Sportska tradicija koja traje
Fudbalski klub Brskovo opstaje, uprkos migraciji stanovništva koja je u poslednjih desetak godina posebno izražena u Mojkovcu.
Klub broji preko 100 članova, od škole fudbala, petlića, pionira, kadeta i seniorskog tima.
Kadeti fudbalskog kluba takmiče se u Kadetskoj ligi Crne Gore i uprkos lošim rezultatima posebno u prvom dijelu prvenstva i poziciji na tabeli, ispisuju jednu posebnu priču drugarstva i prijateljstva, borbu i želju za svakodnevnim napredovanjem, koje ni rezultati, ni bilo šta drugo, ne mogu osporiti.
U razgovoru sa njihovim trenerom bivšim uspješnim fudbalerom Ivanom Piksijem Vidakovićem otkrivamo kako je sve počelo i kako sa svojim, kako kaže drugovima, bije bitku na fudbalskim terenima.
„Počeli smo sa treninzima 10 dana prije početka prvenstva. Bilo nas je sedam. To su momci koji u tom trenutku nijesi imali 10 aktivnih utakmica u nogama.
Nažalost bili podijeljeni u dva kluba u Mojkovcu, nijesu zajedno trenirali, igrali, bili potpuno, mogu slobodno reći zanemareni i sami sebi prepušteni.
U tim momcima nije bilo velikog fudbalskog odricanja kroz iscrpljujuće treninge ali njihova ljubav prema fudbalu, nije bila nikad upitna.
I tako smo počeli. Počeli kako kažu od nule.
Rekao sam im prije početka prvenstva:
„Momci čeka vas pretežak put, koji ne možete trenutno ni da zamislite“.
I tako je i bilo.
U prvom dijelu prvenstva počinjali smo i sa 10 igrača, primali po 10 do 15 i 16 golova, ali nijesmo odustajali. Radili smo pakleno. Ali nikada zajedno na okupu. Neki mladići iz Mojkovca uče školu u Beranama, neki u Podgorici, 2 igrača imamo iz Kolašina, tako da do sad nijesmo mogli nikada odraditi zajednički trening, a to je u fudbalu jednostavno nedopustljivo.
Izgurali smo nekako taj prvi dio, umaklo nam sigurno nekoliko bodova u zadnjim sekundama utakmice, ali opet nijesmo stali.
Odlučili smo da stavimo tačku na prvi dio prvenstva i okrenemo novi list u drugom dijelu. I uspjeli smo.
Odradili pripreme nekih dvadesetak dana i u drugom dijelu prvenstva iako opet oslabljeni što povredama, što kartonima, uspjeli smo da budemo potpuno ravnopravan protivnik svim ekipama, posebno onim od kojih smo izgubili po 15:0 ili 16:0 pa čak i uspjeli da im „otmemo“ bod.
Posebno ističem da 5 fudbalera iz kadetskog tima nastupa i za seniorski tim sto iziskuje ogromnu fizičku potršnju tih momaka pa nam upravo u jednom dijelu i zbog tog njihovog zamora bodovi izmaknu u zadnjim minutima utakmice“.
Međutim Piksi ističe da njihovo prijateljstvo i drugarstvo ništa ne može poremetiti.
„To su momci sa kojima se družim. Pijemo kafu, idemo na organizovanja druženja, roštilje, i nema srećnijeg od mene kad me pozovu da se družim sa njima, pomognem im u rešavanju nekih problema ako imaju, a znam da bi i oni za mene to učinili.
Ponekad se najljutim kad im ne ide trening, utakmica, pa povisim ton, ali zato što sam ljut, jer znam da mogu i da im dokažem da mogu, ponese me želja, pa povisim ton.
Ima i jedna zanimljiva priča sa treninga.
Imali smo trening. I ja sam zanešen treningom da uspije, galamio sam toliko glasno da sam se čuo, kako kažu i u centru grada.
Na obližnjem terenu šetala je jedna gospođa, gledala trening stala i rekla: „Ovaj njihov trener mora da pije tablete za smirenje“
Mnogo smo znoja zajedno prolili, ostalo mi je mnogo lijepih fudbalskih uspomena, ali posebna će biti ova sa ovim momcima i mom prvom zvaničnom trenerskom pozivu.
Posebno sam srećan zbog njih što su vidjeli da mogu, dokazali da mogu biti svima ravnopravan protivnik i što su podigli sebi samopouzdanje.
Takođe, što je i publika prepoznala njihov napredak, pa na utakmicama bude i preko 100 gledalaca, sa organizovanom grupom navijača „Serdari“ koji nas bodre sa tribina na čemu smo im posebno zahvalni.
Takođe, uprava kluba je oslobodila svih troškova ovu selekciju i obezbijedla im sve što im je bilo potrebno za kvalitetan rad i sve za šta smo im se obratili, izašli su nam u susret.
Ostalo nam je još nekoliko utakmica do kraja prvenstva potrudićemo se da budemo još bolji i da do kraja skupimo još koji bod“, sa posebnom emocijom ističe Piksi.
