U zagrljaju Hipnosa

Postoje dani u kojima se budite bez paučinastih misli. Glava vam je čista, prazna i laka, osećanja površna i mlaka, ali to je sve normalno posle intenzivnih emotivnih naboja. Postoje dani u kojima ste srećni samo zato što ste uspeli da se naspavate, koliko – toliko, zaogrnuti tek neosnovanom radošću što je san ipak došao na oči. Postoje dani u kojima vam je jedini smisao pronađen u tihom beslovesju u koje vas je Hipnos uveo. Postoje dani u kojima vam je sva snaga sadržana u tih nekoliko sati tokom kojih su vam duša i telo mirno otpočeli.

Dok sam bila mlada ( i taze, kako bi moj pokojni otac rekao) nisam volela da spavam. Mislila sam da je to bespotrebno gubljenje vremena, jer, pobogu, svet čeka samo na mene i staće, sigurno, ako ne upriličim da budem prisutna uvek. Živela sam život na pokretnoj traci. Zapravo, živela sam nekoliko paralelnih života istovremeno. I sve sam stizala – da budem odgovorna, da budem luda, da žurkarim, da učim, da radim, da dajem ispite, da imam privatni život. Naivno sam mislila da je san precenjen. Mislila sam da se telo ionako naspava kada utihne zauvek.

Krajem devedesetih sam skupila godinu dana u kojima nisam spavala uopšte. Za odmor i buđenje tela nalazila sam popularne metode koje spadaju u domen opštih mesta. U najboljoj tradiciji Amerike šezdesetih dizala sam se i spuštala, bespoštedno, raznim supstancama na koje je zakon gledao nimalo blagonaklono. Kasnije su supstance izbačene sa repertoara, ali se moja politika svesnog odbijanja zagrljaja u kome me je čekao Hipnos uporno nastavljala. O Hipnosu sam ionako mislila sve najgore, kao o slabijem i jalovijem bratu Tanatosa, te sam odbijala i najmanju pomisao na njegov, rekla bih second-hand dodir. Mislila sam, iskreno, kako samo neko beskrajno mlad i glup može da misli, da su dodiri, odnosno zagrljaji, smisleni samo na relaciji Erosa i Tanatosa. O, glupog li mladog stvora koga je slatka ptica mladosti perfidno prevarila…

Glupo biće, koje je mislilo (mislilo, kako to smešno zvuči!) da je smisao svega sadržan u teranju sopstvene mašinerije preko granice izdržljivosti, rabilo je svoje motore svojski i uporno doslednošću svojstvenoj jednoj mazgi. Ustajala sam kao vojnik u cik zore, posle dva sata sna i trčala, jurila, brzala da stignem sve što sam sebi nametnula kao zadatak.

Zadaci su, naravno, uvek bili neka naučna fantastika, jer drugačije i ne bi bilo zanimljivo, je l’? Uvek su se ticali neke birokratije i nadigravanja sa poganim zdravstvenim, ili školskim, ili pravnim sistemom, i uvek su bili kombinovani sa mojim obavezama prema fakultetu, poslu, kući ili voljenoj polovini. Počela sam da živim „na spiskove“, i bezdušno pravila nove, obilatije i zahtevnije, koji su me ujutru nenametljivo posmatrali odloženi tik uz šolju sa kafom i pepeljarom, u euforičnom iščekivanju da ih parafiram kao izvršene. Navuče se čovek na tu vrstu silovanja sebe samog. Navikne da mora, neizostavno, odmah da uradi najgore i najteže, ali brzinom svetlosti, ne bi li mu ostatak dana preostao za one manje stresne ali takođe autonagomilane obligacije. I jasno, završetak dana je ostavljen za prijatnija dešavanja koja su se ticala zajutravanja po klubovima posle hektolitara znoja izbačenih prilikom omiljene fizičke aktivnosti zvane salomljavanje štikli u ritmu koji DJ propiše.

I telo je moglo, i telo je trijumfovalo, i telo je pride nametalo sebi i dodatne fizičke aktivnosti kroz treninge. Ma, iskreno, i sama Leni Rifenštal bi se postidela. I to je sve bilo divno i krasno do jednog momenta. A taj momenat se zove nokaut koji ti priredi život.

Moja majka se, naime, razbolela. Ozbiljno razbolela. Razbolela na smrt. Time se moja koketerija sa nespavanjem završila. Rastale smo se tiho, moja koketerija i ja, u miru, kao posle dvadeset godina neke poluglasne i mirne emotivne veze. Ispratih svoju blaziranu koketeriju u nepovrat. U alavom galopu stvarnosti, predstavi mi se u svoj svojoj veličanstvenosti pokvarena druga, perfidna i maliciozna, zvana Insomnija. O, kako me je ščepala! O, kako me je se dočepala. O kako mi se slatko nasmejala u brk. Kao da me je godinama samo posmatrala iz prikrajka, mislivši se u sebi, da će moje kuražno inaćenje dočekati na zicer. Nije meni više bilo sna. Postojala su magnovenja, padanja od umora, levitiranje između neba i zemlje, ali sna, zdravog sna, onog koji okrepljuje i koji zdravi telo, nije više bilo… Eee, kako sam se onda udvorički obraćala Bogu i kumila ga da me vrati u zagrljaj nepravedno osuđenog Hipnosa. Kako sam mu samo prizivala astralno biće zagledana u tavanicu. I obećavala, i izvinjavala se, i mešetarila, i nudila mito i korupciju. Ali, ne! Hipnos je postao gluv za moju slabićku tiradu.

I tako, dođosmo do ovoga trenutka. Tela neispavanog i prenapetog kao struna, sahranila sam majku u novembru mesecu. Poluluda od sabijenog bola, suza zadržanih pred slanom rešetkom svojih trepavica, neispavana i sa tremorom od bolnog umora, ja sam se na majčinoj sahrani zacenila od smeha. Risus mortis, kako bi to rekli stari Latini. Naravno, bilo je tu i one klasične odbrane organizma samog od neprijatne i bolne činjenice, ali osnovni uzrok mog nepriličnog kikotanja bio je umor izazvan mesecima bez zdravog sna. Kovčeg se spustio. Moja duša je odahnula što više neće biti svedok bolova kroz koje je najvoljeniji stvor na svetu stoički prolazio, i ja naivno pomislih da sam odradila svoje i da će me Hipnos, najzad, pošto mi se osvetio za sva prethodna osujećivanja, primiti, skrušenu pokajnicu, pod svoje okrilje. Međutim, moj stari nemezis, Hipnos, imao je druge planove. Pošto sam ga godinama uverljivo ubeđivala da ja mogu dalje i bolje, i više i jače, a da mi san nije potreban, on mi je upriličio iznenađenje. Umesto očekivanog pomirenja sadržanog u osam sati besvesnog opuštanja, Hipnos mi je darovao novu turu nesanice, ovoga puta srećnom i prijatnom prigodom. Shvatih, zatečena, da sam u drugom stanju.

Neizmerna sreća koja se na mene spustila sa anđeoskih visina ne bi bila potpuna da me nije dočekala slatkom osvetom Hipnosa. U istom paketu, neslućena euforija perforirala sa izvora najdublje i najintimnije unutrašnje radosti, došla je pod ruku sa poznatom arhineprijateljkom – Insomnijom. Insomnija se postarala da se ovaploćuje kroz sindrom nervozne bešike, čime je svaka noć proteklih devet meseci, u mom slučaju, protekla izgubljena i na komade iscepkanih REM faza. Hvatam sebe, dok drhtim od neispavanosti, da mantram kao poslednji manijak, sama za sebe, da apartman u klinici Narodni front naprosto mora sa bude slobodan, ne bih li uspela da se naspavam ta tri postporođajna dana. Samo o tome mislim, o snu, pre nego što novi i najvoljeniji uzrok moje nesanice, ufačlovan kao vekna hleba, ne bude donet kući, čime ćemo započeti novu turu iscrpljujućeg ali dražesnog nespavanja.

Neke žene se boje regularnog porođaja. Neke se plaše anestezije i hirurške intervencije. Neke indukcije. Ja, bednica, plašim se da će mi izmaći apartmanski krevet. I razmišljam o ovome, što se svakako zove „’leba preko pogače“ u realnom poretku stvari, i o tome kako sam postala trivijalna pod stare dane. Ali, može mi se. Noćas sam ipak „nahvatala“ četiri sata sna, prekinuta sa samo dva minuciozna odlaska u toalet. Uzgred, vidim da se i beba naspavala kao mali car. Miran je poput bubice, što je neočekivano na plus 35 stepeni Celzijusa. E, tako.

Dakle, ukoliko me pitate šta možete da mi poželite prilikom donošenja na svet jednog novog života, odgovoriću vam sa pozicije koja dolikuje omatoreloj a frivolnoj ženi, koja se ne brine kako će proteći porođaj, a koja već zna da je beba sigurni pobednik. Poželite mi, molim vas najlepše, da pomenuti apartman bude dostupan. To je i najsigurniji način da se naše druženje nastavi…

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор