Kada na sebe obučeš grad

Ne, dan mi nije počeo numerom „Add it up“, grupe Violent Femmes. Nije imao veze ni sa američkom pop muzikom, niti sa Milvokijem. Sa podijuma Itan Hok nije upirao prstom u mene. A opet sam se osećala kao da me je stvarnost gricnula za stražnjicu. Probudila sam se u Beogradu. U kući svog muža. Ali za trenutak, za onaj milisekund, imala sam utisak da se budim u svom porodičnom stanu, u svojoj pradedovini. Stana, kao ni te porodice, odavno više nema. A opet, tu je, sa svakim prolećnim suncem.

U svakom sunčanom jutru, u kome osvanem, na bilo kojoj geografskoj dužini. I to mi nacrta osmeh na lice.

Počinjem dan maznim razvlačenjem među čaršavima. Sunce miluje moja sićušna stopala, dok celim bićem tražim i njušim miris lipa iz Palmotićeve ulice. Vaj meni, zaboravih da sada živim na Vračaru, a da me do juna i lipa deli još nekoliko meseci. Udisala sam taj lipin parfem, od kada sam bila dete, duboko, duboko, da ga nikada ne zaboravim, da ne iščezne nikada iz moga tela, da mi krhko srce sastavi kada sam tužna.

Došla sam kući. Uvek dođem kući. Toliko želim da se izmestim, a onda kao da me uhvati neizdrž, jedva čekam da se vratim. Kuća je moj grad, ne zidovi. Kuća je srce mog muža, a ne kvadrati. Gledam lice svog muža koji spava pored mene. Jedno lepo lice čoveka u petoj deceniji, sa pravilnim nosom i lepim profilom, ospokojeno nečim lepim što sanja. Miran je i čaroban dok spava. Ima neki blagi poluosmeh na licu. Liči na usnulo dete. Zavidim mu. Mene je naš sin probudio daleko ranije. Dosadno mu je bilo da leži tek onako, pa me svojim neprekidnim mrdanjem naterao da ustanem i da počnem da se motam po kući. Valjda mu je klaustrofobično u mojoj utrobi, kako samo starosedeocima može biti u svojim iskonskim habitatima.

Beograd mi je oduvek bio tesan. Obožavam taj grad. Potpuno patološki. A srazmerno obožavanju ga se i gnušam. Ceo život, odlazim i vraćam mu se, kao nekom starom ljubavniku. I vijamo se po kontinentima i nadmudrujemo, da bismo se željno opet spojili. Već vidim da će naš sin, takođe, biti ludački zaljubljen u ovo parče sveta, ovo parče disharmonične urbanizacije, muzgavo i musavo, prečesto neokupano i sirovo. Moj muž bi sada u ovo izlaganje ubacio jednu od svojih omiljenih reči – rudimentaran. Da, Beograd je ponekada tako rudimentaran. Nedovršen. Zakržljao. Ali tako poseban, na svoj nepretenciozni način. Jer, sve se i trudio da bude pretenciozan, ispao bi smešan i nedoličan. Kako uopšte može da bude pretenciozan grad u kome su se među Brašovanove, Korunovićeve i građevine Konstantina Jovanovića ugnezdile katastrofe socrealističkih građevina i nekih staklenih karakondžula. Kako ozbiljno shvatiti grad kojim se ori neka primitivna muzika, koja se odbija o skulpture Meštrovića, Rosandića, Roksandića i Ubavkića!? Kako, uostalom, odoleti toj kakofoniji? Probala sam… ne ide…

Moj Beograd, sunčan i mirisan bio je samo na mom ćosku, na uglu Palmotićeve ulice i Milutina Bojića. Umeo je da nadigra borbu zapaljenih kontejnera i prevrnutih kanti za đubre koji su vodili mrtvu trku u količini aprijatne ape! Titra mrak u jamicama mojih obraza dok razmišljam o odrastanju tokom kojeg se prosipalo zrnevlje svitaca sa neba po meni. Taj zvezdani svod, beskrajni plašt srebrnih buba, ničim ograničen, pa ni mojim sujetnim postojanjem, bilo je jedino moguće u sebe upiti pogledom na malu, slepu ulicu u koju se ulazi iz vrevom neopterećene Palmotićeve. Sećam se kako miriše proleće, sočno, a njegov ritam nosi i pokreće udove dok u, od sveta odsečenom, uskom ćorsokaku, deca pale prve cigarete. Kako kašlju od dima i slušaju cvrčanje pramenova kose, što se susreću sa razigranim plamičcima šibica.

To parče sveta, ispod Skupštine, bio je moj mentalni zabran dugo godina. U njemu se krila sva veličantvenost kojom se potpisuje moj grad. Slepa pripadnost i lojalno spokojstvo. To nikada nije mogao da razume do kraja neko ko je odrastao u prekomostaškom sivilu solitera, u čijim hodnicima i u avgustu smrdi kiseli kupus, gde komšije ne kucaju kada uleću u susedske stanove nego se odmah hvataju za kvake. Gde na otiračima, nespretno izuvene, u disharmoniji, stoje cipele. Kako da se razume ta diskrepanca između novog i starog sveta?

Kada sam se izmestila, zauvek, iz svog kraja, iz ulice koju je moj pradeda kupio kao parče placa u Hilandarskoj, 1902. godine, shvatila sam da je ceo svet moja dnevna soba i da sam umesto nekretnina u amanet dobila globus na dlanu. Dugo godina sam živela van Beograda. Putovala sam kao da imam maniju gonjenja, tražeći nove i nove atrakcije. I uživala sam u svakom otkriću. Pa opet, taj izdajnički, kukavićki titraj srca kada sletim na beogradski aerodrom, nikada nisam umela sebi da objasnim. Neki osećaj, kao kada dete uporno voli roditelja koji ga je odbacio. Jer, nekada sam se osećala kao da me je moj grad prezreo i odbacio. A opet… radujem mu se, čak i njegovoj prljavštini i smogu. Znam, znam, ovo je ozbiljan materijal za psihologa. Ali je jače od mene. Uhvatim sebe kako drhtim od ljubavi prema Beogradu. I što jednom rekla moja strina “Dve lude – jedan par”, tako sam naletela na čoveka svog života, koji je isti, nepopravljivi slučaj kao ja. Neretko nam dani počinju kafom i pljuvanjem po Beogradu, da bi se tokom dana oboje rascmoljali, i sav onaj gnev što naš grad nema iskorišćene potencijale, pretvorio u beskrajnu nežnost. Kako kada majka posmatra dete sa sprecijalnim potrebama. Tako moj muž i ja gledamo Beograd. Jednom sam napisala:

Svi smo mi kao zvezde posute po plišanom nebeskom plaštu posuti po gradovima u kojima živimo, dišemo, stvaramo. Čak i kada napuštamo gradove proces interaktivni između nas na jednom, i grada na drugom meridijanu ne prestaje. Nosimo jedno drugo tetovirano po sebi. Grad je tetoviran na našem telu, na njega mirišemo, kroz njega se ogledamo, on se prepoznaje u nama. Potpuno isto i grad nas nosi tetovirane po sebi, u mislima onih koji nas poznaju, koji nas osećaju, koji nas se sećaju, kojima smo prepoznatljivi kroz sopstveni izraz. Odnos se ne završava, ne prestaje, ne posustaje. To se, izgleda, naziva nostalgijom. Ta neprekinuta karika, između čoveka-zvezde i grada nad kojim je najjače sijao.
Umetnik i grad su javna dobra. Svima su dostupni, ko ima želje i hrabrosti da zakorači. Oni koji imaju kuraži da se ovaplote kroz grad u stvari i jesu živeli. Oni su postali zvezde. Oni će uvek blistati. Blista se iznutra, a ne spolja. Tako funkcioniše ceo kosmos i čovek kao mikrokosmos sam po sebi…

Ko blista zanimljiv je za gledanje. Oni interesantni ponekada su dovoljno ekstrovertni da im pogledi prijaju. Posmatrati grad tetoviran na ljudskom telu pokriće je za poglede upućene i poglede dobijene.

Obući ću se u svoj grad!

Biću pokretna slika grada. On hoda i diše sa mnom. On je kompozicija koja hoda, kao i ja. Grad se reflektuje kroz mene. Njegov ritam i koraci. Njegov dah kroz vetrove. Ptice nad njegovim nebom i sunce u kome se baškari. Vode na kojima se nalazi i kiše koje ga ispiraju, koje ga ozdravljuju. Grad to sam ja, tu je snaga i tu je uporište.

Zašto pišem o ovome, sada? Uskoro opet pakujem kofere. Idemo u Grčku, da se jasno, odmorimo od Beograda i Srbije. Moj muž, naš ušuškani sin i ja. I opet osećam euforičnu radost odlaska, znajući da će nam Beograd zafaliti dok budemo češali jezike uz prvu jutarnju kafu. Ponekada pomislim, da ga nema, Beograda dakle, ne bih imala na koga da budem ljuta… Ponekada pomislim, da ga nema, ne bi bilo ni mene…

Danica Nikolić Nikolić

Оставите одговор