O deci

„O čemu da pišem?“

„Otkud ja znam…“

„Kako otkud znaš? Što sam se ja ženio, ako moja žena ne zna o čemu treba da pišem?“

„Cut the crap. Piši o deci. Eto.“

„O deci? Pa šta o deci da pišem…?“

„Piši o deci… piši šta hoćeš… o deci…“

 

I zaista, šta bih ja to mogao da pišem o deci, draga moja ženo, osim da su slatka, pametna i da ih obožavam?

Svestan sam ja da deca imaju svoju sliku sveta koju odrasli, ili ne razumeju, ili misle da je razumeju, ali, pitanje je da li je uopšte i moguće da je razumeju? Mi odrasli ljudi imamo prošlost i imamo neku sliku budućnosti koja najčešće nema veze sa realnošću, a deca – deca mnogo više od nas žive u sadašnjosti i svet prihvataju, snažno, i bez predrasuda; prihvataju ga sa radošću i punim plućima.

Uzmimo modernu tehnologiju, kompjutere i mobilne telefone, kao paradigmu našeg doba. Mi odrasli, odlično pamtimo svet pre te tehnologije. To je bio svet drugačijih navika i sasvim drugačije percepcije. Često, u raznim člancima, na internet portalima, možemo prepoznati žal autora, pripadnika naših generacija, za tim svetom. Žal za iščekivanjem telefonskih poziva; za razvlačenjem kabla do druge sobe kako bi se obavio neki tajni, ljubavni razgovor; žal za pismima… I sva ta nostalgija – da sve bude pomalo apsurdno – prosipa se upravo na internetu, tom simbolu modernog života…

Nego, hajde sad da vidimo gde su deca u odnosu na tu stvar. Možemo li sav taj naš „jad i sentiment“ da objasnimo deci? Naravno da ne možemo. Kako bi oni mogli da shvate to naše prenemaganje i u čemu je draž razvlačenja kabla, kad možemo udobno da obavimo razgovor i bežičnim i mobilnim telefonom? I kako to i da shvate, kad tu realno nikakve draži i nema, već je to nešto subjektivno i sebično, nešto što nas podseća na neko drugo vreme koje nam se sa ove distance čini lepšim i boljim, a dok smo u njemu živeli, bilo nam je sasvim obično i, često, pomalo sumorno.

Mogu li deca onda da shvate nas i mentalni prostor u kom obitavamo? Naravno da ne mogu, jer tu i nema šta da se shvati, to su neke naše bubice, koje oni, ponekad, iz poštovanja, ili čistog sažaljenja, ispoštuju, a ponekad nas i grubo otkače. Oni počnu da nas shvataju tek kad i sami ostare i postanu sentimentalni, baš kao što ja sad, iz ove perspektive mogu da shvatim svoje roditelje… ili mi se to samo tako čini.

Čitav život koji živimo je opsena prošlosti u kojoj tako malo toga ima veze sa realnošću… pod uslovom da nešto kao realnost uopšte i postoji. A deca? Deca su lišena te bolesne ideje o prošlosti, o svoj toj istoriji i našim nacionalnim i roditeljskim „mukama“ da preživimo i da ih odhranimo. Zato nas naša deca ne mogu razumeti i ona nas samo vole, bezrezervno, možda čak bezrezervnije nego mi njih, jer smo mi ti koji njih gnjavimo svojim životima, mnogo više nego oni nas, iako smo ubeđeni u suprotno.

Svestan sam da bi ovakav moj stav mogao da bude shvaćen kao subverzivan, isuviše slobodarski, i uperen protiv sveta odraslih. Ali, mladost je ono najvrednije na svetu, potencijal ovog sveta, i na nama je zaista samo da pomognemo mladima, a ne da ih opterećujemo.

E sad – mi, ovakvi kakvi smo, njima treba da prenesemo znanje i vrednosti i to je i najgori deo priče, jer mi teško da posedujemo znanje i vrednosti koje su njima potrebne u njihom svetu mašte, razdraganosti i ljubavi. Onda se neminovno dešava da im namećemo nešto što ni sami ne sprovodimo u delo, a oni to vide i konflikti su neminovni.

Ogromne su i nepremostive razlike između nas i naše dece, baš kao i između nas i naših roditelja, jer se naša doba ne preklapaju i mi najveći deo zajedničkog života provedemo u diskrepanci između naše zrelosti i njihovog detinjstva; ili njihove zrelosti i naše starosti, usporenosti i ravnodušnosti. Zato ljubav i jeste ono jedino što nas spaja; ako izuzmemo mutna sećanja i različita tumačenja sveta, kojeg takođe nema smisla tumačiti, jer je sva dosadašnja filozofija ionako pala u vodu. Ali, ostala je lepota, koju je čovek u stanju da stvori; ostala je umetnost i najdivnija kreacija ljudska, u saradnji sa božanskom silom; a to su upravo deca, koja, uvek iznova, umornom i istrošenom čovečanstvu daju smisao života.

Decu, dakle, ne možemo razumeti, kao ni oni nas, ali možemo da upotrebimo svu tu nagomilanu prošlost koja nas tišti, u svrhu uspostavljanja harmonije. Ne kao izvor sopstvene sentimentalnosti, već da se uistinu prisetimo svog detinjstva… Hajde da to učinimo, ali ne površno; pokušajmo da zaronimo u njega, u one izgubljene deliće vremena; u davna jutra i bezbrižna popodneva kraj kišom okupanog prozora, ili provedena na toplom avgustovskom suncu, na nekoj terasi, ili u razbokoranoj bašti. Setimo se vožnje biciklom kroz park i koliko su ti krugovi delovali ogromni, a kako danas, kad stanemo na to mesto, sve izgleda banalno. Pa ko nam je onda dao privilegiju da doživimo svet na tako uzbudljiv način? Detinjstvo, ili ova suva zrelost? Setimo se, potom, svih budalaština; svih sramota i ponosa; svih onih tako bolnih i dirljivih trenutaka; uzbuđenja, mirisa, otkrivanja; one treme i nesigurnosti koja nam pritiska grudi i tera nas da idemo napred, ma koliko tu užasno delovalo. Setimo se koliko nam naše detinjstvo puno znači i koliko je ono svima nama sveto mesto i utočište, i da nam sutra, i u samrtnom času, može biti jedina uteha.

I kada se svega toga dobro setimo, kad sve to udahnemo, omirišemo i ma koliko bolno bilo, na trenutak ponovo preživimo, zapitajmo se šta mi to treba da objasnimo svojoj deci koja upravo žive taj slatki život mladosti? Ko tu kome treba da objasni lepotu života i sveta oko nas? Nisam baš siguran…

Ali, doći će i taj dan, kad će se naša deca kao odrasli ljudi sa setom sećati androida, i ko zna čega sve ne, jer će tada tehnologija da im donese nešto novo, otuđeno i nehumano, za razliku od „starog dobrog vibera na kome su mogli tako romantično da se dopisuju“… Tad će i oni biti dosadni, raspekmeženi, umorni, nezadovoljni, ispunjeni očekivanjima… Želeće više od života, maštaće o trivijalnim stvarima…

E tu sad dolazimo do svrhe celog ovog mog pisanija, u koje si me gurnula, draga ženo!

Ono što možemo da učinimo je da naša deca ne budu takva i da kao odrasli ljudi ne pripadnu toj dosadnoj većini, već onoj posvećenoj manjini, koja u srcu čuva svoje sveto mesto, a kroz život prolazi vođena raciom, umesto neodređenim emocijama, koje često od čoveka prave budalu, a neretko i mrzitelja. Moja misija biće da im pomognem da sve upamte, umesto da, mnogo toga, pod pritiskom trauma kakve im odrasli mogu nametnuti, potisnu i sahrane duboko u svojim malim dušama. Hoću da sve upamte, da bi onda sve mogli da zaborave i da više ne misle na to, već da samo staloženo i racionalno prolaze kroz život, sa tim malim svetim mestom u srcu, u kome ćemo i mi, roditelji da nađemo svoje mesto. Čini mi se da je to jedini istinski zadatak roditelja, a za sve drugo će se pobrinuti deca sama… Tablica množenja, renesansa, Pitagorina teorema, piramide, teorija relativiteta… to je tu, na dohvat ruke i najmanji je problem.

Eto, pisao sam nešto o deci, šta sam znao i umeo, a ne znam i ne umem mnogo i sve radim po osećaju i odokativno, kao što dobro znaš…

Na kraju, ispričaću jednu priču, nešto što nikome nisam pričao, a setio sam se tog događaja dok sam pisao ovaj tekst.

Mislim da sam bio u drugom osnovne i morao sam rano na spavanje. Kao za pakost, te večeri se davao kaubojski film, ali ne u terminu od osam, za koji sam još nekako i mogao da se izborim, već od devet uveče. Pokušao sam da se snađem, pa sam najmanje tri puta izlazio iz svoje sobe i prolazio kroz dnevnu sobu, izgovarajući se da moram u toalet… Vukao sam se kroz dnevnu sobu, zastajkivao i krao deliće tog filma, kog, što je najluđe, uopšte više ne mogu da se setim. Tata je bio popustljiviji, ali je mama na kraju provalila moju prevaru i oterala me u sobu, izričito mi zabranivši da više dolazim. Kao za pakost i kako to biva, nakon toga mi se stvarno užasno i neizdrživo pripiškilo. Pokušao sam da izađem i četvrti put, ali tada je proradila priča „vuk, vuk“ i mama me je prilično oštro oterala natrag u moju sobu. Nisam znao šta da radim, razmišljao sam i konačno došao na jedino moguće rešenje. Popeo sam se na prozor, koji je, da spektakl bude veći, okrenut ka ulici, i ispišao se u dvorište. Niko me na sreću nije video, ali bila je divna topla noć, još uvek mogu da vidim zvezdano nebo u koje sam se zagledao dok sam ispuštao tečnost, i bilo je veličanstveno.

Veruj mi, draga ženo, da sam ostao isti i da bih se i danas ispišao sa tog prozora, ne zato što sam ludak i manijak, već zato što ne verujem u ograničavanje slobode. Svestan sam da je dvorište smrdelo posle toga, ali bolje i to nego da trpim, i da budem ponižen. Pa ti sad ako misliš da sam nepodoban da vaspitavam decu, oteraj me u dođavola i nađi drugog muža.

p.s. Znam da nećeš to da uradiš, zato što i u tebi čuči ludo dete koje se udalo za ovo koje čuči u meni.

matori
Matori
mladi ja
Mladi ja
pištolj
Pištolj

 

 

 

 

 

 

kod deda žike
Kod deda Žike

Vojislav Todorović

Оставите одговор