebi nenormalne rokove i abnormalne obaveze. Prijatelji su me oduvek gledali sa zebnjom i nerazumevanjem. Nikada nije bilo stvarne potrebe za takvim vratolomijama, ali ja sam ih tvrdoglavo slagala nad svojom glavom, i njima tako otežalim žonglirala kao Tantal. Na kratkoročnom nivou to mi nije donelo nikakvo dobro. Donelo mi je anksiozne napade, tahikardiju, ali i potpuno zapanjujuće nalete euforije i dopamina. Kako bih objasnila? Momenat u kome nadigrate sebe, i sve uradite na vreme, jači je orgazam no što može da vam ponudi ma koja tantra, te se na to navučete kao na heroinsku injekciju. Navlaka, dakle. Nije dobro. Na dugoročnom nivou, to mi je donelo nove poslove, poštovanje kolega, a to poštovanje se mnogo puta razvilo i u blisko prijateljstvo. Međutim…

Radila sam sa puno ljudi, od kojih su neki veoma poznati i priznati u svom poslu. Radila sam sa strogim ljudima od kojih zaziru. Radila sam sa ljudima koji traže dlaku u jajetu. Radila sam sa ljudima kojih se plaše jer mrze švindleraj. Radila sam sa prokazanima. Radila sam sa ljudima čija imena izazivaju strahopoštovanje. Radila sam sa zakeralima, razmaženima, nesigurnima, prepotentnima. Radila sam sa svim felama. Ono što je zajedničko svim pobrojanim kategorijama – nikada nisam imala problem, posao sam uradila što je profesionalnije bilo moguće i rastali smo se u ljubavi. Mnogi od njih su me zvali da radim opet. Nisam ja laka za saradnju. Nisam slepi poslušnik, uvek kažem ono što mislim, ne plašim se da predložim sugestiju, ali, umem da čujem sagovornika. Najvažnije – uvek uradim ono što sam obećala. Čemu ova priča? Iako je moje radno iskustvo bilo raznoliko, osećanje koja je vezivalo sve te ljude, moje saradnike i kolege, i mene bilo je – međusobno poštovanje. U nekom, meni i dalje, mističnom trenutku, to se promenilo.

Znate, posao dramskog pisca je uglavnom posao najamnog radnika. Navikneš se na svašta. Na zvanje u 3 ujutru, na kašnjenja honorara, na predugačke privatne razgovore sa rediteljima i glumcima kojima jedni drugima lečimo fobije i strahove. Navikneš se da radiš bez ugovora. Navikneš se da budeš i psiholog, i majka, i sestra. Navikneš se da budeš i džak za udaranje. Sve u cilju rađanja nečega u šta veruješ. Dramski pisac/scenarista trpeljivo ulazi u brak sa pozorištem/filmom (odnosno svima koji to pozorište/film čine – reditelj, glumci, upravnici, direktori drame, kompozitori, scenografi, kostimografi, direktori fotografije, producenti…) a u cilju rađanja svoga čeda, odnosno dela. I ništa nije problem. I sve može, dok veruješ u nešto i dok to međusobno poštovanje iskri u tom vašem „braku“.

Avaj. Desilo mi se, po prvi put, da osoba sa kojom radim podmetne upravnika pozorišta dva dana pre mog deadline-a da me požuri sa predajom teksta. To je, naravno, nonsens i veoma je ponižavajuće. Zbunjen upravnik, zbunjena ja. Tekst, naravno predat na vreme. Tekst – neošljaren, u njemu prebrojan svaki slog. Pređem preko toga, pređem preko nekih mailova u kojima me se optužuje za šta-sve-ne. Pomislim, trudna sam, ne treba mi stres. Pomislim, nisam sebi dozvolila stres ni kada mi je majka umrla pre neki mesec, neću ni sada. Pomislim, možda sam preosetljiva. Ali, osoba počne da mi šalje naredbodavne poruke, opet van konteksta. Dramski pisac nije služinče. Naročito ako je dramu predao mesec dana ranije, ugovor još nije potpisao i ni dinar još nije dobio. To sve nije problem. Problem je što dramski pisac, ovaj bar ne, nije navikao na naredbodavni ton, i na poruke koje ne uključuju „molim te, izvini i hvala“. Tako se nismo obraćali jedni drugima u okviru ni moje porodice, ni moje klase na fakultetu, niti se tako ophodim sa prijateljima. Nikada. Nisam diva i ne spavam na zrnu graška. Ljude ne tretiram sa visine. Razumem sve i trpeljiva sam. Ovo nisam mogla da razumem, kao ni kasniju prepisku koja se uglavnom ticala nipodaštavanja mog značaja na projektu, moje gladi za dramljenjem (ah, i oh… tako nešto implementirati dramskom piscu (sic!)) i tako dalje. I, iskreno, izulo me je iz cipela. I padnem u krevet, od stresa. Predala tekst – prepravila sve naznačene sugestije – poštovala rok – bila izložena stresu – nedobila novac i ugovor… Da, mora da je problem u meni. I bude mi toliko loše od takvog tretmana da nisam danima ustala iz kreveta. Slomljena.

A onda, naravno, shvatim da je istina. Ja dramim. Mene trudnu, fragilnu i krhku je povredio neko bahat na pravdi Boga. Ulio mi nesigurnost i dvojbu. Idi!? E, Danice, dramoserko moja. Pa da li ću svaki novi put kada neko prema meni iskaže nepoštovanje i sopstveno nevaspitanje da padnem u krevet? Pa, sestro slatka (to ja tepam sebi), pa tebe tek čeka fešta. U majčici Srbijici možeš trudna da skapaš u redu, niko te neće pustiti ispred. Država ti neće uplatiti novac na vreme za tvoje trudničko makar igrala pipirevku na vrhovima trepavica. Ko god može da te gurne na trotoaru učiniće to uz diskretni udarac u stomak. Sestra u Domu zdravlja će te pustiti da čekaš 40 minuta, iako imaš uredno zakazan termin, iako je dan za trudnice. Pustiće svaku gospođu u menopauzi preko reda jer joj je donela čokoladu, osim tebe. Nije problem, nego, eto, igrom slučaja u Beogradu vlada epidemija malih boginja, pa baš nije zgodno da trudnica sedi bez potrebe u Domu zdravlja. Poniziće te na svaki mogući način dok se ne porodiš. Isti oni, glasnogovornici koji urlaju na sva zvona o nekakvoj beloj kugi koja hara Srbijom. A potom, kada svoje dete u znoju lica svog doneseš na svet, molićeš nebesa da bude zdravo. Kako zdravo u Srbiji? Pa, ovde svaka kuća ima nekog obolelog od karcinoma, to je postala endemska bolest. Kog vudu vrača da nađeš da pelcuješ dete da se ne razboli? Jer, ako se razboli, teško vam oboma. Bolovanje, da budeš uz svoje dete tokom lečenja, nećeš dobiti, a ako ti kojim slučajem i progledaju za koji dan, nećeš dobiti 100% plate. Što neko reče, pa ne misle valjda da će roditelji namerno da „zaraze“ sopstveno dete rakom da bi krali državu!? Ne znam da li iko od vas zna koliko košta lečenje obolelog od raka. Ja znam. Da li iko zna kako izgleda lečenje bolesnog deteta? Znam i to. Bolje da ne pričam. E, to je za padanje u krevet i slom živaca. To je, gospodo, situacija zvana glavolomka. To je drama. Momenat u kome sam ja izdramila je tipični mehanizam razmaženog snoba. Iz ove vizure ličim sebi na mog dedu koji se vratio iz logora 1945. pa nije mogao da se navikne na čizmaše što su mu se bahatili Beogradom bez „dobar dan i ljubim ruke“. Ne kažem da su bahatost i nevaspitanje za zanemarivanje. Jedno vuče drugo, pa dovodi do globalnih situacija gde državni vrh počinju da sačinjavaju bahati i bezobrazni. No, da sklonimo to na stranu. Prava muka je ovo. Ne biti uz svoje dete koje boluje od retke ili teško izlečive bolesti i suočiti se sa potpunim ignorisanjem države. Sa tim u skladu, ne nasedajte na one koji vam šalju bahate poruke koje počinju sa „hitno…“. To je način da upriliče seksualni čin sa vašim raciom, odnosno mozgom. Ono što je zaista hitno je da pomognemo ovim majkama i ovoj deci. I to bez drame. Pozivam vas najljudskije da potpišete ovu peticiju. Molim vas, hitno je….

Danica Nikolić Nikolić

http://www.peticije24.com/bolovanje_za_roditeljedokle_god_se_decaobolela_od_rakalece

Leave a Reply