Jugoslavija

***

Izvode nas ispred škole i dele nam krede u raznim bojama.

Učiteljica nam potom saopštava da je međunarodni Dan cveća; dan uoči Dana mladosti, koji je samo naš. Čitav deo ulice ispred škole biće zatvoren, a mi ćemo ceo dan da crtamo cveće. Sve dok ne istrošimo krede… Nema nastave. Dan cveća.

Crtamo. Dominira žuta; tu je i crvena, oranž, naravno. Asfalt se pretvara u veličanstvenu škrabotinu. Devojčice čuče, ili se diskretno oslanjaju na jedno koleno, pod koje su podmetnule maramicu. Dečaci bauljaju četvoronoške. Njihove krede su izlomljene i istrošene, crtaju patrljcima. Krede devojčica su elegatne. Uostalom, čim ih malo istroše, one odlaze da se umiljavaju učiteljici koja im deli nove. Učiteljica galatno otvara kutije sa kredama. Imam utisak da poseduje beskonačne zalihe.

Sutradan, preko televizije gledamo slet; mama se oduševljava, a tata drema u fotelji, što je sasvim normalno. Nije dremao samo kad je igrala Zvezda, ili kad je bio kaubojski film. Budimo ga da gleda vatromet, koji se sasvim lepo vidi iz naše kuće na Vračarskom brdu, okrenute ka susednom Topčiderskom.

 

***

Igramo fudbal na terenu ispred zgrade u bloku sedamdeset. (Tu smo se preselili, kad je tata dobio stan od firme i ostali nekoliko godina.) Okupilo se standardno društvo, a tu je i tranzistor preko koga pratimo kombinovani prenos. Odmah pošto se podelimo i počnemo meč, prekidaju radio-prenos i počinje pesma „Druže Tito mi ti se kunemo“… Odmah nam je jasno da je umro. Odslušamo šture vesti; nakon kojih, odmah – mrtvačka muzika – koja će potrajati još nekoliko meseci. Šta sad? Pa da igramo, neće oživeti ako budemo sedeli. Počinjemo meč. Nailazi jedan postariji čovek i grdi nas. Sramota! Igramo, a umro je Tito!

Neće oživeti…

Ma daću ja vama!

Psuje nas. Ispsujemo i mi njega.

Iz susedne zgrade ori se muzika grupe ABBA. To moji prave roštilj sa kumovima i zezaju se.

 Love me or leave me, make your choice but believe me
I love you
I do, I do, I do, I do, I do

   Imam četrnaest godina, ali sam dovoljno svestan da odem do stana da ih opomenem . Ulazim. Nalećem na razdraganog oca.

Gde si, bre, ti?

   Tata, utišaj muziku, umro je Tito.

   Zezaš?

Ne, sad smo čuli na radiju. Prekinuli su utakmicu u Splitu.

Igla na gramofonu Tosca 10 se podiže i odlazi u desnu stranu. ABBA – The Greatest Hits, obrne još dva kruga, pa se zaustavi. Čujem žamor gostiju sa terase.

Stvarno? Kad?Je l’ to sigurno?

Pale televizor. Vraćam se na teren gde nastavljamo utakmicu.

Sedamnaest dana kasnije, utakmica na Poljudu će biti ponovljena i Crvena zvezda će pobedeiti sa 3:1, golovima Dušana Savića (2) i V.P. Pižona, a gol za Hajduk postići će Maričić. Zvezda će osvojiti titulu.

 

***

Zimski raspust provodim u Opatiji, sa mamom, tetkom i sestrama. Čak i meni u tim godinama, prijaju šetnje sa mirisom joda, a stariji su u raju. To je za mene jedan sasvim drugačiji svet i prva topla zima koju sam doživeo. Nije reč samo o temperaturi, već pre svega o mirisima koji se osećaju jasnije nego što sam na to navikao. Miris kafe… Miris svežeg povrća… A u parku iza hotela Kvarner, u januaru, cvetaju kamelije…

Najluđa zabava ipak je u samom hotelu Adriatic u kome smo odseli. Grupa dečaka i devojčica mog uzrasta i nešto starijih, ili mlađih, začas se udružila, kao kakva banda koja je samo čekala povod da se okupi. Ta banda je bila neminovnost sama po sebi, a mi smo, sticajem okolnosti, samo imali sreće da u njoj učestvujemo. Glupiramo se po spratovima, liftovima, čas smo dole, čas gore, na krovu gde je bazen… Nikome ne smetamo, niko nas ne opominje…

Jednog popodneva, negde u tim hodnicima, upoznajem izvesnu Loredanu iz Zagreba. Započinjemo druženje i prepirku čiji je grad bolji, moj, ili njen. Ako neko misli da je to bila preteča nacionalizma, vara se. Samo smo se igrali. Loredana sve vreme peva pesmu „Zagreb“ Prljavog kazališta, a ja se kao fan benda, s vremena na vreme „upecam“, pa i sam zapevam. Ona se ludo zabavlja, upire prstom u mene.

Aha, znaš tekst! Zagreb, Zagreb je jedini grad…

O,o…

Hodnici, liftovi, tajni prolazi. Mrak je uveliko pao. Odlazimo liftom na poslednji sprat ispred bazena koji je već zatvoren. Sedamo u dvosed koji se nalazi ispred ulaza. Rasprava traje. Na kraju se umorimo i ućutimo. Gledamo se. Smešno nam je. Pošto ne znamo šta bismo više, ljubimo se. Činimo to nevešto i instiktivno. Imamo skoro petnaest godina, ali to je drugo vreme. Nismo imali pokazne vežbe i tutorijale na svakom koraku. Videli smo na TV-u kako Cary Grant ljubi Grace Kelly na stari holivudski način, tako što prisloni svoju bradu uz njenu, ali „Poslednji tango u Parizu“ u tom trenutku još nismo gledali. Nisu nas pustili roditelji.

 

***

Kasarna „Maršal Tito“ u Titogradu. Nedelja. Pedeset stepeni. Darko i ja smo čvrsto rešili da odemo na kupanje. Vojska je svakog vikenda masovno išla na plažu vozom u Sutomore, što je oko pola sata, i ja predlažem da i mi tako uradimo. Darko, međutim, prosipa tonu svoje paranoje na mene…

Već smo bili u pritvoru zbog gluposti, ako nas uhvate izgubićemo skraćenje… Nego da mi idemo u Budvu, tamo niko ne ide, nema ni vojne policije…

Budva je daleko, izgubićemo mnogo vremena…

Uporan je, insistira, prihvatam… Odlazimo na autobusku stanicu u šordsevima, majicama i patikama, vrzmamo se okolo, onako ošišani po PS-u, ubeđeni da smo neprimetni. Autobus staje. Na njemu natpis Titograd-Kotor. Vozač namešta retrovizor. To je krupan, razdrljen tip sa Ray-Ban-like naočarama.

Izvinite da li idete za Budvu?

Vozač skače kao da ga je osa ubola. To liči na neku vrstu histeričnog napada.

Jaoooooo, jaoooo, pa je li vama svraka mozak popilaaaa?!

Svi se okreću, pa i dva vojna policajca koja stoje na deset metara od nas, a mi ih tek tada primećujemo.

Dobro, nema veze…

Jaooo šta me pitaju…. Pa đe ću za Kotor bez preko Budveeee!

Na kraju, ipak ulazimo u autobus. Imali smo sreće što je nesnosna vrućina pa je policajcima bilo draže da ostanu pod nastrešnicom, nego da nam prilaze. Krećemo. Autobus ide starim putem preko Petrovca. Čim izađemo na serpentine vozač ugasi motor i počne da se spušta na ler i kočnicu. Pred nama puca najlepši pogled na svetu, tirkizni sjaj južnog Jadrana. Tako blizu, a tako daleko. Taj spust traje beskonačno dugo. Darko ne sme da me pogleda. Samo mrmlja.

Pa šta će čovek, razlika ide njemu u džep… Treba decu da hrani…

A vozač uživa. Iza njegovih leđa sedi neka žena koja u pravilnim intervalima otvara Kiki bombone i stavlja ih u njegova usta. Konačno, stižemo dole i nastavljamo put. I taman kad već iza jedne okuke ugledamo Sveti Stefan, znajući da je nedaleko od njega Budva, autobus staje.

Pauza jedan sat! Ručak!

Ali…

Što je momci, nijeste gladni? Nemate para? Ja ću vam platit, da jebe oca, ali mora da se ruča…

Hvala, ne treba, popićemo pivo…

Na moj račun!

Ali, u junu, dan je, na našu sreću, dug. Dug i nepredvidiv, kako to samo devetnaestogodišnjacima može da bude.

Uspevamo: da se kupamo oko pola sata na Slovenskoj plaži, da se malo prosušimo, stopiramo nekog tipa u stojadinu, da stignemo do Bara, i da uskočimo u voz i vratimo se u kasarnu pre deset uveče. Majstorski.

 

***

Hiljadu devetsto devedeset druga godina, proleće. Moja majka i sestra se vraćaju iz New Yorka, nakon šestogodišnjeg boravka u Americi. Otac se vratio godinu dana ranije i odavno se već uklopio u sve što se dešavalo. Već se navikao na moje skrivanje od vojnih poziva, već smo se ozbiljno posvađali kad je pokušao da me nagovori da ne prisustvujem demonstracijama 9. marta 1991. (da bi, ne zadugo potom, postao njihov veliki zagovornik); zajedno smo na TV-u gledali morbidni rijeliti-šou povlačenja JNA iz Slovenije.

Sestra izgleda prelepo; majka je srećna što smo svi na okupu, ali mi odmah kaže:

Ne znam da li ću se navići na ovo. Osamdeset šeste sam otišla iz jedne zemlje, a sad se vraćam u drugu… Osećam se užasno čudno…

Pa dobro, Beograd je bar ostao isti…

Sumnjam. Ne verujem da će ostati isti. Ti veruješ?

Ćutim.

Mesec dana kasnije padaju prve bombe na Sarajevo. Preko radija B-92, pozivaju ljude na anti-ratni protest. Sestra i ja dolazimo na plato kod Terazijske česme. Okupljeno je jedva stotinak ljudi.

Tog leta, u Švedskoj se igra Evropski šampionat u fudbalu. Naizmenično prebacujemo sliku sa utakmica, na prizore Sarajeva u plamenu, i obrnuto. Čast diskvalifikovane Jugoslavije brani Danska, koja se kao druga u našoj kvalifikacionoj grupi plasirala umesto nas. Igraju kao u transu. Navijamo za njih; samo su nam oni preostali. Ulaze u finale i golovima Vilforta i Jensena pobeđuju Nemačku sa 2:0.

Kao i na mnoge druge teme, moj otac opservira i na ovu:

Život je često apsurdan, a najveći apsurd je da je Jugoslavija, u stvari, prvak Evrope. Ali, to je sasvim u skladu sa svim drugim našim apsurdima, od samoupravljanja, preko društvene svojine, do delegatskog sistema…

Ha, ha, ha, ti misliš na ono – Real je prvak Evrope, Zvezda je pobedila Real, Borac iz Banjaluke je pobedio Zvezdu, znači – Borac iz Banjaluke je prvak Evrope…

Pa da, tako ispada. Danska je, nesumnjivo, zablistala na šampionatu, razbila sve protivnike, ali ta ista Danska je pre nego što je i zaigrala na tom šampionatu, već bila izbačena sa njega – od strane Jugoslavije.

Jugoslavija je roknula Dansku, pa je u stvari na Evropskom prvenstvu igrao duh Danske…

Nadahnut duhom Jugoslavije…

Uh, to im baš ne bih poželeo…

Te večeri, ostanem kod mojih na Novom Beogradu. Reka je blizu. Komarci napadaju u rojevima. Dok ležim, ja slušam kreket žaba i zvukove noćnih dereglija sa Save. Pre nego što zaspim zamišljam Baneta Bumbara kako uz Simjanovićevu čuvenu temu prelazi stari savski most i izgovara:

I tako je, tog leta, hiljadu devet stotina devedeset i druge godine, dok je gorela u plamenu apokalipse, Jugoslavija konačno postala prvak Evrope…

Vojislav Todorović

 

Оставите одговор