Ponovo (ne) radi bioskop

12084109_950198168369550_619700516_nSećam se…

Svetla se ugase, pojavi se znak Avala” filma, ili “Metro Goldwyn Mayer”-a i magija može da počne. Početak je uvek najbolji, a kraj i izlazak na zadnja vrata,  u neki budžak na ružnom delu ulice, uvek najtužniji.

Ali, sve to imalo je i uvod… Utanačiti sa drugovima dan, sat, proveriti da li će njih roditelji pustiti istog dana kada mene moji puštaju, proveriti repertoar, sačekati smenu filmova do ponedeljka… I tek kada se sve to poklopi, avantura počinje. Prvo nalaženje ispred bioskopa „Avala“ na Crvenom Krstu, ili ispred „Božidarca“, koji je vrlo blizu moje kuće, gde bismo uvek došli barem pola sata ranije, da razgovaramo i natenane uživamo u slobodi koja nam se smeši. Božidarac je bio bezbedan; lepo svetlo mesto gde su se održavali razni kursevi i gde je dolazilo mnogo sveta. Avala je, pak, nekako skrajnuta iza „Beogradskog dramskog“ i na njenim starim kamenim stepenicama, na ulazu, često je vrebala opasnost. Tu su, naime, dolazili stariji dečaci, već momci, koji su uveliko formirali svoje bande po Čuburi i Krstu i koji su nam tražili novac. Ali to je, bila gotovo sasvim bezazlena pljačka, jer se radilo o iznosu od najviše dva dinara i to je uvek bio višak u našim džepovima. Mangupi su proveravali koliko imamo, cenjkali su se nama, ali nas nikada nisu tukli i uvek bi nam uzeli samo onoliko koliko smo imali preko cene karte. Imali su neki kodeks i nisu želeli da nam otmu pare za bioskop. A bili su i praktični, jer kada bi jednom tako nešto uradili, to bi moglo da ima i posledice po njih. Ovako, sve se svodilo na žickanje siće… Dobro, malo tvrđe žickanje, bez šanse da izbegneš da daš dinar-dva. Najluđe od svega je što su i oni sami ovaj novac koristili za gledanje filmova, tako da ispada da su siledžije vršile nedela da bi se kulturno uzdizale! Predstave su, inače, različito koštale. Kada su bili emitovani stari filmovi, najčešće kaubojci, cena ulaznica je bila svega šest dinara, a u slučaju kada su u pitanju bili novi filmovi, premijere – koje bi nakon što se dobro „izigraju“ u centru grada, u Kozari – prelazile u „Avalu“ – cena je bila osam dinara. I samo u nekim, nama neshvatljivim situacijama – film bi koštao čitavih deset dinara, koliko je, najčešće, iznosio celokupan naš budžet. Roditelji bi nam obično dali po “rudara”, deset novih dinara, da ne bismo gubili sitan novac. U takvim, ekstremnim situacijama, kada su se davali “skupi filmovi” nije ostajalo para ni za mangupe, ni za semenke i kikiriki, koje su držali neki Albanci u obližnjem minijaturnom kiosku.

Posebno su bili popularni domaći filmovi, a među njima, najviše partizanski. U Avali sam gledao i „Sutjesku“ i „Užičku republiku“ i „Povratak otpisanih“ i „Valter brani Sarajevo“, ali sam propustio „Vrhove Zelengore“, jer sam bio pod očevom jednomesečnom kaznom zbog neke gluposti koju sam napravio… sad, da li u školi, ili u kući, nikako više ne mogu da se setim; niti se sećam šta sam tačno uradio. Sećam se samo kazne. Možda je ovo prilika da izjavim da nikada više, čak i kad mi se ukazala prilika da na televiziji pogledam taj film, ja to nisam učinio, jer nisam imao snage da se ponovo suočim sa tim užasnim ponižanjem koje mi je otac priredio.

Takođe, tih sedamdesetih, bili su popularni i filmovi kultnog kung-fu borca Bruce Leeja, koji su bili pomalo nezgodni za gledanje, jer se posle izlaska iz bioskopa trebalo suočiti sa romskim bandama naouružanim nun-čakama. Romi su, kao što je poznato, najviše od svih primili k srcu Bruce Leeja i izgradili od njega svojevrstan kult. Mlatili su tim nun-čakama maltene isto kao i sam Bruce, samo ipak za nijansu sporije. A zvuci koje su ispuštali, bili su identični, ne samo Bruceovim usklicima, već i svim ostalim zvucima koje su montažeri lepili uz pokrete majstorovih ruku i nogu. I sve su to Ganci znali da interpretiraju. Nisu oni bili naročito nasilni, ali jesu bili napaljeni na Brucea i sve te njegove mavaši- gerije, te je bilo pametnije izbeći ih u mraku.

U svakom slučaju, dok sam živ, “Avale” ću se sećati po Bruce Leeju i po partizanskim filmovima. Ipak, koliko sam u stanju da setim, poslednji partizanski film koji sam u svom životu gledao u bioskopu, nisam gledao u „Avali“, već u centru grada, sa nekih šesnaest godina, dakle nekako post festum, u trenutku kada je ovaj žanr za mene već uveliko bio prevaziđen.

Ali, da stvari postavim na sledeći način. Sećate li se filma „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“? Naravno da se sećate.

A, da li se sećate šta sve možete u Beogradu kad nema struje?

Moja najranija sećanja, vezana za ovu osetljivu i nadasve aktuelnu ekološku temu, sežu u daleku, prvu polovinu osamdesetih, u vreme nakon što nas je napustio najveći sin naših naroda i narodnosti, Josip Broz Tito, ostavivši nas jadne i nezaštićene, u mraku i s bonovima za kafu, benzin i zejtin.

Priča počinje za vreme jedne od uobičajenih isrpljujućih višesatnih restrikcija struje.  Trapav, ili ne, tek, bio sam uspeo da oborim sveću i da zapalim novi bordo tepih koji je mama nekoliko dana ranije kupila u Sintelonu, izabravši ovu kraljevsku boju, u teškoj konkurenciji ostale tri boje: teget plave, neodređeno zelene i drečave-oranž. Nije pomogao ni indijanski ples koji sam odigrao oko vatre, izazvan šokom i nevericom zbog nadrealne scene koja se odigravala pred mojim očima, a čiji sam jedini vinovnik bio upravo ja. Nije pomoglo ni ubeđivanje da je tepih planuo, jer je u pitanju običan sintetički bofl i objašnjavanje da nisam ja kriv što je lažni socijalizam počeo da poprima dimenzije farse… (što je deset godina kasnije priznala i mama).

Sve je bilo džabe – popio sam šljagu i što je bilo još gore – vakelu.

Nakon ovoga, bio sam čvrsto odlučio da više ne provedem ni pet minuta svoje mladosti u besmislenoj mračnoj čamotinji, pa sam se dogovorio sa starim drugarom i potonjim kumom Duletom, da sledeću turu isključenja provedemo u drugom, osvetljenom delu grada – u bioskopu! Bacio sam letimičan pogled na repertoar – bilo je tu par solidnih krimića i komedija. Trebalo je samo sačekati da država pritisne okidač, pa na film!

Ali, kako to biva, jedini film koji se poklapao sa našom grupom isključenja, bio je „Veliki transport“, jedna od poslednjih velikih i nepojmljivo skupih partizanskih epopeja (Vojvodina je bila poslednja naša republika-pokrajina koja još uvek nije imala svoj „partizanski”), a davao se baš u neudobnom Kosmaju, na čuvenim drvenim, škripavim, stolicama. No, kocka je bila bačena, odluka se više nije mogla menjati, Dule i ja smo bili spremni da gledamo i reprizu „Sutjeske“ ako treba, samo da ne džedžimo u mraku, a „Veliki transport“ je ipak bio premijera. Semenke, suncokret, kikiriki… E moja deco, bilo je to mnogo pre nego što je kokičarska imperija „Pećina“ otvorila punktove širom našeg grada. Film malo glup, malo patetičan. A nadasve skup, sa sve Helmutom Bergerom u ulozi nemačkog pukovnika.

A onda – desilo se nešto neverovatno. Nestala je struja na pola filma. Sećam se samo da je Bata Životinja nešto rekao i posle toga – mrak. Mrak film. Mračni srednji vek. Mrak…

Neko je upalio upaljač, a pojavila se i razvodnica s baterijom. Video sam parove koji su se, bez problema, s partizanštine prešaltovali na vatačinu. Video sam ogromnu ekspresionističku senku i, inače ogromnog Duletovog nosa, na zidu… Nekom je sudbina majka, a nekom maćeha… Nekom se najlepše i najbolje stvari dogode u mraku… na primer, tipu koji je ljubio sisatu plavušu dva reda ispred mene… a nekom najgore… na primer, meni… koji sam sedeo u mraku i zurio u ogromni siranovski Dušanov nos… (Možda je tada trebalo da postanem gej i dvadeset godina kasnije popijem po nosu od skinsa, kao predvodnik parade ponosa…) Ali, kako čovek da bude siguran koju odluku da donese kad se u mraku nađe na raskršću dve staze..?

„Noć, noć, noć, noć, totalni je mrak. Nista se više ne vidi u tami. Ovo svetlo je usamljeni zrak. Osećam ipak ko da nismo sami ti i ja. Verujem …. ne verujem…”

p.s. (Naknadno se ispostavilo da nije prekršen red restrikcije struje po grupama, već je u pitanju bio kvar.)

***

Poseban segment svake priče o bioskopima je onaj vojnički. U mom slučaju on je vezan za Titograd, kasnije (a i pre toga) Podgoricu, i u to vreme, jedan jedini bioskop u ovom gradu – „Kino kultura“. Potpisujem glavom da sam za godinu dana boravka u Podgorici odgledao sve filmove koji su se smenjivali na repertoaru „Kino kulture“ i to je svakako najneselektivniji period moje filmofilske, odnosno bioskopske karijere. Kada ne bismo imali dozvolu, moj drug Darko (danas profesor na PMF-u) i ja, bežali smo preko ograde i probijali se pored parola vojne policije koje su kružile gradom, a naročito su se vrzmale oko bioskopa. Ponekad su ulasci u „Kino kultura“ bili prave male avanture, to jest izbegavanja patrola u duhu Tihog i Prleta. I nekoliko puta je bilo vrlo gusto. Kada bismo se, međutim, dokopali bioskopa –  bili smo na sigurnom. Nikada se nije desilo da nas neko unutra presretne, a čak i kad bi se desilo da vojni policajci uđu u bioskop, što je bio prekršaj, oni bi seli u najudaljeniji kutak i gledali film, a nas, ma koliko sumnjivi bili, na izlazu ne bi ni pogledali, to jest –  pravili bi se da nas nisu videli.

***

Bioskopa u Beogradu gotovo više i da nema. Ima ovih stranih, korporativnih, moćnih, u okviru šoping molova. To su udobne sale, dobra projekcija, kvalitetan zvuk, ali odlazak u te bioskope više je nešto nalik spektaklu; kao odlazak u cirkus, ili u skup restoran za koji se pare skupljaju šest meseci.

Obični bioskopi, trošne sale iz komšiluka, održali su se sve negde do prvih godina nakon pada Miloševićevog režima, ali su se na kraju utopili u živom blatu tranzicije, odnosno u privatizacijskim mahinacijama. Lokacije na kojima su se nalazili, bile su isuviše atraktivne da ih ne zapaze nezajažljivi tajkuni, špekulanti, a i pokvareni političari koji su lako prodali kulturni identitet grada za šaku dolara… ili evra.

S druge strane, kad malo razmislim, ko zna da li bi se bioskopi, onakvi kakvi su bili, i održali u tržišnim uslovima i ko bi uopšte bio spreman da ulaže u njih, u njihove prokisle i vlagom načete sale i u dotrajalu opremu… Ipak, nedostaju. Iza njih je ostala praznina i uspomene na jedno sasvim drugačije vreme; vreme kada su obični ljudi osim merkantilnih potreba imali i kulturne potrebe i navike; kada je bilo dovoljno prošetati centrom grada i za nešto malo para koje je svako imao u džepu, među nekoliko mogućnosti, izabrati jedan filmski doživljaj. Dobro se sećam kako bismo, kao momci, kada zakasnimo, ili ne uspemo da kupimo karte u Kozari, pretrčavali u „Dom Sindikata“, a ako tu „nema ništa“ puštali korak do „Zvezde“, ili „Jadrana“, u zavisnosti od termina u kojima su se u tim bioskopima filmovi davali.

Centar Beograda je, na malom prostoru, imao veliki broj bioskopa i oni su davali poseban ton večernjoj atmosferi u gradu. Ispred njih ste, svakodnevno, s jeseni, u hladnoj novembarskoj ili decembarskoj atmosferi, mogli da vidite razdragane ljude, rumenih lica koji duvaju u smrznute prste, ispunjeni radošću pred novim filmom koji ih je očekivao. A onda bi, razdragani, zamišljeni, ili tužni, izašli posetioci prethodne projekcije, koje bi ovi koji tek treba da gledaju film, zagledali i proučavali njihove reakcije.

„Sad sam čula da ova žena kaže da je film odličan“, odzvanja mi u ušima dok se prisećam i zamišljam srećno lice devojke koja saopštava dobru vest svom momku, a on je pozdravlja poljupcem….

Na kraju, upravo dok sam pisao ove redove, kao znak, dobio sam zahtev prijatelja da „lajkujem“ „Art bioskop“ na Kolarcu. To je mala, intimna sala, koja prikazuje umetničke i nezavisne filmove. A tu odmah, u prvom komšiluku, kraj Kolarca, u Uzun-Mirkovoj ulici je i muzej Kinoteke, u svojoj novoj, lepo uređenoj zgradi sa sjajnom projekcionom salom,

I tako, i uprkos svemu, ja i dalje, nekako verujem da će se vreme bioskopa opet vratiti, baš kao što se sad vraćaju gramofoni… Analogni zvuk i pucketanje igle su nezamenljivi, a isto tako i one sitne crtice na platnu, ona prividna nesavršenost filmske trake u odnosu na sve moguće digitalne tehnike… Ta dubina i širina koja čitav doživljaj čine autentičnim, neponovljivim i uzbudljivim, jer filmska umetnost je odrastala zajedno sa velikim belim ekranima od platna i film je uistinu film tek onda kada ga vidimo u bioskopu.

A možda bi se sa povratkom malih kamernih scena, u nekom obliku, vratilo i doba nevinosti, sa prvim poljupcima, ukradenim u mraku.

Vojislav Todorović

Оставите одговор