Na prstima

12081616_950198178369549_1980508896_n“…Mirno cemo se pozdraviti;
a nikada necemo ozdraviti
od cudesnog tugovanja…”

Desanka Maksimović “Strah”

Nikada nisam bila plašljivo dete. Odrastala sam slobodno, uz majku koja je delovala neustrašivo i uz oca koji je sve mogao i umeo, iako me je dobio mator. Od kada su me doneli iz porodilišta spavala sam sama u svojoj sobi, sa ugašenim svetlom. Nisam se bojala ljudi, još manje životinja.

Imajući neke idealizovane predstave o svojim roditeljima (ja sam iskreno mislila da je moj tata Bog kada sam bila mala), odrastala sam  ubeđena da čovek osim što mora da bude častan, dobar, blagorodan i radan, mora pride da bude i neustrašiv, i moćan. Oduvek sam mislila da su slabost i strah čovekovi najveći neprijatelji, te da nikada ne možeš biti potpun ako si kukavica prepuna slabih tačaka.

Moja mama je često ponavljala kinesku poslovicu –  Roditelji koji se boje da čvrsto stanu stopalima na zemlju obično imaju decu koja hodaju kroz život na prstima. Na balet kao dete jesam išla, ali na prstima kroz život  – nikada. Radije sam nosila štikle. Onda se moj život ubrzao kao da sam pritisla fast forward opciju na daljinskom upravljaču.  Postao je nekako nestvaran. Ne znam tačno kada sam se probudila obavijena nekim ledenim i maglovitim osećanjem da koračam kroz polusan, te da ono što živim i nije realno. Često sam se štipala pokušavajući da se probudim. Zalud, jer su pramenovi te noćne more koju nisam prepoznavala kao svoj život,  obavijali moje udove tankim i upletenim nitima. Nitima neraskidivim,  ovaploćenim iz nadrealnog, onostranog, koje mi smrtnici nazivamo ovozemaljskim, pežorativnim terminom „splet slučajnih okolnosti“.

Život me je mleo, bacao me je na dno i na „vrhove Kilimandžara“ (ne, nisam zatekla lešinu leoparda kao Hemingvej, ali sam se susrela sa mnogim lešinarima), vozio me je kao  roler koster, otresao kao besni bik na rodeu, i prečesto treskao na zemlju. Ali, nisam se plašila. Nikada se nisam plašila. Niti života, niti situacija, niti „spletova slučajnih okolnosti“. Nekada sam ih predviđala, nekada sam ih prizivala, ali plašila se nisam. A, verujte mi, to nije baš mudro, kao što  potpuno odsustvo straha nije zdravo osećanje. Straha i bojazni nemaju samo oni koji nemaju više šta da izgube, a za sopstveni život odavno ne mare.  Ničega se ne plaše samo usamljenici, umorni od svega kojima je preostalo samo diskreno negovanje želje za autodestrukcijom praćeno depresijom, koja se na engleskom zove „death wish“, a u psihologiji „suicidalne tendencije“.

I tako sam ja jahala na svom divljem ždrepcu zvanom život, krotila ga sa odsustvom straha do danas. Danas sam se prvi put uplašila. A uplašila sam se na smrt.

Nisam sigurna kada sam tačno prestala da boravim u onom čistilištu koji nisam prepoznavala kao svoje bitisanje nego sam ga doživljavala kao neko demonsko zamešateljstvo Tanatosa, u kome sam se obrela, kako drugačije nego,  „sticajem spleta okolnosti“.  Da li se to desilo kada sam upoznala svog muža, ili je to bilo nešto ranije, ili nešto kasnije, ne umem da odgovorim. Znam da sam se probudila iz sna kao uspavana lepotica, ali samo na jednom nivou svoje svesti. To je ono stanje kada vidite sve šta vam se dešava kao kroz kaleidoskop, kao na filmskoj traci. Osećate sve oko sebe, burno i duboko, ali još nemate svest o tome da to jeste vaš život. To je stanje koje tretirate kao kolektivno nesvesno prepoznato u arhetipskom snu. Blisko vam je, ali nije baš skroz vaše to postojanje.  I srećni ste, ali nekako odsutno, kao da niste budni, kao da sanjate. Isto tako ste i tužni. Nekako utrnuti. I dešava se svet oko vas, pulsira i postoji, ali vi sve nešto kao da čekate, jer znate za jadac. Da se probudite, recimo, pa se povremeno i sramežljivo štipnete za podlakticu u nadi da ćete se rasaniti.

A onda se boravak u toj dimenziji malo ubrza jer vas život opet zapljusne („When it rains, it pours!“) pa se dogodi da vam u mesec dana umru dva najbliža srodnika, a da sahranite roditelja ne znajući da ste već nekoliko dana u drugom stanju. I vi osvanete, u svojoj stvarnosti kao mali, pokusni hrčak u svom kavezu, vrteći besomučno točak za igru, jer se „splet slučajnih okolnosti“ gomila. I vrtite se u krug, pokušavajući da stignete negde, preskačući prepone, obavljajući svoje „laboratorijske“ dužnosti, i ni ne stanete, ne zastanete da razmislite, uvek u žurbi i panici da nešto nećete stići. Kad ono, desio vam se život! Vi i dalje pretpostavljate da živite u maji, ali šipak. Živite zaista. Pitate se sada, kako mogu da budem sigurna da to opet nije onaj simulakrum i da prsti moje desne ruke neće opet na kvarno da uštinu moju levu podlakticu. Lepo. Znam. Znam sto posto. Znam, kao što znam da će večeras, kada se konačno onesvestim od umora pošto sam  uspavala bebu, moj ćopavi  muž odskakutati na jednoj nozi u kuhinju na jedno od svojih noćnih poharavanja frižidera. Kao što znam da će biti očajan jer neće zateći ništa slatko, a „sweet tooth“ ga je i podigao iz kreveta na tu jednu, zdravu nogu. Znam jer sam danas prvi put u životu spoznala strah. A to je siguran znak i da sam budna, i da sam živa.

Ovog popodneva jedan bilmez je mogao da mi ubije dete na ulici. Projurio je sa jedno devedeset na sat kroz centar grada, preko pešačkog prelaza, deset santimetara od kolica u kojima je bio moj uspavani sin. Prvo su mi se noge odsekle. Potom sam izgubila dah. Onda sam počela da se tresem, i najposle da plačem. Udovi su mi se pretvorili u špagete. Ne znam kako sam prešla tu prokletu ulicu. I pošto sam prešla –  prepoznala sam ga.

Evo ga. Konačno. Nismo se do sada sreli, ali odmah sam mu provalila njušku. „Please to meet you“, u ritmu jednog od najvećih hitova Stones-a  „Simpathy for the devil“, kezi mi svoje požutele, nakazne zube. Gospodin Strah. I gledamo se tako, Strah i ja. Kockice leda mi klize niz kičmu, osećam da mi kosa ubrzano sedi. A on me gleda podlo i smeška se. Čujem ga ( iz dubine svog zauma) kako mi govori da mu još niko nije izbegao, pa je, eto, baš fino što sam ga udostojila poznanstva dok smo još mladi (ko rosa u podne).

Džaba ja gledam lice svog deteta, njegov prćast nosić i anđeoski profil ne bih li se smirila. Džaba u pokušaju da se saberem, prebrajam u nanosekundama sva viktorijanska platna na kojima su naslikani heruvimi u igri, koji liče kao jaje jajetu na mog Konstantina – mekani, buckasti, viskokih čela i napućenih usnica.

Evo ga. Tu je. Ne mogu da ga odagnam. Lupka me svojom kvrgavom ručerdom, s leđa po ramenu,  moj novonađeni prijatelj. Strah, to mu je ime. Obećava mi da ćemo se družiti od ovog momenta do kraja mog bitisanja, i to vrlo intenzivno. Sa bolnim uzdahom shvatam da je vreme moje neustrašivosti prošlo.  Ako i nisam imala razlog da želim da me ima i da postojim, sada ga imam. Lep, obao, pet kilograma težak razlog. Onaj što plače i traži me kada je uznemiren. Razlog koji piški, i kaki, i smeje se, i guguče.

U sekundi mi prolete kroz svest i to da se bliži godišnjica smrti moje majke. U toj istoj sekundi, čini mi se, oprostih joj i stvari kojih se nisam sećala. Najzad sam obula njene cipele. A majčine cipele, ma koliko drage, ponajmanje su udobne. Roditeljstvo uz sve draži i ljubav, nije uvek udobna rabota, čak i kada je neizmerno prijatna. Uz roditeljstvo dobijaš i pratnju nezvanog gosta, novopronađenog prijatelja, onog što te lupka s leđa po ramenu.

Pred očima mi osvanuše sva dečja lica iz crnih hronika. Potom lica teško bolesne dece koju u ovom delu sveta lečimo sms porukama. A potom shvatih ono što reče Egziperi – „Biti majka znači učiti o snagama koje niste znali da imate i doživeti strahove za koje niste znali da postoje.”

Danas sam postala jedna bespomoćna ruina, usrana od straha. Danas sam stvarno postala roditelj.

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор