O rečima

12081616_950198178369549_1980508896_n

Kao još sasvim mlada i nedovoljno pripremljena za sebe, a opterećena porodičnim bagažom, bila sam iskričava preko mere. Te moje iskre su se često pretvarale u praskove, u prave male bombe sa unutrašnjim sagorevanjem. Jezik nisam umela da zauzdam, a čak i da jesam, nisam želela.  Verbalne sablje ukrštala sam najviše sa majkom, a kada sam se „prekalila“ (Ja, naivno biće, misleći da sam pobedila roditeljicu, a ne znajući da me je bezbroj puta pustila – malo zato što nije htela da mi potkresuje krila, malo zato što je bila umorna od natezanja jer sam imala kapacitet da verglam dok se ne onesvestim, sic!), počela sam bahato da ulazim u konflikte s kime god. Neretko na svoju štetu, kako i već doliči drčnim balavcima.

Mnogo sam se pravila pametna. Mnogo. Iz ove vizure to deluje presmešno. Apostrofirala bih pametovanje pred profesorima na fakultetu. O, Majko božja i svi sveti, kako li su me samo gledali ti ljudi!? Pa ja sam bila pokretni cirkus! Ali, opet iz vizure žene na kraju četvrte decenije, shvatam da je imalo smisla.

Svaki put kada sam dobila po labrnji, čak i nezasluženo, nešto sam naučila. To je osnovna lekcija visokog obrazovanja. Visoko obrazovanje tome i služi. Bar ono što je visoko obrazovanje još uvek predstavljalo u moje vreme, ne ova lakrdija sada. Sada  diplome mogu da se lepe kao tapete. U istoriji ove male Srbije,  gotovo prčvarnice, nije bilo više doktoranata. Sa memljivim ukusom u ustima se prisećam na koje je sve prepreke nesrećna Ksenija Atanasijević nailazila dok nije doktorirala i postala docent, da ne pominjem Anicu Savić Rebac, takođe doktora nauka, koja je u trinaestoj prevodila Bajrona, i dela sa klasičnih jezika, dok danas svaka pevaljka ima doktorat sa nekog od novonastalih „eminentnih“ fakulteta. To umnogome govori o tome ko smo postali, ali to nije tema ove priče.

Dakle, visoke škole, koje su nekada bile svojevrsna mašina za mlevenje mesa, imale su za zadatak da svoje pitomce nauče istrajnosti (jer diplomu dobiju najuporniji, a ne najpametniji), i stoicizmu (nije važno koliko puta dobiješ šamar, a koliko puta se ugrizeš za jezik, vremenom naučiš da je zauzdavanje jezika i krotkost najlakši put do cilja).

Meni je dugo trebalo da savladam te lekcije. Apsolvirala sam i otišla iz zemlje, ostavivši za sobom 12 ispita do diplome, i veoma zategnute odnose sa pojedinim profesorima. Sedam godina mi je trebalo da se vratim u sedlo i da stisnem petlju, pa da dovršim ono što sam započela davne 1996. godine.  Ali, za tih sedam godina mog boravka u inostranstvu, savršeno sam naučila da zauzdavam svoju neretko poganu jezičinu. Naprosto, zauzdavanje jezika mi je garantovalo materijalni opstanak. Radila sam za jedan svetski konglomerat u kome je iznad vrata sale za treninge ( jer da biste bili vrhunski prodavac u inostranstvu morate da imate redovne treninge, konsultacije, psihološke radionice, radionice emocionalne inteligencije i tako dalje…) bilo napisano: „0 exuses, 0 tolerance“. To ukratko znači da se tamo poštuju i nagrađuju red, rad i disciplina, a disciplina nije samo redovno dolaženje na posao, nego i poštovanje nadređenog, što bi značilo zauzdavanje jezika. Znam, mnogi od vas će pomisliti da sam bila žrtva mobinga. Nisam. Debelo sam bila nagrađivana, zahvaljujući čemu sam proputovala pola sveta. Takođe sam debelo iskijavala svaki svoj konflikt sa šefovima i direktorima. Za razliku od Srbije, to nikada nije bilo na ličnom nivou. Sa kolegama i nadređenima sam se družila van radnog vremena, ali na poslu je moralo da bude onako kako pravila nalažu.  E, upravo to, ponašanje po pravilima i poštovanje nadređenih, čak i kada sam mislila da nam serviraju gluposti, doprinelo je tome da se sedam godina kasnije vratim u Beograd i završim sa svim repovima. Postala sam perzistentna, nisam uskakala sebi u usta, pošteno sam učila i položila zaostale ispite, a izbegla konflikte koji su me mamili, a u koje bih tako rado uskočila da sam opet imala sedamnaest godina. Shvatila sam da sam postala mudrija. Takođe sam shvatila da me je davnašnje profesorsko prekonosiranje umnogome oblikovalo. Poneko od njih je i bio u pravu. Istina je da se ne jede sve što leti.  No…

Kako rekoh, već sam razgazila četvrtu deceniju i pomalo sam zbunjena činjenicom da mnogi ljudi koje poznajem nisu naučili tu lekciju. Znate one poslovice kojima vas uče dok ste bili mali: „Ispeci pa reci!“, „Tri put’ meri, jednom seci!“, „Jutro je pametnije od noći!“… Nijedna nije smišljena za džabe. Naročito glede „verbalnih delikata“. Zreo čovek mora da zna šta može, a šta treba da kaže. Umni ljudi, oni koji zaista imaju soli u glavi, često oćute. Najpre zato što ne vole da se „valjaju sa svinjama u blatu“, a potom zato što ih je iskustvo naučilo da vreme sve postavi na svoje mesto. Mudar čovek ne palaca jezikom u prazno. Mudar čovek meri reči i vodi računa šta će kome da izgovori, i da li bi izgovoreno povredilo to osobu. Jer mudar čovek ne radi po impulsu, već radi po savesti. Savest mudrog čoveka (a samo dobar čovek može biti mudar, inteligentan može biti ma ko) ne može na svojim plećima da nosi tuđu bol. Savest mudre ljude satire. A griža savesti je pakao na zemlji. Mudri ljudi ne vole da obitavaju u paklu.

Posebna kategorija su pisci. Njima je glavno oruđe reč, a kao što znamo, osim što „na početku beše reč“, ta ista reč ima i moć. Uvek mi je bilo smešno kada mi neko ko sebe naziva piscem kaže: “Nemoj da mi se hvataš za svaku reč.“  Pa, hajde molim vas, a za šta da vam se uhvatim?!

Kada se nađem u poziciji da sretnem pisca koji arči reči u etar poželim da postanem kasirka. Problem je samo u tome što ja pisac jesam, za to sam se školovala i papreno platila školovanje; u toj sam atmosferi odrastala ( u mojoj porodici je bilo četvoro novinara, tri glavna i odgovorna urednika, petoro romanopisaca, sedmoro esejista, dvoje pesnika i dramatičara); žrtvovala sam svoj lični život da bih došla u fazu da od pisanja živim; dobila sam upalu tetive od kucanja jedne godine kada sam za dva meseca isporučila 1200 stranica… I niko mi ništa nije poklonio, niti servirao na tacni. Sve sam dobila na mišiće. A jezik je takođe mišić, te sam pažljivo razmatrala i šta ću da govorim, i šta ću da pišem.  Možda ponajviše zbog sujete – jer ne volim da ispadam glupa. A bilo je tu i nekih sasvim  altruističnih ispada. Naprosto, mislim da je moja uloga u tome da ljudima pomognem kroz ono što radim.  Da im ukažem na to gde grešimo. Koliko smo sitni i niski. Koliko malo umemo da volimo i razumemo. Kako nismo naučili da opraštamo i da se izvinjavamo kada nekoga povredimo.  Da čitaoca ili gledaoca ohrabrim, da mu kažem da je u redu. Da nije pogrešno biti čovek, ako odlučiš da budeš dobar čovek. Nadam se da sam nekome ukazala i na to da je ponekada pametnije oćutati, jer ćutnja nije isto što i tišina, ali  ume da poštedi bola.

Reči su dragocene. One ostaju. Čak i kada bi spalili sve knjige sveta ostala bi usmena predanja. Reči nam služe da iskazujemo najtananije emocije, da delimo smeh, da se bodrimo, da se tešimo. Reči su melem i tužno je gledati u šta ih ljudi pretvaraju. U stanju su rečima da gaze preko mrtvih ne bi li zadovoljili svoj trenutni poriv i nahranili gladnu sujetu. To je pogrešno, i osim što je pogrešno nije dobro po zdravlje. Otvara rane i sipa kancerogenu so na njih. Zato je pametnije ne uletati u paukovu mrežu verbalnog sparinga. Treba pustiti vreme da govori umesto vas u konfliktnim situacijama, a svaku svoju izgovorenu ili napisanu reč vrednovati kao suvo zlato, i čuvati je za neke lepe trenutke.

To je, recimo, nešto što sam naučila od svog profesora Vave Hristića. On je bio čovek od malo reči, a mnogo je pisao. Govorio je malo, i naizgled šturo, ali se u svakoj njegovoj rečenici nalazio ceo kosmos. Pride je bio čovek koji je napisao zaista mnogo pozorišnih kritika, i svaka, čak i kada je bila negativna, bila je lišena malicioznosti.  Njega pamtim kao blagorodnog čoveka i izvanrednog predavača, a svaki mu je zarez bio stavljen na kantar, pošto i mesto zareza u rečenici ume da promeni suštinu, i da misao okrene na naličje. Nikada iz njegovih usta nije izašla nijedna zla reč. Ali, nije izašla ni suvišna. I zbog toga je za mene ostao na tronu, koji doduše, njemu, jednostavnom i skromnom čoveku, nikada nije bio važan. Iza njega je meni upućeno ostalo nekoliko rečenica. One su vremenom postale životni kredo po kome sam se ravnala.

Nažalost, danas, u eri prebukiranoj masmedijima, reči pršte na sve strane. Svaka šušumiga (kako bi moj otac rekao) može da predaje na fakultetu, a svaka polupismena kreatura može da se predstavlja kao pisac. Jezik češe i ko treba, i ko ne treba. Reči se bagatelišu i postaju bezvredne zbog overdozirane upotrebe. Nemaju više ni smisao, osim u cilju povređivanja.  Literarna nadmetanja zamenila su verbalna grudvanja na javnim mrežama.  A to je, sve, bojim se, eonima daleko od „čoveka po sredini“ i junaka vrednog podražavanja kako nas je Vava učio predajući Aristotela. Uostalom, nije li sam Aristotel rekao da je kvalitet verbalnog izražavanja je u tome da bude jasno, a ne bude banalno.

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор