Novembar

12081616_950198178369549_1980508896_n1Evo ga. Stigao je. Novembar. Uvlači mi se u kosti svojom Košavom. Obavija mi udove ledenim dahom nadolazeće zime. Novembar, mesec kiša. Mesec jutarnjeg mraza. Mesec siv i tmuran. Mesec mučan i tužan. Mesec u kome sam izgubila najvažniji deo sebe. Svest o tome da nekome pripadam i da sam nečija u svoj svojoj suštini. Mesec u kome sam shvatila da živimo u pozajmljeno vreme, neke pozajmljene živote. Mesec za lamentiranje i za kajanje. Mesec u kome ne umem da oprostim sebi što nisam bila bolji ljudski stvor. Što nisam umela da budem strpljivija, odanija, pitomija. Novembar je mesec u kome sam, poput nekog petparačkog Petra Pana, izgubila svoju senku. Moja senka se, nažalost, ne može vratiti i ponovo prištiti za moje razuzdane tabane. Moja senka je ostala da tumara negde ispod površine moje kože, spokojna, nevoljna da ikada više otvori onaj virtuelni rajsferšlus u korenu kose, i da raspara moju put, puštajući moju nutrinu da izađe, slobodna.

Moja majka je bila moja senka. Sada sam senka ja.

Tri ipo meseca se rvem sa ulogom majke. Prihvatila sam je normalno, kao da sam to oduvek bila. Poštujem dnevnu rutinu svog deteta i osluškujem ga najbolje što umem. A umem kako umem. Nisam imala tu sreću da dobijem nijedan roditeljski savet ni tokom trudnoće, ni posle porođaja. Radim na slepo, po osećaju. I to ne sopstvenom. Radim onako kako bi to moja majka činila. Ipak, čini mi se kao nisam kadra da se sa majčinstvom nosim lako i nonšalantno na način na koji je moja majka to umela.

Moja majka nikada nije bila paničar. Nije se slepo pridržavala nikakvih uputstava za život, pa tako ni onih o majčinstvu. Neretko se podsmevala svima redom – nutricionistima, pedijatrima, psihijatima, fizijatrima. Radila je po sopstvenom redu i poretku, onako kako joj stomak kaže u datom momentu. I svaki put je bila u pravu. Umela je da čuje svoj organizam bolje od bilo kog doktora, a naravno, moj organizam je čula još jače i kristalnije. Roditeljevala je onako kako joj je njen unutrašnji sat govorio da treba, a ne kako je bilo po volji okoline. I čini mi se, iz ove pozicije, da je znala da za život treba da me pripremi pre vremena, kao da je osećala da će mi to biti jedino valjano i svrsishodno nasledstvo koje sam dobila. Drugačije verovatno ne bih opstala. Ta njena priprema mene za život nekada je išla do granice surovosti, i ja sam se trudila da balansiram po toj oštrici brijača koliko sam umela. Verovatno iz silne želje da joj pokažem da sam dostojan igrač i protivnik, kako to već ide kod naivnih potomaka.

Tek, nekako smo pretekle, ona i ja, u vremenima burnim. Preživele smo očevo samoubistvo, bombardovanje, inflacije, sankcije i topot kopita ogromne lešine ove države koja se vukla direktno u pakao. Preživele smo taj strašni nalet bezumlja, krvi, osipanja svih vrednosti. Preživele smo sudar sa nepismenim polusvetom, koji je naselio najpre neke suterene i budžake. Taj socijalni talog koji je ubrzo počeo da nam diktira ritam života i nameće pravila džungle, ubrzo je sa dna prešao na više nivoe i penetrirao iz suterena pravo u dedinjske i ine vile. Strašno je to bilo mojoj majci za gledati, verovatno joj je bilo još teže za konzumaciju na dnevnoj bazi. Bila je očajna dok je prodavala sablje, ordenje, i briljantsko prstenje nekom šljamu, nekom plebsu, da bi nas prehranila onih crnih devedesetih godina (koje su nekako naprasno svi zaboravili). Ali, nikoga nije molila ni za šta. Koračala je ponosno, sveže ofarbana i u vreme kada je lakše bilo naći heroin na ulici nego litar mleka, o farbi za kosu da i ne govorim.

Iskreno, zamerala sam joj tada. Mislila sam da je bahata i razmažena. Mislila sam da u njoj tinja neko pogano, perverzno zadovoljstvo dok prodaje komade života svog odavno pokojnog svekra (koji je umro pre nego što se ona rodila), dok krčmi moju dedovinu. Mislila sam da čak ni ne želi da se potrudi da se snađe u momentu koji nas je zadesio. Roditelji mojih drugova i drugarica delovali su kao da umeju, kao da lako i prozračno uskaču u matrix koji im diktira nova pravila. Svi su nešto muljali i išlo im je, pravo da vam kažem. Mnogi od njih su se tada obogatili. A kod mnogih od njih su, što posredno, što neposredno, završili odabrani komadi nakita moje porodice.

Dugo mi je trebalo da shvatim da moja majka nije želela da se sramoti pred sobom, a još manje da se meša sa tricama. Moja lepa majka nije bila rođena zato da bi je pomešanu sa pomijama svinje pojele. Zato ju je koju deceniju kasnije pojeo rak. Onako, celu. Od malog prsta na nozi do lobanje.

Nas dve smo imale tu nesreću da su nam se pubertet i klimaks sudarili uz veliki tresak. Svađale smo se dugo i predano. Nismo se viđale godinama. Nismo razgovarale godinama. A kada bi se nanovo srele, bacale smo jedna drugoj u oči, umesto kaustične sode, svaka svoju tešku i lepljivu istinu. Potom bismo se iscrpljene od uzajamnog povređivanja, zapravo besne na svet koji nas je povredio a ne jedna na drugu, grčevito, drhteći, hvatale u zagrljaj, i dugo tako zagrljene sedele i plakale. Onda smo opraštale po ko zna koji put jedna drugoj sve one rogobatne i bodljikave reči kojima nismo mogle da gađamo niti mog pokojnog oca; niti predsednika države; niti sve ostale koji su nas ostavili, prevarili i povredili, a kojima smo vešto i na najbolnija mesta ranjavale jedna drugu.

U jednom trenutku svog života sam je izgubila. I ja sam se izgubila. Fizički izmestila. A kada sam se posle svoje dugogodišnje avanture po Karibima konačno vratila kući, moja mama je opet bila ona ista koju sam obožavala kao dete. On mama kojoj se veruje, sa kojom si spokojan, na koju možeš da se osloniš. Mama koja razume, i grli, i štiti. Nije dugo potrajalo. Doduše, nikada nije dovoljno dugo imati roditelja. Prerano sam prestala da budem nečije dete.

Kakogod, moje majke više nema iako ja vodim beskrajne dijaloge sa njom u svojoj glavi. I čujem njen glas svaki put kada ne znam šta da radim sa uplakanim detetom. I kada ga kupam, činim to onako kako je ona činila dok sam ja bila beba. I kada ga mazim, radim to tepajući mu onako kako je ona meni tepala. Međutim taj čin, to mimetičko podražavanje, nije usiljeno. Ono se dešava spontano, naprosto jer ne znam kako bih drugačije. Valjda svako (nečije) dete instinktivno oseća da jubav treba da da na način na koji ju je primio.

Gledam lice svog deteta dok se smeje, dok se zacenjuje od smeha dok ga golicam. On ima retku osobinu – kada se smeje i oči mu se smeju. Osmeh mu je uokviren jamicama u obrazima. Presladak je i mio je. Žao mi je što mama nije poživela da ga vidi. A opet, u njegovom osmehu, u njegovom pogledu (a pogled mu je dubok iako je tek tromesečna beba), prepoznajem svoje lice dok sam bila dete, i razmišljam o tome jesam li ja svojoj majci donela onoliko radosti i dragosti koliko meni donosi moj sin. Jer da nije njega, njegovog mirisa, baršuna njegove nove, nevine i još ničim zaprljane kože, verovatno bih ovaj novembar provela vukući se iz ćoška u ćošak kao neka povređena životinja koja se krije da oliže rane u privatnosti svog bola. Nema puno mene u ovom tenutku. Manje sam individua, a više funkcija, a to je, opet, dragoceno što se tiče mog nošenja sa bolom. Nisam imala dovoljno vremena da budem sama sa sobom i da kroz svoje želudačne sokove provučem spoznaju o gubitku, vareći tako surovu činjenicu da više nisam ničija kćer. Nisam ni prestala da budem nečije dete, a već sam postala nečija mama.

Uranjam u ovaj novembar kao u neku prohladnu baruštinu, nezadovoljna što nisam spremnije sve dočekala. A kako se čovek uopšte sprema da dočeka smrt, ili da dočeka život!? Koliko kod bio pripremljen na obe situacije, uvek se osetiš zatečeno. Dok je još bila sposobna da priča, majka je izgovorila da život ništa ne znači i da ćemo ostati zauvek spojene, da je to jednostavno tako. Da smo jedno.  I pitam se, hoće li moj sin osetiti punoću tog jedinstva, znajući da kroz mene ima i majku, i babu, te da time mi postajemo trilateralno jedinstvo.

Ali, da ne prejudiciram. Imaće on svoje novembre, a do tada će mu, vajda ionako sve biti jasno.

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор